PET­NjI­CA - Ma­sov­no ise­lja­va­nje s pod­ruč­ja Pet­nji­ce sa­mo je još je­dan od po­ka­za­te­lja da dr­ža­va vi­še pa­žnje po­sve­ću­je raz­vo­ju ju­ga ne­go sje­ve­ra – ka­zao je Fa­ik Adro­vić, ko­ji je bio od­bor­nik 1956. go­di­ne ka­da je Pet­nji­ci uki­nut sta­tus op­šti­ne. On je is­ta­kao da bi dr­ža­va, u ci­lju za­u­sta­vlja­nja ise­lja­va­nja lo­kal­nog sta­nov­ni­štva, tre­ba­lo da osmi­sli pro­jek­te ko­ji bi ini­ci­ra­li otva­ra­nje rad­nih mje­sta.
-Sma­tram da bi u na­red­nom pe­ri­o­du sje­ve­ru tre­ba­lo po­sve­ti­ti vi­še pa­žnje, jer taj pro­stor ras­po­la­že iz­u­zet­nim pri­rod­nim i dru­gim po­ten­ci­ja­li­ma ko­ji se mo­ra­ju sta­vlja­ti u funk­ci­ju raz­vo­ja. Ta­da bi i za Pet­nji­cu si­gur­no do­šli bo­lji da­ni, jer bi ade­kvat­na ula­ga­nja ini­ci­ra­la otva­ra­nje no­vih rad­nih mje­sta ko­ja su osnov za raz­voj­nu pri­ču i za­u­sta­vlja­nje da­ljeg ise­lja­va­nja – na­vo­di Adro­vić.
Na­kon što je pri­je sko­ro tri go­di­ne Skup­šti­na Cr­ne Go­re do­ni­je­la od­lu­ku da Pet­nji­ca po­sta­ne 22 cr­no­gor­ska op­šti­na na­sta­vi­lo se ma­sov­no ise­lja­va­nje sta­nov­ni­ka Bi­ho­ra pre­ma ve­ćim cen­tri­ma i za­pad­no­e­vrop­skim ze­mlja­ma. Za­vi­čaj uglav­nom na­pu­šta­ju mla­di lju­di ko­ji tvr­de da još ni­je­su stvo­re­ni uslo­vi za ži­vot u Pet­nji­ci ko­ja, pre­ma po­sled­njem po­pi­su sa 6.713 sta­nov­ni­ka, ras­po­re­đe­nih u se­dam mje­snih za­jed­ni­ca, za­hva­ta po­vr­ši­nu od 173 kva­drat­na ki­lo­me­tra.Na­vo­de da su glav­ni pro­ble­mi ne­do­sta­tak rad­nih mje­sta, lo­ša put­na i ko­mu­nal­na in­fra­struk­tu­ra i da zbog to­ga da­nas u ino­stran­stvu ži­vi vi­še Bi­ho­ra­ca ne­go u za­vi­ča­ju nji­ho­vih pre­da­ka.
-Sko­ro da ne­ma ku­će na pro­sto­ru Bi­ho­ra iz ko­je se ba­rem po je­dan član ne na­la­zi u ne­koj od evrop­skih ze­ma­lja. Lju­di uglav­nom od­la­ze u Luk­sem­burg i Švaj­car­sku, a ni­je ma­li broj onih ko­ji su se, u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom, na­sta­ni­li u Slo­ve­ni­ji, Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni i Nje­mač­koj. U za­vi­ča­ju su uglav­nom osta­ja­li ču­va­ri ku­ća ko­ji su u me­đu­vre­me­nu umr­li. Sa­mo u ovoj go­di­ni u užem cen­tru Pet­nji­ce za­tvo­re­no je se­dam ku­ća. Sma­tram da je to po­ra­zan po­da­tak ko­ji de­man­tu­je one ko­ji go­vo­re da dr­ža­va po­se­ban zna­čaj pri­da­je raz­vo­ju sje­ve­ra – is­ti­če Adro­vić.
Pet­nji­ča­ni na­vo­de da se ne tre­ba ču­di­ti što mla­di lju­di uzi­ma­ju kar­tu sa­mo u je­dom prav­cu, jer su mno­gi Bi­hor­ci u raz­vi­je­ni­jim ze­mlja­ma u ko­ji­ma su se na­sta­ni­li ste­kli za­vid­na bo­gat­stva. Ka­žu da ise­lje­ni­ci lje­ti na­vra­te u za­vi­čaj gdje su na­pra­vi­li no­ve ku­će sa svim pra­te­ćim sa­dr­ža­ji­ma, na­lik na one u elit­nim ve­le­grad­skim zo­na­ma. Me­đu­tim, ka­ko na­vo­de, u tim ku­ća­ma bo­ra­ve vr­lo krat­ko i to za vri­je­me od­mo­ra ili pra­zni­ka, jer su po­slo­vi­ma i dru­gim oba­ve­za­ma ve­za­ni za ze­mlje u ko­jim su svi­li po­ro­dič­na gni­je­zda.
-Mno­gi ka­žu da bi se ra­do vra­ti­li da po­no­vo ži­ve na svo­joj ba­bo­vi­ni. Me­đu­tim, na­vo­de da im Bi­hor ne pru­ža po­treb­ne po­god­no­sti za uno­sna za­ni­ma­nja od ko­jih se mo­že pri­stoj­no ži­vje­ti. Pri­je sve­ga, dr­žav­ni or­ga­ni su pot­pu­no za­ta­ja­li kad je u pi­ta­nju una­pre­đi­va­nje sa­o­bra­ćaj­ne po­ve­za­no­sti sje­ve­ra Cr­ne Go­re sa ve­ćim cen­tri­ma u re­gi­o­nu, zbog če­ga, iz­me­đu osta­log, ni­je do­šlo ni do na­ja­vlji­va­nog raz­vo­ja pri­vred­nih gra­na ko­je su ga­rant pro­spe­ri­te­ta. Ta­ko­đe je obe­ća­no i br­zo ak­ti­vi­ra­nje be­ran­skog aero­dro­ma. Me­đu­tim, od tog pro­je­ka­ta, kao ni od onih ko­ji se ti­ču una­pre­đe­nja put­ne in­fra­struk­tu­re u Bi­ho­ru, ni­je bi­lo ni­šta. A čim u 21. vi­je­ku ne­ma­te do­bre pu­te­ve, on­da to mje­sto osta­je i bez na­ro­da – is­ti­če Adro­vić.
I mje­šta­ni Mje­sne za­jed­ni­ce Tu­ca­nje po­tvr­đu­ju da je mi­gra­ci­ja sta­nov­ni­štva na ovom pod­ruč­ju vid­no iz­ra­že­na i da se mo­ra­ju pred­u­ze­ti mje­re ka­ko bi se ova­ko ne­ga­ti­van trend za­u­sta­vio.
-U Luk­sem­bur­gu ži­vi vi­še lju­di iz ovog kra­ja ne­go u Tu­ca­nju. Taj po­da­tak do­volj­no svje­do­či o iz­ra­že­nom ise­lja­va­nju sta­nov­ni­štva. Ne­kad je auto­bus od Be­ra­na do Tu­ca­nja sa­o­bra­ćao tri­put dnev­no u oba prav­ca. Tre­nut­no sa­o­bra­ća sa­mo jed­nom i to s ma­lim bro­jem put­ni­ka, što po­tvr­đu­je da se de­mo­graf­ska sli­ka ovog pod­ru­ja dra­stič­no mi­je­nja. Ovo je ne­kad bio po­znat vo­ćar­ski i sto­čar­ski kraj, pre­po­zna­tljiv po uzor­nim do­ma­ći­ni­ma ko­ji su od svo­ga ra­da iz­dr­ža­va­li vi­šeč­la­ne po­ro­di­ce – na­gla­ša­va­ju mje­šta­ni Tu­ca­nja.D.J.


Sve vi­še za­tvo­re­nih ku­ća

Sa­ba­he­ta No­va­lić iz Udru­že­nja „Vri­jed­ne ru­ke“ sma­tra da je dru­štve­na ne­bri­ga uzro­ko­va­la mi­gra­ci­ju lo­kal­nog sta­nov­ni­štva.
-Kad ne­ko mje­sto ima lo­še pu­te­ve i kad omla­di­na ne­ma po­sla, on­da ne ču­di što na­rod od­la­zi ta­mo gdje mu je bo­lje. Na­ši lju­di idu te­ška sr­ca, ali dru­gog iz­bo­ra ne­ma­ju. Ipak, njih vu­če rod­na gru­da za­to se i vra­ća­ju i pra­ve ovo­li­ke ku­će. No, naj­ve­ća je mu­ka što u tim ku­ća­ma ni­ko ne ži­vi. One se, na­ža­lost, otva­ra­ju sa­mo po­vre­me­no, iako je za nji­ho­vu iz­grad­nju po­tro­še­no do­sta nov­ca. Ako se na­sta­vi s ova­kvom prak­som, broj za­tvo­re­nih ku­ća će se iz go­di­ne u go­di­nu uve­ća­va­ti. U Bi­ho­ru će osta­ja­ti da ži­ve sa­mo star­ci, dok će se na­ša mla­dost pot­pu­no ise­li­ti– upo­zo­ri­la je No­va­li­će­va.