Sva­ko sr­ce, ako ni­je sa­mo prag­ma­tič­ni mi­šić, vo­li da se pre­tva­ra u pla­men. Ta­ko, pre­tva­ra­ju­ći se, uči da po­sta­je sr­ce. Bez to­ga ono je prag­ma­tič­ni mi­šić, ili mi­šić ko­ji gri­ze sve dru­ge or­ga­ne i po­ten­ci­ja­le. Ti­ši­na i po­vre­me­na odvo­je­nost od ze­malj­skih bri­ga, do­pu­šta da se raz­mi­šlja ova­ko. Me­ne je Cr­na Go­ra mno­go na­mu­či­la, za­slu­žio sam da se ma­lo od­mo­rim u ru­skoj ste­pi. Ni­šta ljep­še od bor­be, ali ni­šta ljep­še ni od od­mo­ra po­sli­je bor­be. Ali ko­me pri­čam kad sam vo­dio vi­še ne­vi­dlji­vu ne­go vi­dlji­vu bor­bu. Učio sam ta­mo da pre­ska­čem gra­ni­ce i iz­la­zim iz za­bi­ti. Mi­li­na je to. Kao da te ne­ko no­si. Kao da ti ne­ko da­je kri­la. A da­je , ka­ko ne da­je!
U naj­du­bljoj ti­ši­ni pro­bu­di se Ži­vi Po­moć­nik. Pro­sto do­đe, i da ti sna­ge da pre­ska­češ br­da i do­li­ne. Gle­daš ka­ko to ra­diš, a ne mi­čiš se sa sto­li­ce. Do­du­še, ugri­ja­ne, le­te­će, elek­trič­ne. Na ko­joj mo­žeš da se po­di­žeš i spu­štaš, ko­li­ko ti vo­lja. Do zvi­je­da, i na­zad, do ada. Evo ov­dje se sklo­nih od cr­no­gor­sko­ga oška­nja i mr­ška­nja. Čo­vjek je i dru­ga­či­ji, kad se na­đe na dru­gom mje­stu . Ni­je jed­na­ko bi­ti i Cr­noj Go­ri, ili u ru­skoj ste­pi, ili Vla­di­vo­sto­ku. I di­šeš va­zduh s Ti­hog oke­a­na. I udi­šeš bo­ži­je pro­stran­stvo.
Elem, od­ma­ram se ov­dje ne­vje­ro­vat­no od cr­no­gor­skog oška­nja i mr­ška­nja. Vje­ro­vat­no sam to ne­ka­ko za­ra­dio. Kao da sam no­sio že­lje­zne ši­ne po Cr­noj Go­ri, i to na go­lim le­đima. A no­sio sam ka­ko ni­je­sam? No­sio za­jed­no sa mo­jim mu­če­ni­ci­ma, mo­jom sa­bra­ćom, ko­ja no­se cr­no­gor­ska br­da na le­đi­ma. Da se ne (s)ur­va­ju. Jer ne­će ni br­da da sto­je uz­gor, ako ne­ko pod njih ne pod­met­ne le­đa. Ovi ne­sret­ni­ci, što su uze­li odo­sko­ro da pre­pra­vlja­ju Cr­nu Go­ru, hoće da na­pra­ve rav­ni­cu od nje. Ne rav­ni­cu, ne­go ži­vo bla­to. U ko­jem će se po­da­vi­ti ko­nji i ma­gar­ci, a ne lju­di i ju­na­ci.
Do­go­vo­ri­še se da ur­va­ju Dur­mi­tor i Lov­ćen po­što-za­što. Ka­ko-ta­ko. „Ma to su umi­šlje­ne cr­no­gor­ske ve­li­či­ne. Mno­go su se zo­ri­li i gor­nja­li i pod­sti­ca­li pu­ste Cr­no­gor­ce na be­smil­ne pod­vi­ge. E ne­ćeš vi­še, Dur­mi­to­re, ni ti, Lov­će­ne – po­če­pa­će vam evrop­ske i evro­a­me­rič­ke ba­be po gor­dim gla­va­ma. I ura­di­ti u svom per­for­man­su sve što im pad­ne na se­nil­nu pa­met. Do­sta je pra­zno­ga cr­no­gor­sko­ga čoj­stva i ju­na­štva. Šta je sve to, kad se pro­či­ta­ju svjet­ske baj­ke i fan­ta­zi­je? Ko ne mr­da iz ovih br­da, mi­sli da ne­ma vi­ši­jeh, ni čvr­šći­jeh, ni moć­ni­jeh. Je­su tvr­da br­da uzor du­ši, ali i pro­iz­vo­đa­či oblač­ne mi­to­ma­ni­je: Mi smo ve­li­ki k,o br­da, mi smo čvr­sti k,o sti­je­ne. Nas ne zna ni­ko ne­go Bog. Ču­do smo, ali se to ne da ka­za­ti ljud­ski­jem je­zi­kom. Pa šta da ti pri­čam, kad i ti znaš ovo što se ne da ka­za­ti”.Ta­ko su go­vo­ri­li Cr­no­gor­ci
Je­dan me sko­ro opo­me­nuo da go­vo­rim ne­ra­zu­mlji­vim je­zi­kom. „Ka­ko ne­ra­zu­mlji­vim, ja­dan bra­te? Pa ja sam mi­slio da i ti ovo znaš? Ako ne znaš, a on­da da no­siš, pa će to da se pro­bu­di u te­bi kad-tad. Pa ćeš bi­ti ve­li­ki ko pla­ni­na. Ne! Bi­ćeš ma­li, ali živ.
„Atom mi­sle­ći“. Eto to je vi­še, ne­go po­sta­ti ve­lik ko pla­ni­na. Ne mo­že čo­vjek po­sta­ti ve­li­ki, ako ne pro­đe kroz ni­šta. Ne sa­mo kroz ni­šta, ne­go kroz ni­đe i ni­šta. Ne da pro­đe, ne­go da se na­pi­je do be­svi­je­sti to­ga tu­žnog i mu­dro­slov­no­ga pi­ća. Ave­tam li, ja ovo, - ave­tam...?. Ma ne­ka ave­tam. „Ave­ta­nje je, vje­ruj, ne­kad bo­lje od pa­me­ta­nja“, go­vo­rio je je­dan, do­da­ju­ći – od pa­me­ti se čo­vjek osu­ši. Su­ši i ne­sta­je, jer ga je­de pa­met. Sad mi od­ne­kud za­zvo­ni u uši­ma ri­ječ iz mog pu­stog dje­tinj­stva: „Ne­ma ni­šta od nje­ga, iz­je­la ga ško­la“. Ni­je­sam znao ta­da ka­ko to mo­že da čo­je­ka iz­je­de ško­la, ali sad znam.
Ma pu­sti ta za­no­vi­je­ta­nja sad, vi­diš – pro­pa­de nam Cr­na Go­ra! Evo su se do­go­vo­ri­li ka­ko da je ras­ku­bu. Da je pre­tvo­re u do­la­re, i da je sta­­ve u dže­po­ve. Da­nas mo­že sve. Pa i oni ko­ji se oči­ma ne mo­gu vi­dje­ti, mo­gu da se do­go­vo­re ka­ko da ras­ku­bu Cr­nu nam Go­ru. I da je sta­ve u dže­po­ve. A sta­vi­li su je već do­sta. A osta­lo je još ne­što. A ovi ko­ji joj sje­de za vrat, a ko­ji se me­đu so­bom oška­ju i mr­ška­ju, do­go­vo­ri­še se ka­ko nju i njen na­rod da sta­ve u dže­po­ve. Kad te ne­ko sta­vi u džep, ne mo­žeš se oda­tle iz­va­di­ti vi­še ne­go iz ja­me. Iz­gu­biš sna­gu, iz­gu­biš sva­ku kre­post, kad si u ne­či­jem dže­pu. Od lju­di vi­diš utva­re ko­je će te iz­ma­lju­ga­ti gdje te god sret­nu. A mno­gi su u ne­či­jem dže­pu, a da to i ne zna­ju. A mno­gi osva­nu kod to­bož svo­je ku­će, a omrk­nu u tu­đoj tor­bi. Oška­nje i mr­ška­nje su ka­no­ni­zo­va­ni cr­no­gor­ski je­zik, god­po­do, ako ni­je­ste zna­li. Sva ve­li­ka cr­no­gor­ska pri­ča spa­la je na oška­nje i mr­ška­nje. -Mrš ta­mo! – Ne, ne­go mrš ti ta­mo! –Ti si ni­ko! A ti si ni­ko i vi­še ne­go ni­ko! -Ne­moj da te iz­mr­škam odav­de, ni­je za te­be skup­šti­na, no ku­ća­ra pa laj ta­mo. -Ni­je za te­be da upra­vljaš Cr­nom Go­rom, ne­go da te str­pa­ju u bu­va­ru, pa - ođe me­ko ođe tvr­do, ju­na­če! Ali – ne­dra­gi bra­te u ne­vje­ri, što da se mr­ška­mo, kad mo­že­mo da se oška­mo! A mo­že­mo pred bi­je­lim svi­je­tom i da se mr­ška­mo, ali me­đu se i ša­pa­tom da se oška­mo. Pa se li­je­po i da­le­ko od očiju na­go­di­mo. Pa svak on­da tu­đoj ku­ći. A ima­mo či­me pla­ća­ti ki­ri­ju pa da je i u su­vom zla­tu. Oče­vi­na će nas i ova­kve pri­dr­ža­ti. Oš ta­ko, mr­čo, da se na­go­di­mo?
(Autor je knji­žev­nik)