P
or­tu­gal­ski pi­sac Rui Zink gost je Me­đu­na­rod­nog saj­ma „Trg od knji­ge” u Her­ceg No­vom. Nje­go­vo pri­su­stvo is­ko­ri­sti­li smo za raz­go­vor o nje­go­vom ro­ma­nu, me­ha­ni­zmi­ma kon­tro­le čo­vje­čan­stva, te­o­ri­ji za­vje­re i ulo­zi umjet­no­sti u sa­vre­me­nom ali­je­ni­ra­nom i kon­zu­ment­skom dru­štvu, te­ma­ma ko­ji­ma se pi­sac ba­vi.
Ro­man „Ugra­đi­va­nje stra­ha”, ob­ja­vljen je 2015. go­di­ne, u edi­ci­ji Gral, iz­da­vač­ke ku­će Klio, u pre­vo­du Hri­sti­ne Va­sić Tom­še.
U ro­ma­nu tre­ti­ra fe­no­men stra­ha kao osnov­nog me­ha­ni­zma kon­tro­le čo­vje­ka i čo­vje­čan­stva od stra­ne mo­der­nog dru­štva, a ko­je je uspje­lo da is­ko­ri­sti osnov­ne ata­vi­stič­ke, pri­ro­đe­ne stra­ho­ve sa ko­ji­ma se ra­đa­mo i ko­ji slu­že odr­ža­nju vr­ste, i pr­o­ši­ri ih na či­tav di­ja­pa­zon stra­ho­va uslo­vlje­nih no­vim pra­vi­li­ma dru­štve­nog si­ste­ma, pra­ve­ći čo­vje­ka ro­bom ko­ji una­pred od­u­sta­je od svo­je slo­bo­de, ka­ko bi op­stao.
● Pot­pu­no de­hu­ma­ni­zo­va­ni dru­štve­ni si­stem, ko­jeg tre­ti­ra­te, i u ko­jem je, ka­ko je to dav­no ka­zao Pla­ut, Ho­mo ho­mi­ni lu­pus (Čo­vjek je čo­vje­ku vuk), i u ko­jem bi­ti žr­tva ozna­ča­va sra­mo­tu, ne da­je mno­go pro­sto­ra za iz­bor, ili sma­tra­te dru­ga­či­je?
– Da, to je jed­na od naj­pa­ko­sni­jih po­ja­va u po­sljed­nje vri­jem – okri­vi­ti žr­tvu. To smo usvo­ji­li iz na­sil­nič­ke kul­tu­re. U mo­joj ze­mlji još mo­že­te ču­ti vo­za­če ko­ji su bi­li uče­sni­ci sa­o­bra­ćaj­ne ne­sre­će: „Ni­sam ja kriv, di­je­te je is­tr­ča­lo ni od ku­da. Šta sam mo­gao da ura­dim?”; Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na fud­bal­ski tim En­gle­ske imao je tre­ne­ra, Gle­na Ho­dla, ko­ji je oso­be sa hen­di­ke­pom kri­vio za nji­ho­ve ne­vo­lje...
● Dru­štve­ni ka­u­za­li­tet ne­će spo­ri­ti ni­je­dan so­ci­o­log, što zna­či da je čo­vjek ne sa­mo pro­iz­vod si­ste­ma, ne­go ga i sam pro­du­ku­je, vje­ru­jem da sto­ga ni­ste pri­ja­telj te­o­ri­ja za­vje­re, iako ro­man u po­jed­nim mo­men­ti­ma ko­ke­ti­ra njo­me do­vo­de­ći je do ap­sur­da... Ko to vla­da čo­vje­čan­stvom i ku­da ono ide?
– Sva­ka knji­ga je te­o­ri­ja za­vje­re na iz­vje­stan na­čin, jer ne­što na­gla­ša­va­ju, a iz­o­sta­vlja­ju sve što je este­tič­ki ne­va­žno za sa­mu pri­ču. Pre­ma to­me, da, kao pi­sac, fler­tu­jem sa ti­me. Sa dru­ge stra­ne, kao gra­đa­nin, po­ku­ša­vam da se od­u­prem vje­ro­va­nju u za­vje­re zlih ge­ni­ja­la­ca. Vje­ru­jem da po­sto­je po­stup­ci ko­ji su jed­no­stav­no zli ili glu­pi. Da, s vre­me­na na vri­je­me ne­ki li­de­ri kao da igra­ju šah lju­di­ma, a po­ne­kad iz­van­red­ni pla­no­vi na pa­pi­ru po­đu pot­pu­no na­o­pa­ko u stvar­no­sti. Tre­ba li uop­šte da spo­mi­njem rat u Ira­ku? Za­pra­vo, mno­go je lak­še spri­je­či­ti ili boj­ko­to­va­ti sva­ki po­ku­šaj da se do­đe do ne­kog ra­zum­nog de­mo­krat­skog rje­še­nja, ne­go smi­sli­ti ne­ki za­vje­re­nič­ki plan. Ko su „vla­da­o­ci”? To ni­je ne­ki po­je­di­nac, već pri­je si­la ko­ja po­kre­će naj­mrač­ni­ji aspekt ka­pi­ta­li­zma: da se vi­še ula­že u uni­šta­va­nje, ne­go u stva­ra­nje. Sad, da li mi­slim da je ka­pi­ta­li­zam loš? Ne. Sa­mo ka­žem da ka­da se na­đe u kri­zi, on pot­pu­no po­lu­di i pod­leg­ne naj­ni­žim ljud­skim in­stink­ti­ma: ra­di šta god mo­žeš da op­sta­neš, go­mi­laj ogrom­ne ko­li­či­ne nov­ca i ne pi­taj za­što, i, što je naj­va­žni­je, ne za­u­sta­vljaj se ako ne­kog pre­ga­ziš. Moj ze­mljak, Ba­ro­zo, biv­ši evrop­ski ko­me­sar, od­li­čan je pri­mjer ka­ko ovo „Fran­ken­štaj­no­vo ču­do­vi­šte” od svjet­ske eko­no­mi­je mo­že da uti­če na po­vo­dlji­ve ljud­ske umo­ve. Ne vje­ru­jem da su go­spo­da po­put Ble­ra, Er­do­ga­na, Di­ka Čej­ni­ja „zli lju­di”. Sa­mo mi­slim da su žr­tve si­ste­ma za ko­ji su pre­sla­bi da bi se pro­tiv nje­ga bo­ri­li. Po­vo­dlji­vi ka­rak­te­ri. Ako že­li­te me­ta­fo­ru iz pop-kul­tu­re, bi­li su pre­sla­bi da se od­u­pru mrač­noj stra­ni.
● Sin Va­še ju­na­ki­nje, (lut­ka) ko­ja se su­prot­sta­vlja­ju­ći me­ha­ni­zmu stra­ha, upra­vo isti taj me­ha­ni­zam is­ko­ri­sti­la i u bor­bi, jer je i ona na­pro­sto za­ra­že­na kao dio si­ste­ma, no­si ime Mor­fe­ja, sta­ro­grč­kog bo­ga sno­va, ko­ji po mi­to­lo­gi­ji dok čo­vjek spa­va mo­že uze­ti ob­lik bi­lo ko­jeg čo­vje­ka. Da li čo­vje­čan­stvo spa­va­ju­ći pre­du­go ži­vi ilu­zi­ju ži­vo­ta?
– Pa, ako već ni­smo za­spa­li, on­da si­gur­no dri­je­ma­mo. Po­gle­daj­te sa­mo iz­bo­re: slo­ga­ni kao da su na­mi­je­nje­ni ja­sli­ca­ma. Da li smo mi u ja­sli­ca­ma? Mo­guć­nost da će Tramp bi­ti iza­bran nam go­vo­ri da je­smo. A još uvi­jek go­vo­ri­mo o naj­ve­ćoj si­li na svi­je­tu ko­ja ima mno­štvo No­be­lo­vih na­gra­da. Ako že­li­te, mo­gu da vam pri­čam o ne­dav­no iza­bra­nom pred­sjed­ni­ku Fi­li­pi­na...
● U jed­nom tre­nut­ku, je­dan od ju­na­ka Va­šeg ro­ma­na iz­go­va­ra re­če­ni­cu: „Mit je jed­no ni­šta ko­je zna­či sve”! Da li u raz­ot­kri­va­nju ili ot­kri­va­nju mi­ta, pre­po­zna­je­te put ka oslo­bo­đe­nju čo­vje­ka?
– To mi je, za­pra­vo, omi­lje­ni stih Fer­nan­da Pe­soe, i sa­svim je ta­čan. Mit da­je zna­če­nje ži­vo­tu. Mo­že da vas oslo­bo­di ako ga is­prav­no ra­zu­mi­je­te, a mo­že i da vas ubi­je ako ka­sno shva­ti­te da ste vje­ro­va­li u pu­ste pri­če. Mi­slim da mno­go slu­ča­je­va de­pre­si­je ima­ju kor­jen u to­me što smo uvi­dje­li da je ide­al za ko­ji se bo­ri­mo ne­is­kren, ili da je oso­ba ko­ja od nas zah­ti­je­va da bu­de­mo hra­bri, za­pra­vo va­ra­li­ca i sla­bić. Isti­na, ni­je nu­žno su­prot­nost mi­tu, osim ako smo za­sli­je­plje­ni u vje­ro­va­nju da je mit ap­so­lut­na isti­na, jer on to ni­je. To je pre­div­na pri­ča ko­ja po­ku­ša­va da po­da­ri smi­sao ovom kom­plek­snom i ha­o­tič­nom svi­je­tu.
U ova­kvim dru­štvi­ma, umjet­nost do­đe kao pri­mal­ni krik. Vje­ru­je­te li da ona mo­že pro­mi­je­ni­ti svi­jet i uči­ni­ti ga hu­ma­ni­jim i bo­ljim?
– Mo­že, či­ta­o­ca po či­ta­o­ca. Obič­no naj­bo­lje u to­me us­pje­va on­da ka­da pi­sac jed­no­stav­no že­li da na­pi­še za­i­sta do­bru pri­ču.K. Ma­to­vić


Umjet­nost (dez)in­for­mi­sa­nja

● Sma­tra­te li da ova­ko ali­je­ni­ran dru­štve­ni si­stem, po­či­va sa­mo na ovom me­ha­ni­zmu kon­tro­le?
– Ne. Knji­žev­no dje­lo mo­ra da ima fo­kus, sa­ma pri­ro­da pri­po­vi­je­da­nja (mo­žda naj­e­fek­tiv­ni­jem ob­li­ku ljud­ske mi­sli) na­la­že ta­kav za­htjev. Mi­slim da je za­si­pa­nje in­for­ma­ci­ja­ma po­sta­lo umjet­nost sa­mo po se­bi: umjet­nost dez­in­for­mi­sa­nja i za­vo­đe­nja na po­gre­šan put. Da­ni kon­tro­li­sa­nja in­for­ma­ci­ja u sta­rom smi­slu – spri­je­či­ti lju­de da do njih do­đu – su pro­šlost. No­vi trik sa­sto­ji se u stal­nom za­si­pa­nju svje­žim po­da­ci­ma i u na­gla­ša­va­nju onog ne­bit­nog. Sva­kog da­na ka­da ču­je­te ne­ke vi­je­sti, re­ci­mo o Tur­skoj, ču­će­te de­set pu­ta vi­še vi­je­sti o sva­đi Ka­njea Ve­sta i ne­ke dru­ge pop zve­zde oko ne­ke ha­lji­ne.