Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Pod ovim na­slo­vom je Fran­će­sko Ki­ni­go ob­ja­vio ne­kro­log o Mar­ku Mi­lja­no­vu u Ita­li­jan­skim ilu­stro­va­nim no­vi­na­ma ( L’ llu­stra­zi­o­ne ita­li­a­na ) 7. apri­la 1901. go­di­ne. Ne­kro­log je pre­veo dr Slav­ko Mi­ju­ško­vić.
Fran­će­sko Ki­ni­go je bio ita­li­jan­ski no­vi­nar al­ban­skog po­ri­je­kla. Kra­jem 19. vi­je­ka on je bo­ra­vio u Al­ba­ni­ji i Cr­noj Go­ri i tom pri­li­kom se upo­znao sa Mar­kom Mi­lja­no­vim.
U ne­kro­lo­gu, iz­me­đu osta­log, pi­še: „Iz ma­le­nog Ce­ti­nja sti­že neo­če­ki­va­na, tu­žna vi­jest o smr­ti voj­vo­de Mar­ka Mi­lja­no­va, naj­i­stak­nu­ti­je, naj­o­mi­lje­ni­je lič­no­sti u Cr­noj Go­ri. Voj­vo­da Mar­ko bio je he­roj u pra­vom smi­slu ri­je­či, pra­vi ge­ni­je stra­te­gi­je i ak­ci­je, Ga­ri­bal­di ma­le­ne Cr­ne Go­re. Po­sje­do­vao je Ga­ri­bal­di­jev duh, hra­brost i iz­u­zet­ne vri­jed­no­sti psi­hič­ke i in­te­lek­tu­al­ne. Gdje god bi se me­dun­ski so­ko po­ja­vio sa svo­jim od­re­di­ma, či­ji su bor­ci svo­je ži­vo­te za­vje­to­va­li po­bje­di, tur­ske če­te bi u ne­re­du uz­mi­ca­le.
Mar­ko Mi­lja­nov je bio otje­lo­tvo­re­nje op­šteg cr­no­gor­skog ide­a­la – ide­a­la slo­bo­de.
Uz­bu­di­la me je smrt ju­nač­kog voj­vo­de i pro­bu­di­la u me­ni dra­ge uspo­me­ne. Ni­ka­da ne mo­gu za­bo­ra­vi­ti sr­da­čan pri­jem ko­ji mi je pri­re­dio u svom Me­du­nu – dru­gom slav­nom Ka­pri­ju – iz­gu­blje­nom u ta­la­si­ma uz­bur­ka­nih cr­no­gor­skih br­da... Ušli smo u pro­sto­ri­ju za go­ste. Na zi­do­vi­ma vi­se ra­zni por­tre­ti, da­ro­vi cr­no­gor­skih vla­da­ra. Na jed­nom po­du­žem sto­lu ra­su­te mno­ge fo­to­gra­fi­je...Voj­vo­da Mar­ko je bio li­jep sta­rac, se­dam­de­se­tih go­di­na, vi­sok, do­bro gra­đen, sa la­vljom gla­vom i du­gim bi­je­lim, na­ni­že po­vi­je­nim br­ci­ma... Mar­ko me pred­sta­vi svo­joj ple­me­ni­toj go­spo­đi, ljup­koj Nik­ši­ćan­ki, još mla­doj. Od­mah sam bio po­nu­đen li­ke­rom, ka­fom, me­do­vi­nom, ci­ga­re­ta­ma...
U Ku­či­ma mi se pri­dru­žio ple­men­ski bar­jak­tar, je­dan po­no­si­ti Al­ba­nac, ko­ji je tre­balo da mi po­slu­ži kao tu­mač, po­što voj­vo­da ne po­zna­je dru­gog je­zi­ka osim srp­skog...
Mar­ko Mi­lja­nov mi je upu­tio vi­še pi­ta­nja. Ni­je mo­gao da se na­ču­di da al­ban­ske ko­lo­ni­je u Ita­li­ji po­sli­je če­ti­ri i po vi­je­ka, ču­va­ju ne­tak­nu­tu tra­di­ci­ju, je­zik i obi­ča­je. Pri­čao je o Sken­der­be­gu i nje­go­vim ju­nač­kim dje­li­ma, hva­lio šip­tar­sko ju­na­štvo, ni­kad opo­vrg­nu­to...
Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na Mar­ko Mi­lja­nov je po­sje­tio mno­ge ita­li­jan­ske gra­do­ve, ko­je je za­dr­žao u naj­ljep­šoj uspo­me­ni. U Na­pu­lju je upo­znao Ga­ri­bal­di­ja sa ko­jim je bio u pri­ja­telj­stvu. Bo­lest ko­ja ga mu­či već ne­ko­li­ko go­di­na ne do­zvo­lja­va mu da se iz­lo­ži te­ško­ća­ma pu­to­va­nja mo­rem, pa se zbog to­ga, na nje­go­vu ža­lost, ni­je od­lu­čio da još jed­nom po­sje­ti na­šu li­je­pu Ita­li­ju i njen na­rod, ko­ji ga to­li­ko vo­li.
Ra­sta­nak sa voj­vo­dom osta­će mi u vječ­noj uspo­me­ni... Sa­da, evo, skr­ha­na sr­ca sa­zna­doh da je Mar­ko Mi­lja­nov mr­tav!”(KRAJ)