DA­NI­LOV­GRAD - Pred­stav­ni­ci Udru­že­nja Bje­lo­pa­vli­ća „Bi­je­li Pa­vle“ ka­žu da u na­red­nom pe­ri­o­du ne­će sje­de­ti skr­šte­nih ru­ku ka­ko bi sa­ču­va­li bo­ga­tu kul­tur­nu ba­šti­nu ovo­ga kra­ja i ka­ko ne bi do­zbo­li­li da se srp­ski tra­go­vi po­sto­ja­nja za­bo­ra­ve ili da se zlo­u­po­tri­je­be od no­vo­kom­po­no­va­ne mon­te­ne­grin­ske ide­o­lo­gi­je. Pred­sjed­nik Udru­že­nja prof. dr Mi­len­ko Ša­ra­no­vić, i Pe­ro Ra­do­njić, Mi­ljan Sta­ni­šić, Da­ni­lo Jo­va­no­vić i Mi­lo­rad Du­di Ka­dić or­ga­ni­zo­va­li su po­sje­tu Sret­nji, se­lu u ko­jem se u 14. vi­je­ku na­sta­nio Bi­je­li Pa­vle. Sret­nja i da­lje ču­va sje­ća­nje na pre­tka Bje­lo­pa­vli­ća, a o to­me go­vo­re i ov­da­šnji to­po­ni­mi, po­put Pa­vlo­vih zgra­da i Pa­vlo­vih li­va­da. Još uvi­jek su vi­dlji­vi te­me­lji ku­će u ko­joj je Bi­je­li Pa­vle ži­vio, a po­seb­no je atrak­tiv­no ma­nje utvr­đe­nje ure­za­no u sti­je­nu iz­nad Sret­nje. Pre­ma ne­kim po­da­ci­ma to je bi­la osma­trač­ni­ca o če­mu svje­do­če pu­škar­ni­ce, a mo­gu­će je da je Bi­je­li Pa­vle tu ču­vao na­mir­ni­ce.
-Mo­der­na isto­ri­ja i cr­no­gor­ski isto­ri­ča­ri po­ne­kad pri­ča­ju pri­če ko­je nam za­ma­glju­ju pro­šlost i pret­ke. Že­li­mo da od­go­vo­ri­mo na ta­kve tvrd­nje, ali ne sa­mo ri­je­či­ma, već i obi­lje­ža­va­njem ova­kvih mje­sta kao što je Sret­nja i tra­go­vi ži­vo­ta Bi­je­log Pa­vla u ovom na­se­lju. Ne­ma spo­ra da su svi Bje­lo­pa­vli­ći na­sta­li baš ov­dje u Sret­nji i da su se da­lje ši­ri­li pre­ma rav­ni­ci, ali i pre­ma Ostro­gu i da­lje po Cr­noj Go­ri, Bal­ka­nu i svi­je­tu. Svi­ma na­ma po­če­tak je Sret­nja i Sr­bin Bi­je­li Pa­vle, i svi smo po­zva­ni da obi­đe­mo ovo se­lo i uvje­ri­mo se svo­jim oči­ma u tra­go­ve po­sto­ja­nja na­šeg pre­tka- ka­že Mi­lo­rad Du­di Ka­dić.
Do Sret­nje se do­la­zi uskim pu­tem od Je­len­ka, a ne­gdje pri br­du tre­ba do­sta mu­ke i vo­zač­ke vje­šti­ne da bi se sa­vla­da­le oštre kri­vi­ne, ve­li­ki uspo­ni, ali i loš put ko­ji je na ne­kim mje­sti­ma pri­lič­no ošte­ćen. Ipak, do Sret­nje se ne­ka­ko stig­ne, ali sa­mo da Pa­vlo­vih li­va­da. Da­lje se do ku­ći­šta i tvr­đa­ve po­zna­te pod ime­nom „Ču­ča­ga“ mo­ra pje­ške. Pri­je de­se­tak go­di­na do Pa­vlo­vih ku­ći­šta pro­bi­jen je put, ali se o nje­mu ni­ko ne bri­ne pa je mo­gu­će sa­mo pje­ške pro­ći. Po­seb­no atrak­ti­van je dio pu­ta od ku­ći­šta do tvr­đa­ve. Uskim, ukle­sa­nim u sti­je­nu ste­pe­ni­ca­ma, do­la­zi se do so­lid­no oču­va­nih be­de­ma sa ko­jih pu­ca po­gled na ci­je­le Bje­lo­pa­vli­će. Bi­je­li Pa­vle je odav­de kon­tro­li­sao ko do­la­zi iz rav­ni­ce, ali i ko mu pri­la­zi sa br­da.
-Naj­vje­ro­do­stoj­ni po­da­ci o do­la­sku Bi­je­log Pa­vla u Sret­nju ob­ja­vio je dok­tor et­no­lo­gi­je Mi­lo­van Fi­li­po­vić. On sma­tra da se Bi­je­li Pa­vle u Sret­nju do­se­lio naj­ka­sni­je kra­jem 14. vi­je­ka i le­gen­da o to­me je sa­ču­va­na u Sla­ve­no­serb­skom rječ­ni­ku. Bi­je­li Pa­vle je po tom svje­do­če­nju sa Ko­so­va i Me­to­hi­je do­šao u Sret­nju i na­sta­nio se kod Ba­na Lu­ža­ni­na Mr­da­ka. Lu­ža­ni­ma su se na­zi­va­li naj­sta­ri­ji Sr­bi u ovom kra­ju i pri­je do­la­ska Bi­je­log Pa­vla oni su ov­dje ži­vje­li, a i da­nas ne­ka na­ša brat­stva po­ti­ču od njih. Na­kon ne­stan­ka Lu­ža­na zbog me­đu­sob­nih sva­đa, Vu­ko­sa­va, kćer­ka ba­na Mr­da­ka, je pred­lo­ži­la Bi­je­lom Pa­vlu da osta­ne na nje­nom ima­nju. U to vri­je­me ovaj kraj se zo­ve Ga­li­ći i to ime se po­ja­vlju­je u ne­kim hri­so­vu­lja­ma Iva­na Cr­no­je­vi­ća iz 15. vi­je­ka - pri­po­vje­da Pe­ro Ra­do­njić.
Od­mah po­red osta­ta­ka ku­ći­šta Bi­je­log Pa­vla na­la­ze se zi­di­ne ku­će Ko­ljen­ši­ća ko­je su na­pu­šte­ne već vi­še od dva vi­je­ka. Pred­stav­ni­ci Udru­že­nja po­kre­nu­li su ini­ci­ja­ti­vu da se ona ob­no­vi i da u pod nje­nim kro­vom bu­de smje­šten Spo­men dom „Bi­je­li Pa­vle“. U nje­mu bi se na­šli svi isto­rij­ski i osta­li po­da­ci o po­čet­ku ovog ple­me­na i ono­me što su oni bi­li to­kom isto­ri­je i bor­be za oslo­bo­đe­nje od Tu­ra­ka, a po­tom nji­ho­ve bor­be kao Br­đa­na da se pri­sa­je­di­ne Cr­noj Go­ri. U to vri­je­me, od­no­sno to­kom 18. i 19. vi­je­ka, Cr­na Go­ra je bi­la pi­je­mont Srp­stva, pa su Bje­lo­pa­vli­ći kao po­tom­ci Sr­bi­na Bi­je­log Pa­vla u Ce­ti­nje gle­da­li kao na kru­nu svo­je na­ci­o­nal­ne ide­je za oslo­bo­đe­nje.
Pre­ma ri­je­či­ma Mi­len­ka Ša­ra­no­vi­ća iz­nad tvr­đa­ve Bi­je­log Pa­vla bi­će po­sta­vlje­na i od­go­va­ra­ju­ća spo­men plo­ča ka­ko bi svi zna­li gdje su do­šli i oda­kle po­ti­ču Bje­lo­pa­vli­ći. On do­da­je da će se po­tru­di­ti da ure­de put do Sret­nje, ali da će po­sje­ti­o­ci do Pa­vlo­vih ku­ća i be­de­ma mo­ra­ti pje­ške.
-Bi­će to sim­bo­lič­no po­ka­zi­va­nje po­što­va­nje pre­ma na­šim pre­ci­ma, a na ne­ki na­čin to bi tre­ba­lo i da po­sta­ne bje­lo­pa­vlić­ko ho­do­ča­šće - ka­že Ša­ra­no­vić.
I.M.

Sa­ču­va­ti
srp­sku svi­jest

Mi­lo­rad Du­di Ka­dić ka­že da naj­vi­še ma­ni­pu­la­ci­ja i fal­si­fi­ka­ta oko na­stan­ka Bje­lo­pa­vli­ća ima baš u ovom kra­ju. On ka­že da je to zbog to­ga što baš u Bje­lo­pa­vli­ći­ma ima naj­vi­še du­hov­nih sve­ti­nja, po­put ma­na­sti­ra Ostro­ga i Žde­ra­ba­o­ni­ka, drev­nih gra­do­va i broj­nih tra­go­va pri­su­stva srp­skih vel­mo­ža i kra­lji­ca.
-Uni­šti­ti tu svi­jest zna­či uni­šti­ti sje­ća­nje Br­da i Cr­ne Go­re. Svje­do­ci smo da od ka­da je po­če­lo da ra­di na­še udru­že­nje sve vi­še lju­di, mla­dih i sta­rih, uče­nih i ma­nje uče­nih, do­la­ze kod nas ka­ko bi­smo za­jed­no sa­ču­va­li srp­sku svi­jest Bje­lo­pa­vli­ća i na taj na­čin od­go­vo­ri­li na sva du­hov­na is­ku­še­nja ko­ji­ma smo iz­lo­že­ni u ovo­vre­me­noj Cr­noj Go­ri - za­klju­ču­je Ka­dić.
Pred­stav­ni­ci Udru­že­nja na­ja­vi­li su da će obi­ći i i ostat­ke sta­re cr­kve na Grad­cu Jo­va­no­vi­ća, ali i Bri­je­sto­vu, Ro­vu i osta­la broj­na na­se­lja u ovom kra­ju gdje se i da­lje svo­jim oči­ma i na te­me­lji­ma oču­va­nih osta­ta­ka pro­šlo­sti mo­že uči­ti isto­ri­ja ple­me­na. U Udru­že­nju ka­žu da je to ve­o­ma va­žno, jer sa­mo oni ko­ji zna­ju ko su i ko­me pri­pa­da­ju mo­gu da ra­ču­na­ju da bu­du po­što­va­ni u svi­je­tu i da ima­ju bu­duć­nost.