Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić


Pa­pa Fra­njo je unio, po ne­ki­ma, na­uč­nu fan­ta­sti­ku na skup Apo­stol­skog po­kre­ta Šo­en­štat, u Auli Pa­vla Še­stog, pred oko 7.500 pri­sut­nih, 25. ok­to­bra 2014. Re­kao je ne­što o če­mu po­sto­je i na­uč­ne pret­po­stav­ke, ali mo­gu­će je da je u pi­ta­nju sa­mo na­mje­ra da se na­met­ne ne­ka no­va ra­sna po­dje­la u ko­joj bi ma­la gru­pa lju­di – van­ze­ma­lja­ca vla­da­la ci­je­lim svi­je­tom. Na­i­me pa­pa re­če: „Mi ni­je­smo spa­si­o­ci ni­ko­ga, mi smo pre­no­si­o­ci ide­ja jed­nog `vanzemaljca` ko­ji nas je sve spa­sio i to mo­že­mo da pre­ne­se­mo sa­mo ako pre­u­zme­mo u na­šem ži­vo­tu, u na­šem ti­je­lu, u na­šoj isto­ri­ji ži­vot tog `vanzemaljca` ko­ji se zvao Isus”.
Da­kle, pa­pa je po­sta­vio pi­ta­nje ko­je cr­kva do­sad ni­je po­sta­vlja­la, bar ne u tom smi­slu: ko je bio Isus, ka­kvu je pri­ro­du imao, oda­kle je do­šao, ko smo mi, oda­kle do­la­zi­mo? To pi­ta­nje su već po­sta­vi­li mno­gi fi­lo­zo­fi, ali ni­je­dan pa­pa ni­je tvr­dio da je Isus bio van­ze­ma­ljac. Ipak, u Je­van­đe­lju od Jo­va­na pi­še da je Pi­lat za­pi­tao Hri­sta: „Ti li si car ju­dej­ski (Jov 18,33)?” Bož­je Jag­nje mu od­go­vo­ri: „Car­stvo mo­je ni­je od ovo­ga svi­je­ta... (Jov 18,36)” Da­kle, Isus mo­žda ni­je sa pla­ne­te Ze­mlje, od­no­sno nje­go­va pri­ro­da je va­se­ljen­ska, ne pri­pa­da ovoj di­men­zi­ji, a on je do­šao sa zvi­je­zda, gdje je mo­žda i bio sin ne­ko­ga ca­ra.
Ova na­iz­gled ne­vje­ro­vat­na pa­pi­na tvrd­nja će ući u isto­ri­ju, smi­sla ili be­smi­sla, za­vi­sno od to­ga da li će pa­pa Fra­njo da pru­ži dru­ge in­for­ma­ci­je za tra­že­nje isti­ne o to­me ko je bio Isus, jer on je­ste bio. A mo­žda je pa­pa, kao je­zu­i­ta, htio sa­mo da pot­kri­je­pi te­o­ri­ju Rot­šil­da i Rok­fe­le­ra, i slič­nih pri­ča iz ame­rič­ke ku­hi­nje, da su oni, za raz­li­ku od nas, po­tom­ci van­ze­ma­lja­ca i da su za­to oda­bra­ni da upra­vlja­ju na­ma. Jer ovaj pa­pa ni­je slu­čaj­no iza­bran, a pod sum­nji­vim okol­no­sti­ma je ab­di­ci­rao Be­ne­dikt Še­sna­e­sti. Va­ti­kan je u pro­šlo­sti dao do­volj­no do­ka­za da su mu mi­le sve­tov­ne stva­ri, ako od njih ima ko­ri­sti, ma­kar bi­le i bez­bo­žne. Jer čud­ni su pu­te­vi va­ti­kan­ski: Đor­da­nu Bru­nu još ni­je opro­šte­no, a u sve­ce je is­ko­van na­ci­stič­ki i usta­ški rat­ni zlo­či­nac Aloj­zi­je Ste­pi­nac.
Mo­gu­će je i da su re­li­gij­ski pri­ka­zi sve­ta­ca, ko­ji si­la­ze sa ne­ba ili se na nje­ga pe­nju, uti­snu­ti u svi­jest lju­di sje­ća­njem na van­ze­malj­ce ko­ji su si­la­zi­li iz svo­jih va­si­on­skih bro­do­va i vra­ća­li se u njih. Bu­du­ći na mno­go ve­ćem ste­pe­nu teh­no­lo­škog raz­vo­ja od nas, ti van­ze­malj­ci su či­ni­li stva­ri ko­je su nam iz­gle­da­le kao ču­da, kao što bi bi­lo ču­do za čo­vje­ka iz ka­me­nog do­ba da se u pe­ći­ni upa­li ba­te­rij­ska lam­pa ili va­tra upa­lja­čem.
U ma­na­sti­ru De­ča­ni, na sve­tom srp­skom Ko­sme­tu, mno­go je pri­ka­za na fre­ska­ma za ko­je se mo­že re­ći da ni­je­su od ovo­ga svi­je­ta. Vi­de se ma­nje i ve­će va­si­on­ske le­tje­li­ce, ska­fan­de­ri, čak i re­bra­sta cri­je­va za va­zduh ko­smo­na­u­ta. Oda­kle sred­njo­vje­kov­nom fre­sko­pi­scu ta­kve pred­sta­ve? Ali, ako je i ta­ko, ako je Isus si­šao sa ne­ba iz ne­kog va­si­on­skog bro­da, ako je uči­nio za nas ono što je uči­nio, ni­šta se tu ne mi­je­nja. Bi­bli­ja osta­je na sna­zi. Me­đu­tim, ako ne­ko ho­će da pod­met­ne je­zu­it­sku pri­ču da ni­je­smo svi istog po­ri­je­kla, da su ne­ki od nas si­šli sa ne­ba, pa ima­ju ne­ke nat­pri­rod­ne oso­bi­ne ko­je ih pred­o­dre­đu­ju da go­spo­da­re Ze­mlja­ni­ma, on­da tu ne­ke pod­va­le ima. Ta­ko­đe, ni­je tač­no ni ka­da ne­ki na­rod mi­sli da je iza­bran nad dru­gi­ma za­to što je Hrist kod nje­ga si­šao, jer je Hrist si­šao tu gdje je si­šao, po­što je ne­gdje mo­rao si­ći da bi me­đu SVE lju­de si­šao.
Bio Hrist sin Bo­ži­ji ili van­ze­ma­ljac, učio nas je do­brim dje­li­ma, če­sti­to­sti i lju­ba­vi, a ta­kva je i či­nio. Ka­kva dje­la će ovaj pa­pa uči­ni­ti vi­dje­će­mo na ne­bu ili na svo­joj ko­ži. Bi­će ka­ko Bog dâ. Ali, ne­ka Hrist do­đe usko­ro, po obe­ća­nju svo­me, „da sva­ko­me dâ po dje­li­ma nje­go­vim” (Otk, 22,12), na­ro­či­to ovi­ma na­ši­ma na vla­sti. Amin.
(Autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul
SRJ u Ba­ri­ju)