Ne­ko­li­ko po­ro­di­ca u nik­šić­kom na­se­lju Stu­den­ci ni na­kon vi­še de­ce­ni­ja ni­je uspje­lo da po­vra­ti dio ima­nja ko­je im je od­u­ze­to za­rad iz­grad­nje bra­ne Vr­tac. Oni ko­ji su pri­je pet­na­e­stak go­di­na po­ku­ša­li sud­skim po­stup­kom pro­tiv Elek­tro­pri­vre­de Cr­ne Go­re, za či­je po­tre­be je sa­gra­đen Vr­tac, da do­bi­ju pra­vič­nu na­kna­du, sa­da su u da­le­ko ve­ćoj ne­vo­lji. Na­i­me, ne­ko­li­ko po­ro­di­ca iz Stu­de­na­ca 2002. go­di­ne po­kre­nu­lo je sport pro­tiv EPCG, ko­ji je u nji­ho­vu ko­rist pra­vo­sna­žno okon­čan de­se­tak go­di­na ka­sni­je. EPCG im je, u skla­du sa pre­su­đe­nim, is­pla­ti­la do­su­đe­ne iz­no­se, ali su se su­do­vi sko­ro pet go­di­na ka­sni­je „pre­do­mi­sli­li“ i svo­ju od­lu­ku pre­i­na­či­li. Sa­da po­ro­di­ce mo­ra­ju da vra­te is­pla­će­nu na­kna­du, a ka­ko su pa­re dav­no „oti­šle“, sud­ski iz­vr­ši­te­lji će pli­je­ni­ti imo­vi­nu. Tre­nut­no u naj­te­žoj si­tu­a­ci­ji je Da­li­bor Đa­pić, ko­ji će zbog na­ja­vlje­ne ple­nid­be imo­vi­ne mo­ra­ti sa po­ro­di­com na uli­cu. Ka­ko je po­ja­snio, ze­mlji­šte nje­go­vog dje­da i oca u Stu­den­ci­ma EPCG je sre­di­nom pro­šlog vi­je­ka upi­sa­la kao svo­je vla­sni­štvo, a on je to sa­znao pri­je vi­še od pet­na­est go­di­na ka­da je pri­ku­pljao do­ku­men­ta­ci­ju za kre­dit ko­ji je na­mje­ra­vao da is­ko­ri­sti za ba­vlje­nje po­ljo­pri­vre­dom. Ta­da je, za­jed­no sa ne­ko­li­ko prav­nih na­sled­ni­ka te par­ce­le, od­lu­čio da po­vra­ti svo­ju ze­mlju.
– Bi­lo nas je pe­to­ro ko­ji smo zbog te par­ce­le po­kre­nu­li spor i do­bi­li ga. Ukup­no je do­su­đe­no oko 650 hi­lja­da eura ko­je smo po­di­je­li­li. Ja sam do­bio pe­ti­nu tog iz­no­sa. EPCG je tra­ži­la re­vi­zu­ju po­stup­ka, Vr­hov­ni sud je usvo­jio i sre­di­nom pro­šle go­di­ne po­ni­štio ra­ni­je od­lu­ke su­do­va. Sa­da tra­že da se pa­re vra­te, a je­di­ni sam ja na nji­ho­voj me­ti jer sam u ime osta­lih vo­dio spor. Osta­li ni­je­su u Cr­noj Go­ri, ni­ti ov­dje ima­ju imo­vi­nu – pri­ča Đa­pić.
U Stu­den­ci­ma ima po­ro­dič­nu ku­ću, a od do­bi­je­nog nov­ca ku­pio je stan. Tvr­di da su mu sa­da svi ra­ču­ni blo­ki­ra­ni, a pr­vo ro­či­šte za ple­nid­bu imo­vi­ne bi­će naj­vje­ro­vat­ni­je po­čet­kom ma­ja.
– Na­pla­ti­će se ta­ko što će mi ote­ti ku­ću i stan, a ze­mlju su mi već ote­li. Mo­ram se ne­ka­ko bra­ni­ti, ali u kon­kret­nom zah­ti­je­vam da me ubi­ju, ne­ću im ni­šta da­ti. Ne­mam iz­la­za, ne­za­po­slen sam, ba­vim se po­ljo­pri­vre­dom, ni­sam tra­žio ni­šta što ni­je mo­je – ogor­čen je Đa­pić.
Za po­ro­di­ce Đa­pić, Glu­ši­ca i Pe­šalj advo­kat Mi­lan Vo­ji­no­vić pod­nio je za­jed­nič­ku tu­žbu pro­tiv EPCG 2002. go­di­ne. Ka­ko je Vo­ji­no­vić ka­zao, sud je bez pra­va žal­be 2007. go­di­ne raz­dvo­jio te po­stup­ke ko­ji su za­vr­še­ni 2011. i 2012. go­di­ne u ko­rist tu­ži­la­ca, ko­ji­ma je no­vac is­pla­ćen. Da su od­lu­ke Vr­hov­nog su­da u pot­pu­no­sti ne­lo­gič­ne, na­veo je on, svje­do­či i to što je isti sud za ne­ke od na­ve­de­nih po­ro­di­ca od­ba­cio za­htjev EPCG za re­vi­zi­ju, a u slu­ča­ju Đa­pi­ća pri­hva­tio i do­veo ovu po­ro­di­cu u ve­o­ma te­šku si­tu­a­ci­ju.
– Prav­no ne po­sto­ji ni­je­dan za­kon ko­ji ka­že da je pred­met­no po­tra­ži­va­nje tu­ži­la­ca za­star­je­lo u op­štem za­star­nom ro­ku. U istom pred­me­tu, a ra­di­lo se o po­ro­di­ci Glu­ši­ca, isti sud je od­bio re­vi­zi­ju EPCG, a ra­di­lo se o istom či­nje­nič­nom i prav­nom osno­vu, is­toj tu­žbi, a sa­da po­sto­je dvi­je raz­li­či­te pre­su­de Vr­hov­nog su­da – ka­že Vo­ji­no­vić ko­ji je u ime Đa­pi­ća na­kon od­lu­ke Vr­hov­nog su­da od­mah ulo­žio žal­bu Ustav­nom su­du, a ka­ko je na­ja­vio, tu­žbu će pod­ni­je­ti i me­đu­na­rod­nom su­du u Stra­zbu­ru.
S ob­zi­rom na to da su dvi­je pre­su­de Vr­hov­nog su­da u istim spo­ro­vi­ma raz­li­či­te, advo­kat Vo­ji­no­vić je od Sud­skog sa­vje­ta tra­žio da se po­kre­ne po­stu­pak ra­di utvr­đi­va­nja po­vre­de etič­kog ko­dek­sa su­di­ja. Ka­ko je na­veo, po­vri­je­đen je prin­cip jed­na­ko­sti jer se u istom pred­me­tu iz istog či­nje­nič­nog i prav­nog osno­va do­no­se dvi­je raz­li­či­te od­lu­ke Vr­hov­nog su­da (član 6. Etič­kog ko­dek­sa).
Iz Ko­mi­si­je za etič­ki ko­deks su­di­ja od­go­vo­ri­li su mu da im od­red­be Etič­kog ko­dek­sa ne da­ju mo­guć­nost da od­lu­ču­ju po Vo­ji­no­vi­će­vom za­htje­vu da „is­pi­tu­ju i ko­men­ta­ri­šu pred­met­nu od­lu­ku Vr­hov­nog su­da“.
– Ni­je tač­no da sam tra­žio da se is­pi­tu­je i ko­men­ta­ri­še od­lu­ka, već da se ci­je­ni po­stu­pak su­di­ja ko­ji su je do­ni­je­li, nji­ho­va eti­ka, mo­ral i sa­vjest, te da se oci­je­ni da li su po­vri­je­đe­ni prin­ci­pi etič­kog ko­dek­sa, a po­seb­no prin­cip jed­na­ko­sti. Eti­ka je na­u­ka o mo­ra­lu, a mo­ral skup ne­pi­sa­nih pra­vi­la i obi­ča­ja ko­ji utvr­đu­ju me­đu­ljud­ske od­lu­ke i pro­su­đu­ju šta je do­bro, a šta zlo, dok je sa­vjest skup usvo­je­nih mo­ral­nih na­če­la o to­me šta je do­bro, prav­de­no i do­pu­šte­no a šta ni­je – od­go­vo­rio je, ize­đu osta­log, Vo­ji­no­vić Ko­mi­si­ji za etič­ki ko­deks su­di­ja.
B.Bra­šnjo

Ni­ka­da se ni­su slo­ži­li
sa eks­pro­pri­ja­ci­jom

Za­rad bra­ne Vr­tac eks­pro­pri­ja­ci­ja je vr­še­na 1963. go­di­ne, ali ta­da po­ro­di­ce Glu­ši­ca, Pe­šalj i Đa­pić ni­je­su pri­hva­ti­le po­nu­đe­nu ci­je­nu jer im je ostao dio ze­mlje ko­ji ni­je bio njo­me ob­u­hva­ćen, a ko­ji sko­ro sva­ke go­di­ne pla­vi. Vo­ji­no­vić je po­ja­snio da ta­da za njih ni­je­su do­ni­je­ta rje­še­nja o od­re­đi­va­nju na­kna­de, ni­ti im je ona is­pla­će­na, ni­ti je no­vac ika­da na nji­ho­ve ra­ču­ne de­po­no­van. EPCG se upi­sa­la kao vla­snik spor­ne ze­mlje kra­jem pro­šlo vi­je­ka i to na osno­vu ta­da­šnjeg avi­on­skog sni­ma­nja i par­ce­li­sa­nja.
– Sve osta­le po­ro­di­ce ko­ji­ma je ta­da od­u­zi­ma­na ze­mlja ima­ju rje­še­nja o eks­pro­pri­ja­ci­ji i od­re­đi­va­nju na­kna­de, ali ne i Glu­ši­ce, Pe­ša­lji i Đa­pi­ći – na­gla­ša­va Vo­ji­no­vić.