Dva će­be­ta, ja­stuk i jed­na tor­ba sa gar­de­ro­bom sav su ime­tak ko­ji po­sje­du­je sa­mo­hra­na maj­ka Sa­ne­la Adžo­vić, ko­ja sa dva si­na od šest i de­vet go­di­na već 10 da­na ži­vi pod ve­drim ne­bom u Pod­go­ri­ci. Ona da­ne pr­o­vo­di na li­va­di u bli­zi­ni Sabornog hra­ma Hri­sto­vog vas­kre­se­nja u Pod­go­ri­ci, gdje i spa­va, a ka­da poč­nu ki­še sklo­ni se sa dje­com u ula­zu obli­žnje zgra­de ili pod dr­ve­tom.
Adžo­vi­će­va ka­že da je očaj­na jer ne­ma nov­ca da iz­mi­ri ki­ri­ju zbog če­ga je mo­ra­la da na­pu­sti stan.
– Već go­di­nu po­ku­ša­vam da ostva­rim pra­vo na so­ci­jal­nu po­moć ali u Cen­tru za so­ci­jal­ni rad kon­stant­no me od­bi­ja­ju. Očaj­na sam. Vi­še ne znam šta da ra­dim. Dje­ca su mi pre­hla­đe­na, ne­ma­mo ni hra­ne, ni vo­de... Šta da ra­dim? Iz­gle­da da je sve što mi pre­o­sta­je da odem sa dje­com na most i ba­cim se u Mo­ra­ču. Uko­li­ko mi ne­ko ne po­mog­ne, pri­je sve­ga dr­ža­va, ja ne­mam dru­gog iz­bo­ra – po­ru­ču­je upla­ka­na Adžo­vi­će­va.
Ona do­da­je da se u ne­ko­li­ko na­vra­ta obra­ća­la Cen­tru za so­ci­jal­ni rad Pod­go­ri­ca ali da joj ni­je­su pru­ži­li po­moć.
– Tra­ži­la sam ba­rem pet eura da mi da­ju da dje­ci ku­pim hljeb i mli­je­ko, ni to mi ni­su da­li. Dje­ca mi je­du jed­nom dnev­no i to ono što na­đe­mo u kon­tej­ne­ri­ma. Njih dvo­ji­ca po­ne­kad po­đu da pro­se, do­ne­su euro ili dva pa ku­pi­mo hra­nu. Ne smi­jem ni da ih pu­stim da pro­se jer to po za­ko­nu ne smi­ju da ra­de, ali mi ne­ma­mo iz­bo­ra. Ja bih ra­di­la ka­da bi mi ne­ko dao po­sao. Či­sti­la bih ula­ze, bi­lo šta sa­mo da pre­hra­nim dje­cu – pri­ča Adžo­vi­će­va.
Ona ka­že da je ra­ni­je sa­ku­plja­la gvo­žđe, pa je i pla­ća­la stan, ali vi­še ne­ma ni tog po­sla.
– Od to­ga sam pla­ća­la stan. Go­di­nu sam tra­ži­la so­ci­jal­nu po­moć, pri­ku­plja­la pa­pi­re i pre­da­va­la za­htje­ve, ali su me uvi­jek od­bi­ja­li. Dr­ža­vlja­nin sam Cr­ne Go­re ko­ji ne­ma ni­šta, a opet ne mo­gu ni so­ci­jal­no da do­bi­jem. Ne znam za­što. Za­što mo­ja dje­ca ne mo­gu da ima­ju ru­čak? Ni­šta ne­ma­mo, a uza­lud i tra­ži­mo – ogor­če­na je Adžo­vi­će­va.
Ona ka­že da se obra­ća­la i Vla­di i Glav­nom gra­du Pod­go­ri­ca za po­moć, ali da joj ni­je­su iza­šli u su­sret.
– Ne­mam ni rod­bi­ne da po­đem kod njih. Da imam ko­ga ja bih ga mo­li­la za po­moć. Sve što imam na ovom svi­je­tu su mi dva si­na. Oni sa­da spa­va­ju na ze­mlji, na kar­to­nu. Tra­že da je­du, ali ja ne­mam šta da im dam, pa ide­mo da tra­ži­mo po kon­tej­ne­ri­ma – raz­o­ča­ra­na je Adžo­vi­će­va, do­da­ju­ći da su joj je­di­no iz­la­zi­li u su­sret u na­rod­noj ku­hi­nji u hra­mu gdje su do­bi­ja­li sen­dvi­če.
Ona do­da­je da su da­ni ka­da do­đe do nov­ca za par­če hlje­ba i li­tar mli­je­ka za njih pra­znik i go­zba.
– Do sad je bi­lo lje­to pa se mo­glo ne­ka­ko ži­vje­ti i na otvo­re­nom, ali šta da ra­dim sa­da ka­da poč­nu ki­še i hlad­no­ća. Ne­mam gdje. Vje­ro­vat­no će­mo se smr­znu­ti ne­gdje na uli­ci. Ni­ka­da ni­gdje ni­je­sam ra­di­la, a od to­ga ne bje­žim. Ra­di­je bih da ra­dim pa da znam da ne­što imam ne­go da če­kam mi­lo­sti­nju – za­klju­ču­je Adžo­vi­će­va.M.S.


Ra­čun za po­moć

Svi lju­di do­bre vo­lje, a ko­ji su u mo­guć­no­sti da po­mog­nu sa­mo­hra­noj maj­ci Sa­ne­li Adžo­vić i nje­noj dje­ci, da im olak­ša­ju iona­ko te­ško dje­tinj­stvo, mo­gu to da uči­ne upla­tom sred­sta­va na ži­ro ra­čun broj 00-103-0001426.2 kod Pod­go­rič­ke ban­ke na ime Sa­ne­la Adžo­vić.