PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U mno­štvu knji­ga na­pi­sa­nih o Jo­si­pu Bro­zu, knji­ga isto­ri­ča­ra prof. dr Pre­dra­ga J. Mar­ko­vi­ća i knji­žev­ni­ka Vla­di­mi­ra Kec­ma­no­vi­ća „Ti­to – po­go­vor”, ko­ju je 2012. go­di­ne iz­dao be­o­grad­ski „Slu­žbe­ni gla­snik”, za­u­zi­ma po­seb­no, is­tak­nu­ti­je mje­sto u od­no­su na dru­ge. Dva ugled­na stva­ra­o­ca o do­ži­vot­nom ju­go­slo­ven­skom pred­sjed­ni­ku na­pi­sa­li su pa­ra­lel­no, iz svo­jih uglo­va, za­ni­mlji­ve stra­ni­ce – Mar­ko­vić u di­je­lu knji­ge „Ti­to i nje­go­vo do­ba”, a Kec­ma­no­vić u di­je­lu knji­ge na­slo­vlje­nom „O bi­če­vi­ma i ko­nji­ma”.
Za ovu pri­li­ku opre­di­je­li­li smo se da pro­pra­ti­mo Ti­tov put, prak­tič­no od nje­go­vog ro­đe­nja do do­la­ska na mje­sto ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra KPJ. To nam je omo­gu­ćio Mar­ko­vi­ćev op­šir­ni pri­log „Ti­to i nje­go­vo do­ba”. I on i iz­da­vač to su nam lju­ba­zno odo­bri­li.
Pre­drag J. Mar­ko­vić je­dan je od naj­i­stak­nu­ti­jih srp­skih po­li­ti­ča­ra, dok­tor je isto­rij­skih na­u­ka i na­uč­ni sa­vjet­nik na In­sti­tu­tu za sa­vre­me­nu isto­ri­ju u Be­o­gra­du, a od­ne­dav­no i pot­pred­sjed­nik So­ci­ja­li­stič­ke par­ti­je Sr­bi­je. Ba­vi se dru­štve­nom isto­ri­jom Ju­go­sla­vi­je i po­seb­no isto­ri­jom Be­o­gra­da, ko­me je po­sve­tio dvi­je mno­go­ra­fi­je, a za jed­nu od njih, „Be­o­grad iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da”, pred­go­vor je na­pi­sao Do­bri­ca Ćo­sić, nje­gov stric. Pre­da­vač je na vi­še fa­kul­te­ta.
Sa Mi­ro­sla­vom Dam­nja­no­vi­ćem autor je pr­vog srp­skog li­cen­cnog kvi­za „Vi­so­ki na­pon”. Kao dva­de­se­to­če­tvo­ro­go­di­šnjak uče­sto­vao je u pret­po­sled­njem ci­klu­su kvi­za „Kvi­sko­te­ka”, emi­to­va­nom na pod­ruč­ju SFRJ, i dva pu­ta pri­je fi­na­la oba­rao nje­gov re­kord po bro­ju osvo­je­nih bo­do­va, da bi u fi­na­lu po­bi­je­dio svog ze­ta, Alek­san­dra Salj­ni­ko­va.
Pri­klju­če­ni­ja na­šeg ju­na­ka po­či­nju u mje­stu Ku­mro­vec, či­ji na­ziv mo­že bi­ti po­ti­če od ri­je­či „ku­mer­no”, što zna­či blat­nja­vo, za­ma­za­no, a mo­žda i od nje­mač­ke ri­je­či kum­mer, ko­ja zna­či jad i ne­vo­lju, ubo­gost i si­ro­ma­štvo. Slič­no zna­če­nje, „suv, mr­šav, ja­dan, bi­je­dan” ta ri­ječ ima na slo­ve­nač­kom. Tu se ro­dio jed­nog vje­ro­vat­no maj­skog da­na, baš kao i ne­što ra­ni­je, moj i Kec­ma­no­vi­ćev omi­lje­ni ju­nak, Fe­liks Krul, To­ma­sa Ma­na.
„To bje­še dom u kom sam se, jed­nog pri­jat­nog mla­kog ki­šo­vi­tog maj­skog da­na – li­cem u ne­dje­lju uosta­lom – ro­dio...” (To­mas Man, Is­po­vi­jest va­ra­li­ce Fe­lik­sa Kru­la, pre­vod Bo­ška Pe­tro­vi­ća.)
U svi­je­sti biv­ših po­da­ni­ka i sa­rad­ni­ka i za Ti­ta se po­ne­kad ve­zu­je na­ziv „va­ra­li­ca”: „Jer on, za­i­sta, je­ste svjet­ska va­ra­li­ca, a či­ta­va svjet­ska po­li­ti­ka da­nas za­sno­va­na je na špi­ju­na­ži, ob­ma­na­ma, ma­ni­pu­la­ci­ja­ma. Ti­to je pra­vi čo­vjek svo­ga vre­me­na. On je po­li­ti­čar ove epo­he. Epo­he va­ra­li­ca!” (Do­bri­ca Ćo­sić, Lič­na isto­ri­ja jed­nog do­ba, za­pis iz 1976.)
Za­i­sta, od po­čet­ka ži­vo­ta Jo­si­pa Bro­za oko nje­ga se ple­tu raz­ne ne­do­u­mi­ce, ali ne uvi­jek i taj­ne. Re­ci­mo, dan ro­đe­nja. Po svoj pri­li­ci, ro­đen je 7. a ne 25. ma­ja. Do za­bu­ne je do­šlo jer su za vri­je­me ra­ta nje­go­vi sa­rad­ni­ci po­če­li da pro­sla­vlja­va­ju ovaj dru­gi da­tum, ko­ji su na­šli u jed­nom austro­u­gar­skom voj­nom do­ku­men­tu. U do­ba de­san­ta na Dr­var, ko­ji je po­čeo 25. ma­ja, Ti­to je sla­vio svoj ro­đen­dan. Već pe­de­se­tih go­di­na svi­ma je bi­lo ja­sno da je do­šlo do gre­ške, ali se no­vi re­žim ni­je htio od­re­ći već us­po­sta­vlje­nog da­na svje­tov­ne sla­ve, ko­ji je još do­bio ime Dan mla­do­sti. Uosta­lom, 25. maj je zgod­no uda­ljen od 1. ma­ja, pa se dvi­je va­žne ko­mu­ni­stič­ke i ti­to­i­stič­ke svet­ko­vi­ne ni­je­su pre­kla­pa­le. Ne­moj­te, dra­gi či­ta­o­ci, da kri­tič­ki po­di­že­te obr­vu nad ta­kvim po­i­gra­va­njem da­tu­mi­ma. U jed­no dru­go vri­je­me, po­sli­je 2000. go­di­ne, po­mje­ren je ju­bi­lej 600 go­di­na srp­skog Be­o­gra­da, go­di­nu una­zad, da bi se po­klo­pio sa 200 go­di­na srp­skog ustan­ka. Na­i­me, de­spot Ste­fan La­za­re­vić je do­bio Be­o­grad 1403. go­di­ne, a zbog dvo­vje­kov­nog ju­bi­le­ja Pr­vog srp­skog ustan­ka pro­sla­vlja­la se 1404. go­di­na. Ma­đa­ri su po­mje­ri­li svo­ju mi­le­ni­jum­sku pro­sla­vu sa 1895. na 1896. go­di­nu, jer ni­je­su sti­gli do kra­ja da za­vr­še pri­pre­me. Vi­še­stru­ki da­tu­mi ro­đe­nja su ne­što što je pri­je pra­vi­lo ne­go iz­u­ze­tak za se­o­sku sre­di­nu, sve do du­bo­ko u 20. vi­jek. Mo­ja maj­ka je ta­ko­đe ro­đe­na u ma­ju, pa je mo­ja ba­ba An­đa mi­je­nja­la ne sa­mo da­tum, već i go­di­nu ro­đe­nja, iz raz­li­či­tih raz­lo­ga (re­ci­mo tač­ki­ce, a je­dan od po­ten­ci­jal­nih ro­đen­da­na je i 25. maj, vje­ro­vat­no zbog Da­na mla­do­sti.) Sad ni­ko ne zna ko­ji joj je ma­tič­ni broj, ima ih ne­ko­li­ko, oda­bra­će vje­ro­vat­no onaj po ko­me je naj­mla­đa.
U ši­roj jav­no­sti naj­ve­ća pa­žnja ni­je po­sve­će­na da­tu­mu ro­đe­nja, već iden­ti­te­tu Jo­si­pa Bro­za. Ama­te­ri pu­bli­ci­sti su smi­šlja­li te­o­ri­je o polj­skom Je­vre­ji­nu, Ru­su, Austri­jan­cu, Ita­li­ja­nu, ru­skom Njem­cu, Če­hu, Ma­đa­ru, van­brač­nom si­nu beč­kog Je­vre­ji­na, so­vjet­skom di­plo­ma­ti Le­be­de­vu... Za vri­je­me ra­ta se po­mi­njao Ko­sta Nađ, Mo­ša Pi­ja­de, pa čak i že­na...
Ot­ku­da ove ma­što­vi­te hi­po­te­ze? Bar iz dva iz­vo­ra. Je­dan iz­vor su ne­ko­li­ko apo­krif­nih pri­ča o to­me da Ti­ta u vi­še pri­li­ka ni­je­su pre­po­zna­li naj­bli­ži ro­đa­ci i su­sje­di. Pr­vo, te pri­če su ve­li­kim di­je­lom iz­mi­šlje­ne. Dru­go, nje­go­va po­ro­di­ca se ve­li­kim di­je­lom ra­su­la iz Ku­mrov­ca. On sam je u pr­voj De­di­je­ro­voj ver­zi­ji Pri­lo­ga is­pri­čao ka­ko ni­je po­znao bra­ta Mar­ti­na, ni­ti ovaj nje­ga, ka­da su se sre­li na sta­ni­ci u Beč­kom No­vom Me­stu 1912. go­di­ne. Pri­je to­ga je Mar­tin po­sljed­nji put vi­dio Jo­žu u nje­go­voj de­se­toj go­di­ni. U svi­je­tu bez fo­to­gra­fi­ja mno­go te­že je odr­ža­ti ne­či­ji lik u uspo­me­na­ma. Pro­baj­te i sa­mi da pre­po­zna­te svog dje­du na fo­to­gra­fi­ji iz dje­tinj­stva. A to va­ži uglav­nom za grad­ske lju­de. Se­o­ski lju­di s po­čet­ka 20. vi­je­ka uglav­nom ne­ma­ju fo­to­gra­fi­je pri­je voj­ske, vjen­ča­nja ili od­la­ska na ško­lo­va­nje.
(NA­STA­VI­ĆE SE)