Pi­še: No­vak Adžić


Uva­že­ni aka­de­mik CA­NU, uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor u pen­zi­ji, isto­ri­čar dr Zo­ran La­kić, u autor­skom tek­stu u „Da­nu“ o Bo­žić­nom ustan­ku Cr­no­go­ra­ca 1919. go­di­ne (po no­vom ka­len­da­ru) da­je ocje­ne či­nje­nič­ki ne­tač­ne i ne­pri­hva­tlji­ve sa­vre­me­noj isto­rij­skoj i prav­noj na­u­ci. On ka­že da to ni­je bio „usta­nak“ već „lo­kal­na po­bu­na“ ili „bu­na“. Me­đu­tim, de­man­tu­ju ga isto­rij­ske či­nje­ni­ce, ali ga, mo­gu­će, mo­že oprav­da­ti či­nje­ni­ca da aka­de­mik La­kić, ko­ji je svoj ze­nit do­sti­gao još u do­ba ko­mu­ni­stič­ke isto­ri­o­gra­fi­je (ka­da je na­pi­sao svo­je naj­bo­lje knji­ge) uop­šte ni­je struč­njak za pro­u­ča­va­nje ovog raz­do­blja cr­no­gor­ske isto­ri­je.
Bo­žić­ni usta­nak (1919.) bio je ma­so­van za on­da­šnje pri­li­ke i on ni­je okon­čan, pr­vo­bit­nim nje­go­vim slo­mom po­lo­vi­nom ja­nu­a­ra 1919. go­di­ne, već je to bio per­ma­nent­ni usta­nak na­ro­da, ko­ji je vo­dio ge­ril­ski (par­ti­zan­ski, ko­mit­ski) rat „za pra­vo, čast i slo­bo­du Cr­ne Go­re“, ne sa­mo to­kom 1919. i 1920. već je tra­jao sna­žnim in­ten­zi­te­tom do po­lo­vi­ne 1924. go­di­ne, prem­da su po­je­di­nač­ne usta­nič­ke ak­ci­je tra­ja­le do 1929. go­di­ne. Na­kon voj­nog slo­ma Bo­žić­nog ustan­ka to­kom ja­nu­a­ra 1919. go­di­ne, ne pre­sta­je ot­por Cr­no­go­ra­ca, po­li­tič­ki, ide­o­lo­ški, oru­ža­ni, na­sil­nom i bes­prav­nom uki­da­nju cr­no­gor­ske dr­ža­ve. Po­no­vo se ja­vlja ma­sov­ni oru­ža­ni ot­por Cr­no­go­ra­ca ju­la 1919. go­di­ne, kad se Kr­sto Zr­nov Po­po­vić vra­ća iz Ita­li­je, po na­lo­gu kra­lja Ni­ko­le i vla­de Jo­va­na S. Pla­men­ca, mi­ni­stra voj­nog di­vi­zi­ja­ra Mi­lu­ti­na M. Vu­či­ni­ća i ko­man­dan­ta Cr­no­gor­skih tru­pa u Ita­li­ji bri­ga­di­ra An­dri­je Ra­i­če­vi­ća, sa 130 ofi­ci­ra i voj­ni­ka i ta­da oslo­bo­di­lač­ka cr­no­gor­ska pu­ška plam­ti ši­rom svih kra­je­va on­da­šnje i da­na­šnje Cr­ne Go­re. O to­me su naj­bo­lje svje­do­čan­stvo, ko­je opo­vr­ga­va­ju La­ki­će­ve ocje­ne, knji­ge aka­de­mi­ka prof. dr Šer­ba Ras­to­de­ra, „Skri­va­na stra­na isto­ri­je“, Bar, 1997, I-IV i „Cr­na Go­ra u eg­zi­lu 1918-1925“, knj. I- II. Da, za­sad, ne ši­rim da­lje pri­ču o to­me.
Bo­žić­ni usta­nak imao je svoj pro­gram i cilj i svo­je vo­đe, ugled­ne cr­no­gor­ske dr­žav­ni­ke, po­li­ti­ča­re, mi­ni­stre, vi­so­ke, sred­nje i ni­že ofi­ci­re, voj­ni­ke i na­rod. Cr­no­gor­ski ze­le­na­ški na­ci­o­nal­no-oslo­bo­di­lač­ki i dr­ža­vo­tvor­ni Bo­žić­ni usta­nak bio je ot­por srp­skoj oku­pa­ci­ji i uni­šte­nju Cr­ne Go­re, ko­ja je u prah i pe­peo pre­tvo­ri­la pre­ko 5.000 cr­no­gor­skih do­mo­va, po­či­ni­la ubi­stva pre­ko 2.000 cr­no­gor­skih ro­do­lju­ba i čla­no­va nji­ho­vih po­ro­di­ca, hap­še­nje i za­tva­ra­nje pre­ko 3.000 Cr­no­go­ra­ca, od­la­zak u po­li­tič­ki eg­zil pre­ko 4.000 Cno­go­ra­ca, te ma­sov­na i broj­na po­li­tič­ka su­đe­nja i osu­de cr­no­gor­skih kon­fe­de­ra­li­sta i su­ve­re­ni­sta od 1919. do 1929. go­di­ne. Sto­ga aka­de­mik Zo­ran La­kić ozbilj­no gri­je­ši ka­da iz­ri­če ocje­ne da to ni­je bio usta­nak, već lo­kal­na bu­na i da to ni­je bio usta­nak pro­tiv on­da­šnje srp­ske oku­pa­ci­je i anek­si­je Cr­ne Go­re.
Vo­đa ustan­ka bio je mi­ni­star Jo­van Si­mo­nov Pla­me­nac, ko­ji je i sa­či­nio ope­ra­tiv­ni plan usta­nič­kih ak­ci­ja i bio ne­pri­ko­sno­ve­ni auto­ri­tet usta­nič­kim li­de­ri­ma u eg­zi­lu (1919.-1921.). Ope­ra­tiv­ni voj­ni vo­đa ustan­ka u bor­ba­ma oko Ce­ti­nja bio je ta­da ka­pe­tan Kr­sto Zr­nov Po­po­vić.
Bo­žić­ni usta­nak cr­no­gor­skog na­ro­da, po­dig­nut 6. ja­nu­a­ra 1919. po no­vom, ili 24. de­cem­bra 1918. go­di­ne, po sta­rom ka­len­da­ru, da­kle, na Bad­nje ve­če, imao je za cilj da se po­ni­šte od­lu­ke tzv. Pod­go­rič­ke skup­šti­ne, od 26. no­vem­bra 1918. go­di­ne o ne­le­gal­nom i ne­le­gi­tim­nom pri­sa­je­di­nje­nju Cr­ne Go­re Sr­bi­ji; da se Cr­na Go­ra oslo­bo­di fak­tič­ke voj­ne oku­pa­ci­je srp­ske voj­ske; da se od­bra­ni i afir­mi­še cr­no­gor­ska dr­žav­nost i da Cr­na Go­ra kao pu­no­pra­van i rav­no­pra­van dr­žav­no-prav­ni su­bjekt stu­pi u ju­go­slo­ven­sku kon­fe­de­ra­ci­ju. Cr­no­gor­ski ja­nu­ar­ski usta­nak 1919. go­di­ne že­lio je skre­nu­ti pa­žnju me­đu­na­rod­ne jav­no­sti i ve­li­kih si­la uoči i to­kom za­sje­da­nja Ver­saj­ske mi­rov­ne kon­fe­ren­ci­je na cr­no­gor­sko pi­ta­nje, od­no­sno, htio je uka­za­ti na to da cr­no­gor­ski na­rod ne pri­hva­ta pro­ve­de­nu i na­sil­nim pu­tem pro­kla­mo­va­nu anek­si­ju Cr­ne Go­re od stra­ne Sr­bi­je. U pi­smu cr­no­gor­skom ko­man­di­ru Pe­tru Gvo­zde­no­vi­ću (jed­nom od glav­nih or­ga­ni­za­to­ra i uče­sni­ka Bo­žić­nog ustan­ka cr­no­gor­skog na­ro­da na pod­ruč­ju Ka­tun­ske na­hi­je i Ce­ti­nja i bra­tu od stri­ca ge­ne­ra­la dr An­ta Gvo­zde­no­vi­ća, cr­no­gor­skog iz­van­red­nog po­sla­ni­ka i opu­no­mo­će­nog mi­ni­stra u SAD – Va­šing­to­nu i po­to­njeg pre­mi­je­ra cr­no­gor­ske Vla­de u eg­zi­lu), vo­đa Bo­žić­njeg ustan­ka i ka­sni­ji cr­no­gor­ski pre­mi­jer u eg­zi­lu (1919.-1921.) Jo­van Si­mo­nov Pla­me­nac je 31. (18.) de­cem­bra na­veo su­šti­nu po­li­tič­ke i usta­nič­ke bor­be cr­no­gor­skih ,,ze­le­na­ša’’, ro­ja­li­sta i in­di­pen­di­sta, ko­ji su po slo­mu ustan­ka na­sta­vi­li sa ko­mit­skom, ge­ril­skom i emi­grant­skom bor­bom ,,ZA PRA­VO, ČAST I SLO­BO­DU CR­NE GO­RE’’. Na­i­me, u tom pi­smu Jo­van S. Pla­me­nac na­vo­di: ,,Na­ša je de­vi­za: Vas­po­sta­va Cr­ne Go­re sa svim nje­nim su­ve­re­nim atri­bu­ti­ma, pa sljed­stve­no to­me i na­rod­no sa­mo­o­pre­dje­lje­nje pre­ma po­sto­je­ćem cr­no­gor­skom Usta­vu par­la­men­tar­nim prin­ci­pi­ma’’, ka­ko je u svo­me Dnev­ni­ku za­bi­lje­žio, voj­ni za­po­vjed­nik usta­nič­kih sna­ga u Bo­žić­njem ustan­ku, ka­pe­tan, po­tom, ko­man­dir Kr­sto Zr­nov Po­po­vić.
U vri­je­me stva­ra­nja Kra­lje­vi­ne SHS cr­no­gor­ski Dvor, Vla­da i nji­ho­ve broj­ne pri­sta­li­ce u Cr­noj Go­ri za­la­ga­li su se za stva­ra­nje Ju­go­sla­vi­je na prin­ci­pi­ma sa­ve­za su­ve­re­nih dr­ža­va (kon­fe­de­ra­ci­je) i tra­ži­li su vas­po­sta­vlja­nje Cr­ne Go­re kao dr­ža­ve, kao i ga­ran­to­va­nje i pri­mje­nu pra­va cr­no­gor­skom na­ro­du da se slo­bod­no iz­ja­sni o dr­žav­no-prav­nom sta­tu­su Cr­ne Go­re u skla­du s cr­no­gor­skim Usta­vom i za­ko­ni­ma. Kad je po­sta­lo oči­gled­no da od ta­kvog ju­go­slo­ven­kog uje­di­nje­nja ne­ma ni­šta, cr­no­gor­ski Dvor, Vla­da, cr­no­gor­ski usta­ni­ci i ko­mi­ti, ge­ril­ci i cr­no­gor­ski emi­gran­ti bo­ri­li su se po­li­tič­kim i di­plo­mat­skim, ali i oru­ža­nim sred­stvi­ma za ne­za­vi­snu Cr­nu Go­ru. To su oni u jed­nom usta­nič­kom, ko­mit­skom pro­gla­su iz 1919. go­di­ne, iz šu­me, eks­pli­cit­no po­ru­či­li: “Mi se bo­ri­mo za slo­bo­du i ne­za­vi­snost Cr­ne Go­re i od ove bor­be je­di­no nas smrt ra­sta­vi­ti mo­že”.
Broj­ni su i kon­tra­dik­tor­ni po­da­ci ko­ji go­vo­re o bro­ju cr­no­gor­skih usta­ni­ka, ko­ji su uče­stvo­va­li u Bo­žić­nom ustan­ku. Naj­po­u­zda­ni­ja je broj­ka od oko 5.000 lju­di. Za­pad­ni i is­toč­ni sek­tor usta­nič­kih sna­ga, ko­ji je op­sa­di­rao Ce­ti­nje i ko­ji je stu­pio u bor­bu, bro­jao je oko 2.000 lju­di (pod ko­man­dom ko­man­di­ra Kr­sta Zr­no­va Po­po­vi­ća) sna­ge ko­je su op­sa­di­ra­le Ri­je­ku Cr­no­je­vi­ća bro­ja­le su oko 600 lju­di (pod ko­man­dom ko­man­di­ra/bgri­ga­di­ra Đu­ra Šo­ća) sna­ge ko­je su op­sa­di­ra­le Vir­pa­zar oko 400 lju­di (pod ko­man­dom mi­ni­stra Jo­va­na S. Pla­men­ca) na pro­sto­ru Pod­go­ri­ce i oko­li­ne bi­lo je oko 300 Pi­pe­ra i 200 Lje­ško­po­lja­ca i Bje­lo­pa­vli­ća (ukup­no oko 500) ko­ji­ma je ko­man­do­vao ge­ne­ral Mi­lu­tin Vu­či­nić, na pro­sto­ru Nik­ši­ća mo­bi­li­sa­no je vi­še od 1.000 usta­ni­ka pod ko­man­dom bra­će voj­vo­de Bo­ža i Đu­ra Pe­tro­vi­ća, od ko­jih je zna­ča­jan dio stu­pio u bor­bu pod ko­man­dom bri­ga­di­ra Đu­ra Jo­vo­vi­ća i Mi­li­sa­va Ni­ko­li­ća; na pro­sto­ru Ro­va­ca bi­lo je oko 400 usta­ni­ka pod ko­man­dom ka­pe­ta­na Iva­na Bu­la­to­vi­ća i dru­gih. Da­kle, ukup­no usta­nič­ke sna­ge su bro­ja­le oko 5.000 lju­di, od ko­jih u bor­bu ni­je­su stu­pa­le 6. ja­nu­a­ra 1919. go­di­ne sna­ge pod ko­man­dom Mi­lu­ti­na Vu­či­ni­ća, Jo­va­na Pla­men­ca, Đu­ra Šo­ća, dok su u bor­bu stu­pi­le sna­ge iz Ka­tun­ske na­hi­je, di­je­la Ri­ječ­ke i Lje­šan­ske na­hi­je i di­je­lom usta­nič­ke sna­ge sa pro­sto­ra Nik­ši­ća.
Uoči iz­bi­ja­nja ustan­ka, po­sli­je 23. de­cem­bra 1918. go­di­ne, osta­li su kod svo­jih ku­ća voj­vo­da Bo­žo Pe­tro­vić i voj­vo­da Đu­ro Pe­tro­vić i Mar­ko Pe­tro­vić, kao i Mar­ko Đu­ka­no­vić i od­mah su uhap­še­ni. Voj­vo­da Bo­žo Pe­tro­vić, voj­vo­da ge­ne­ral Đu­ro Pe­tro­vić, Mar­ko Pe­tro­vić i biv­ši mi­ni­star Mar­ko Đu­ka­no­vić uhap­še­ni su 6. ja­nu­a­ra 1919. go­di­ne i spro­ve­de­ni u pod­go­rič­ki za­tvor “Ju­so­va­ča”.
Ma­kar i iz ovo­ga po­le­mič­kog tek­sta mo­že­mo sa­zna­ti su­šti­nu o to­me ko­je su bi­le vo­de­će lič­no­sti ustan­ka i ko­ji su bi­li nje­go­vi ci­lje­vi. Zna­či, uva­že­ni aka­de­mik Zo­ran La­kić u ovom svom “umo­va­nju” ni­je u pra­vu. Bio je to Cr­no­gor­ski usta­nak, a ne lo­kal­na po­bu­na. Ipak, una­toč na­ve­de­no­me, po­što­va­nje pre­ma aka­de­mi­ku La­ki­ću, iako se u po­gle­du ovog i broj­nih dru­gih pi­ta­nja te­melj­no raz­li­ku­je­mo.