Pi­še: Ra­do­mir Raj­ko Lji­lja­nić

Ko­li­ko god da mi­sli­mo, što je i či­nje­ni­ca, da je na­šem dru­štvu na­met­nu­to mno­go lo­ših stva­ri, ko­jih smo svje­do­ci u sva­kom seg­men­tu ži­vo­ta, to­li­ko sam ubi­je­đen, iako za­te­čen naj­ve­ćom ne­sre­ćom, da ipak duh do­bra u na­šem na­ro­du plu­ta u ne­kom va­ku­u­mu, ali ne mo­že da do­pre do na­ših stvar­nih ži­vo­ta!
Ne­sre­ća mo­ja, zbog ne­stan­ka mo­je Ni­ko­li­ne, svje­do­či da je ta so­li­dar­nost još uvi­jek ži­va, ali ni­je do­volj­na da spri­je­či ova­kve do­ga­đa­je, ko­ji su to­li­ko uče­sta­li u ova­ko ma­lom na­šem dru­štvu da su znak za uz­bu­nu!
Zbog to­ga bih že­lio da ovaj čla­nak bu­de ne­što što će pri­vu­ći pa­žnju ci­je­lom dru­štvu, pr­ven­stve­no ro­di­te­lji­ma, ko­ji tre­ba da od­ga­ja­ju i na pra­vi put iz­ve­du svo­ju dje­cu – da se udru­že i po­ku­ša­ju da spri­je­če pro­past na­še dje­ce!
Za mo­ju Ni­nu, ja kao ro­di­telj, ura­dio sam sve što je bi­lo u mo­joj mo­ći da je sa­ču­vam od sve­ga lo­še­ga. Pro­tiv ova­kvih pri­li­ka, ja kao po­je­di­nac jed­no­stav­no ne­mam šan­se! Za­to ape­lu­jem na dru­štvo da se za­bri­ne, uje­di­ni i ne raz­mi­šlja na na­čin da se to ne­kom od njih ne­će do­go­di­ti!!!
Da­nas pet da­na od ne­stan­ka mo­je Ni­ne, ne­ma ni­ka­kvog po­ma­ka u po­tra­zi i is­tra­zi i sa­o­sje­ćam se sa svim ne­sreć­ni­ci­ma ko­ji­ma se ova­ko ne­što de­ša­va­lo i de­ša­va se. Vo­lio bih da se svi oku­pi­mo i uje­di­ni­mo, raz­mi­je­ni­mo is­ku­stva i in­for­ma­ci­je i sa udru­že­njem ro­di­te­lja i svim dru­gim do­bro­na­mjer­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma i struk­tu­ra­ma uči­ni­mo ne­što da spa­si­mo one ko­ji ovo ni­je­su i ne daj bo­že da do­ži­ve.
Na­ša mla­dost je na­ša bu­duć­nost, a ona je tre­nut­no ve­o­ma ra­nje­na i kr­va­ri...! Prst na če­lo ro­di­te­lji!!!
Ja, Ra­do­mir Raj­ko Lji­lja­nić, ape­lu­jem i po­zi­vam sve do­bro­na­mjer­ne me­di­je, gra­đa­ne, ro­di­te­lje i sve or­ga­ni­za­ci­je ko­je sam na­veo da se udru­ži­mo i spa­si­mo na­šu dje­cu!
Me­ni je mo­ja Ni­na sve na svi­je­tu i mo­lim bo­ga da je na­đem, ali isto ta­ko pla­čem i kr­va­rim i za svim osta­lim ne­sta­lim i ne­sreć­nim i ne že­lim da če­kam i pro­kli­njem sud­bi­nu, već ho­ću da mo­jom ma­len­ko­šću ne­sreć­nog ro­di­te­lja dam do­pri­nos se spa­su osta­la dje­ca, ko­joj je ne­iz­vje­sna bu­duć­nost ako ne­što ne pre­du­zme­mo!!!
Mo­ram na­po­me­nu­ti da sam za­hva­lan na so­li­dar­no­sti mno­go­broj­nih su­gra­đa­na, me­di­ja i nad­le­žnih or­ga­na, iako bih vi­še vo­lio da ni­je­sam imao po­tre­be za tim. Mo­lim sve ko­ji ovo pro­či­ta­ju i ču­ju da se za­pi­ta­ju mo­že li se nji­ma ili nji­ho­vim dra­gim lju­di­ma ne­što slič­no do­go­di­ti i po­ku­ša­ju da da­ju svoj do­pri­nos da se bi­lo ka­kva ne­sre­ća ove vr­ste ne do­go­di.
(Autor je otac ne­sta­le
Ni­ko­li­ne Lji­lja­nić)