NIK­ŠIĆ - Po­sled­nja ge­ne­ra­ci­ja ma­tu­ra­na­ta re­no­mi­ra­ne nik­šić­ke gim­na­zi­je škol­ske 1955 /56. go­di­ne, pro­sla­vi­la je ju­če ju­bi­lej 60. go­di­na ma­tu­re. Baš kao i dav­ne 1956. oku­pi­li su se, ali ovo­ga pu­ta od 116 ko­ji su ma­tu­ri­ra­li sve­ga njih 26, is­pred Dvor­ca kra­lja Ni­ko­le, gdje je ne­ka­da bi­la gim­na­zi­ja, da ob­no­ve i osvje­že uspo­me­ne na dav­no pro­šle da­ne, kao i na dru­gar­stvo i pri­ja­telj­stvo ste­če­no to­kom ško­lo­va­nja.
Svo­je đa­ke je, baš kao i tih dav­nih go­di­na, po­zdra­vi­la i Mi­le­va Ta­pu­ško­vić, prof. fran­cu­skog, na­gla­siv­ši da ovaj ju­bi­lej sa so­bom no­si dra­ži, no­vi­ne, ali i no­stal­gi­ju.
- U me­ni ži­ve mno­ge ri­je­či, su­sre­ti, mno­go to­ga či­me su me oni da­ri­va­li sva­kim svo­jim su­sre­tom za ovih 60.go­di­na. Bi­lo je do­brih i onih ma­nje do­brih đa­ka, ali bi­lo je i stro­gih pro­fe­so­ra, po­put me­ne. Da­nas se osje­ćam vr­lo za­do­volj­no. Idu­će go­di­ne pu­nim 90.go­di­na i ovo je ve­li­ki po­klon za me­ne što su me po­zva­li na ovaj ju­bi­lej. Po­je­di­ne sam pr­vi put vi­dje­la na­kon to­li­ko vre­me­na i mo­ram da pri­znam da ve­ći­nu njih ni­je­sam pre­po­zna­la. Ima njih tro­ji­ca -če­tvo­ri­ca ko­ji se ni­je­su pro­mi­je­ni­li. Osta­li je­su. Zub vre­me­na je uči­nio svo­je- ka­za­la je Ta­pu­ško­vi­će­va.
Na škol­skom ča­su ko­ji je pje­smom i gla­som po­put sla­vu­ja otvo­ri­la Sa­ve­ta La­li­čić, pro­fe­so­ri­ca fran­cu­skog i ru­skog je­zi­ka, evo­ci­ra­ne su uspo­me­ne na dav­na vre­me­na.
La­li­či­će­va ka­že da je to bi­la sjaj­na ge­ne­ra­ci­ja.
- Sjaj­ni đa­ci, ve­li­ki dru­go­vi, sve naj­bo­lje mo­gu da ka­žem za njih. Iako se sa po­je­di­ni­ma gle­dam, isti­na ne ta­ko če­sto, da­nas sam vi­dje­la po­je­di­ne na­kon to­li­ko go­di­na. Ma­tu­ri­ra­la sam sa 17.go­di­na a do­ži­vje­la sam 60. go­di­na ma­tu­re. Oči su pu­ne su­za, emo­ci­je či­ne svo­je. Mi smo bi­li pr­vo odje­lje­nje ko­je je bi­lo sa­sta­vlje­no sa­mo od dje­vo­ja­ka. Bi­lo nas je 24. Du­ga odje­lje­nja su bi­la ili mje­šo­vi­ta ili sa­mo mu­ška – sje­ća se La­li­či­će­va.
Ni­ko­la Ko­va­če­vić, ko­ji već de­ce­ni­ja­ma ži­vi u Pa­ri­zu, ka­že da je oti­šao iz ze­mlje ka­da je bi­la Ju­go­sla­vi­ja.
- Imam pa­soš, cr­no­gor­ski, srp­ski i fran­cu­ski, ali se pred­sta­vljam kao Ju­go­slo­ven. Mno­ge od mo­jih dru­ga­ra iz ško­le pr­vi put sam vi­dio da­nas na­kon 60. go­di­na. Ne­ke sam sre­tao če­šće. Ži­vot me no­sio na raz­ne kon­ti­nen­te gdje sam sti­ca­jem okol­no­sti zbog po­sla bo­ra­vio.Ka­da su me zva­li na pro­sla­vu 55. go­di­na ma­tu­re, ni­sam mo­gao do­ći i ta­da sam obe­ćao da će­mo se sre­sti na ovom ju­bi­le­ju. Is­pu­nio sam obe­ća­nje. Osje­ćaj je pre­di­van. Nik­šić mno­go vo­lim. Naj­vi­še od svih gra­do­va na pla­ne­ti, i uvi­jek ka­žem ne­ma ljep­šeg gra­da na pla­ne­ti. Si­noć sam pro­še­tao Nje­go­še­vom uli­com i ni­gdje u svi­je­tu ni­je­sam vi­dio to­li­ko pu­nih ka­fa­na. Zna­či do­bro se ži­vi. Iz­bor auta je luk­su­zni­ji ne­go u sa­mom Pa­ri­zu - ka­že Ko­va­če­vić.
Živ­ka Mu­so­vić- Đi­las, ka­že da emo­ci­je ra­de svo­je, pa ta­ko iza­zi­va­ju i su­ze u oči­ma.
- Mno­ge ni­je­sam vi­dje­la već du­že vri­je­me. Rad­ni vi­jek sam pro­ve­la u ban­ci. Ni­je­sam ima­la uslo­va za stu­di­je, jer su dvo­ji­ca bra­će tre­ba­la da se ško­lu­ju. Iako smo svi za­ga­zi­li du­bo­ko u osmu de­ce­ni­ju, da­nas se osje­ća­mo mla­di­ma - ka­že Đi­las.
Bo­ji­ca Bo­jić, prav­nik, pre­nio je po­zdra­ve ko­le­ga i pri­ja­te­lja iz ge­ne­ra­ci­je ko­ji sa­da ži­ve u di­ja­spo­ri, na­gla­siv­ši da su­ro­va sta­ti­sti­ka go­vo­ri da su se 42 iz nji­ho­ve ge­ne­ra­ci­je pre­se­li­li u vječ­nost.
Oku­plje­ne je po­zdra­vio i Mi­o­drag Mi­jo Ko­va­če­vić, na­gla­siv­ši da je po­no­san što je pri­pa­dao ovoj ge­ne­ra­ci­ji
Na­kon škol­skog ča­sa, dru­že­nje je na­sta­vlje­no u mo­te­lu „Tre­bje­sa”, do ka­sno po­pod­ne. L.N.


Ge­ne­ra­ci­ja za po­nos

Slo­bo­dan Ba­bić sje­ća se vre­me­na ka­da je iz rod­ne Go­li­je, do­šao u grad i upi­sao gim­na­zi­ju. On ka­že da su bi­li ge­nera­ci­ja za po­nos.
- Bi­lo nas je 600, od­no­sno 11 odje­lje­nja, iz gra­da i oko­li­ne. Ta­da je di­rek­tor Vi­še re­al­ne gim­na­zi­je bio Lu­ka Nik­če­vić. Sa sje­tom se i da­nas sje­ćam sjaj­nih pro­fe­so­ra Va­si­li­ja Adži­ća, Ste­va­na Ba­jo­vi­ća, Stan­ka Pr­lje, Mi­le­ve Kon­tić, Lju­ba Đu­ro­vi­ća, Si­me­u­na Nik­če­vi­ća, Vla­da Mi­ju­ško­vi­ća, Bran­ka Ra­do­ji­či­ća, Mi­ler­ve Ta­pu­ško­vić i dru­gih. Bi­li su oni do­bri lju­di, pre­da­va­či, ima­li su strog kri­te­ri­jum, ta­ko da od na­še ge­ne­ra­ci­je je 80 od­sto lju­di je za­vr­ši­lo fa­kul­tet, če­tvo­ri­ca su po­sta­li dok­to­ri na­u­ka, pu­bli­ci­sti, lje­ka­ri, in­že­nje­ri. Svi­ma nam je ma­nje vi­še te­ško pao ras­pad Ju­go­sla­vi­je. Vr­lo in­te­re­sant­no, ro­đe­ni smo u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­je, zre­lost smo pro­ve­li u Fe­de­ra­tiv­noj Re­pu­bli­ci Ju­go­sla­vi­ji i SFRJ, da bi u jed­noj tre­ći­ni te dr­ža­ve na­sta­vi­li da ži­vi­mo, a sta­rost do­če­ka­li u ne­za­vi­snoj Cr­noj Go­ri - ka­že Ba­bić.