Nijedan jav­ni obje­kat u Tu­zi­ma ni­je u potpusnosti pri­la­go­đe­n oso­ba­ma sa in­va­li­di­te­tom, ka­zao je An­ton Iva­no­vić, pred­sjed­nik Udru­že­nja sa oso­ba­ma sa in­va­li­di­te­tom Ma­le­si­ja. Ka­ko ka­že, to va­ži i za sli­je­pe oso­be ne sa­mo za oso­be u ko­li­ci­ma. U nekim objektima mogu do prvog sprata, ali ne i na spratovima dok u većini ne mogu ni do vrata.
- Na pri­mjer, zgra­da Grad­ske op­šti­ne ne­ma pla­to, a ram­pu za in­va­lid­na ko­li­ca ima na spo­red­nom dok se na glav­nom ula­zu ko­li­ci­ma ne mo­že. I opet mo­že­mo sa­mo na pri­ze­mlje, na spra­tu ne­ma uslo­va da se pop­ne­mo. To smo po­ku­ša­li da obez­bi­je­di­mo bar zbog Za­vo­da za za­po­šlja­va­nje ali ni­smo uspje­li. Obez­bi­je­đen pri­stup ko­li­ci­ma sred­nja i osnov­na ško­la imaju ali se do kabineta na prvom spratu ne može ni u jednoj vaspitno obrazovnoj ustanovi. Ima­mo dvi­je ban­ke u Tu­zi­ma ko­ji­ma se ta­ko­đe ne mo­že pri­ći, a jed­na je zgra­da re­la­tiv­no sko­ro na­pra­vlje­na. Te ba­ri­je­re su kod nas ja­ko pri­sut­ne u svim ob­li­ci­ma, bi­lo za sli­je­pe ili oso­be u in­va­lid­skim ko­li­ci­ma. Tro­to­a­ri, po­go­to­vo de­sna stra­na od Pod­go­ri­ce, za­u­ze­ti auto­mo­bi­li­ma, svi­me, je­dva mo­že­mo pro­ći. Na­i­la­zi­mo na raz­ne ba­ri­je­re, od ar­hi­tek­ton­skih do ba­ri­je­ra kod lju­di, obič­nih gra­đa­na. Ni­šta što bi nam olak­ša­lo sva­ko­dnev­ni­cu ni­je pri­sut­no i na to­me tre­ba ra­di­ti - ka­že Iva­no­vić.
Ka­ko je ka­zao, ni­je­dan od tri za­htje­va ko­ja su po­sla­li u 2015. go­di­ni ni­je na­i­šao na odo­bra­va­nje nad­le­žnih or­ga­na. Glav­nom gra­du su pro­sli­je­di­li za­htjev za for­mi­ra­nje ba­ze po­da­ta­ka o bro­ju oso­ba sa in­va­li­di­te­tom na pod­ruč­ju Tu­zi, te Fon­du za ma­nji­ne da opi­sme­ne pet do šest lju­di Bra­jo­vim pi­smom,a ni­je pro­šao ni za­htjev Za­vo­du za za­po­šlja­va­nje da im se odo­bre sred­stva za iz­grad­nju lif­ta sa oprav­da­njem da ni­je u nji­ho­voj nad­le­žno­sti.
-Ba­za po­da­ta­ka bi nam ja­ko zna­či­la jer je na­ša sre­di­na pri­lič­no za­tvo­re­na, osim cen­tra, sve su osta­lo se­la. Tu su pred­ra­su­de, pa oso­be sa in­va­li­di­te­tom ne že­le da se is­ti­ču, da im se zna za pro­blem, dje­cu po­go­to­vo ne že­le da za­ve­du kao ta­kvu pa ne­ma­mo ni pri­bli­žan broj. U za­htje­vu smo na­ve­li i da bi­smo za tu ak­ci­ju an­ga­žo­va­li par mla­dih oso­ba sa Bi­roa ko­ji bi bu­kval­no išli od ku­će do ku­će da po­pi­su­ju sta­nov­ni­štvo ali za­htjev ni­je pro­šao, ni­smo do­bi­li od­go­vor za­što. Ta­kva ba­za ne po­sto­ji ni na ni­vou Cr­ne Go­re, ja znam da se ci­fra od 1.100 sli­je­pih spo­mi­nje evo sko­ro de­set go­di­na što pro­sto ni­je mo­gu­će- ka­že Iva­no­vić.
S.R.


Bez pro­sto­ri­ja i fi­nan­si­ja

Iva­no­vić is­ti­če i da kad god ih od­bi­ju sa ne­kim za­htje­vom ili na kon­kur­su, ne do­bi­ju ob­ja­šnje­nje zbog če­ga je to ta­ko.
- Od GO Tu­zi smo u 2015. go­di­ni do­bi­li sa­mo 200 eura i za te pa­re ku­pi­li štam­pač. Udru­že­nje ne­ma ni svo­je pro­sto­ri­je već sam ja u svo­joj ku­ći odvo­jio pro­stor za kan­ce­la­ri­ju. Ša­lje­mo za­htje­ve ra­znim in­sti­tu­ci­ja­ma, pra­tim kon­kur­se, apli­ci­ra­mo za sko­ro sva­ki, od­go­va­ram čla­no­vi­ma na ra­zna pi­ta­nja, od par­kin­ga do ka­ko se pi­šu žal­be i gdje se upu­ću­ju. U su­šti­ni po­slo­vi za ko­je ne tre­ba­ju ne­ke fi­nan­si­je - iskren je Iva­no­vić.