Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Oče­ki­vao sam re­ak­ci­ju auto­ra se­ri­je TV Cr­ne Go­re – ,,Bo­žić­ni usta­nak''. Umje­sto njih, ja­vio se No­vak Adžić, struč­ni sa­rad­nik, ko­ji je na­pu­stio autorski tim. Že­li ras­pra­vu o mno­go ši­roj te­mi.
Vi­še ra­di či­ta­la­ca dnev­ni­ka „Dana“, od­go­vo­ri­ću auto­ru tek­sta ,,Cr­no­gor­ski usta­nak, a ne lo­kal­na po­bu­na'' (,,Dan'' – 26.2.2017) kao re­ak­ci­ju na mo­ju ko­lum­nu ,,Sve­na­rod­ni usta­nak ili lo­kal­na po­bu­na'' (,,Dan'' – 23.2.2017), ko­jim sam ko­men­ta­ri­sao se­ri­ju ,,Bo­žić­ni usta­nak''. Naj­vi­še sam se za­dr­žao na nje­nom na­slo­vu.
No­vak Adžić je u svom tek­stu ši­ro­ko otvo­rio pri­ču o tim do­ga­đa­ji­ma i tom vre­me­nu. Iako ne­kom­pe­ten­tan za to, po­nu­dio je svo­ju ocje­nu to­ga vre­me­na i to­ga do­ga­đa­ja, ko­ja je ap­so­lut­no su­prot­na sve­mu što je o to­me na­pi­sa­no u na­uč­noj isto­ri­o­gra­fi­ji. Sve to on od­ba­cu­je – sa­mo za­to što dru­ga­či­je mi­sli. Alal vje­ra, Adži­ću! Pri to­me mi, opet ne­kom­pe­tent­no, za­mje­ra da ni­sam „isto­ri­čar za pro­u­ča­va­nje ovog raz­do­blja cr­no­gor­ske isto­ri­je“ i da sam kao isto­ri­čar „svoj ze­nit do­sti­gao još u do­ba ko­mu­ni­stič­ke isto­ri­o­gra­fi­je, ka­da je na­pi­sao svo­je naj­bo­lje knji­ge“. U ta­kvom pred­sta­vlja­nju „za­bo­ra­vio“ je da ka­že da sam 1985. go­di­ne bio is­klju­čen iz SKJ, kao an­ti­par­tij­ski i an­ti­dr­žav­ni ele­me­nat. Za­bo­ra­vio je da ka­že da sam 1997. go­di­ne do­bio na­gra­du ,,Ok­to­ih'' – naj­ve­će pri­zna­nje u obla­sti na­u­ke u Cr­noj Go­ri.
Ni­je mi, me­đu­tim, ja­sno, ka­ko sve to do­vo­di u ve­zu sa do­ga­đa­ji­ma na­kon uje­di­nje­nja na­ših na­ro­da i ze­ma­lja 1918. go­di­ne, a po­go­to­vo ka­kve to ima ve­ze sa TV se­ri­jom dr­žav­ne te­le­vi­zi­je Cr­ne Go­re – ,,Bo­žić­ni usta­nak''?
Na­da­lje, ni­je mi ja­san ni raz­log za po­ziv na knji­gu gra­đe – ,,Skri­ve­na stra­na isto­ri­je'', mo­ga ne­ka­da­šnje­ga asi­sten­ta, a da­nas ci­je­nje­nog čla­na CA­NU – prof. dr Šer­ba Ras­to­de­ra. Sve što je ob­ja­vlje­no u toj knji­zi gra­đe – bi­lo je do­bro po­zna­to pro­fe­si­o­nal­nim isto­ri­ča­ri­ma. Uosta­lom, sa­bra­ni no­vin­ski član­ci su tre­će­ra­zred­ni isto­rij­ski iz­vor. Ta­mo odi­sta pi­še da je za vri­je­me „oku­pa­ci­je“ Cr­ne Go­re – po­gi­nu­lo oko 5.000 nje­nih gra­đa­na iako je eg­zakt­no utvr­đe­no da ih je bi­lo 50 ko­ji se u isto­rij­skim iz­vo­ri­ma na­vo­de ime­nom i pre­zi­me­nom. Bo­lje bi bi­lo da je N. Adžić po­ku­šao da ot­kri­je još ko­ju ne­du­žnu žr­tvu. To je put do pu­ne isti­ne.
Spor­na su i raz­mi­šlja­nja o ko­mi­ti­ma. Oni se ja­vlja­ju u Cr­noj Go­ri na­kon nje­ne ka­pi­tu­la­ci­je ja­nu­a­ra 1916. go­di­ne – kao bor­ci pro­tiv austro­u­gar­ske oku­pa­ci­je. Nji­ho­va mi­si­ja je za­vr­še­na či­nom oslo­bo­đe­ne Cr­ne Go­re no­vem­bra 1918. go­di­ne. I ta te­ma je isto­ri­o­graf­ski po­kri­ve­na.
Naj­zad po­na­vlja sta­ra, a od­ba­če­na mi­šlje­nja iz ovog pe­ri­o­da cr­no­gor­ske isto­ri­je. Sa­vje­to­vao bih Adži­ću da kao ne­is­to­ri­čar i ne­pro­fe­si­o­na­lac ni­je kom­pe­ten­tan da ocje­nju­je raz­voj na­še isto­ri­o­gra­fi­je i po­je­di­na­ca u njoj. Pre­ve­li­ki je to za­lo­gaj i za pro­fe­si­o­nal­ca sa za­pa­že­nim na­uč­nim opu­som ko­ji je ostva­rio.
Moj opo­nent Adžić, me­đu­tim, ne da­je ni­ka­kve po­dat­ke mi­mo onih ko­je je vi­še pu­ta sa­op­šta­vao u svo­jim TV raz­go­vo­ri­ma, na ko­je je i me­ne po­zi­vao. Ci­je­nim nje­gov na­por da či­ta no­ve knji­ge i no­va iz­da­nja. Ali me ču­di ka­ko se mo­že po­zi­va­ti na ,,Dnev­nik Kr­sta Zr­no­va'', ka­da je u pi­ta­nju Bo­žić­na po­bu­na a ne Bo­žić­ni usta­nak! On mo­že ima­ti svoj stav i o to­me, ali mu ne­će po­vje­ro­va­ti oni ko­ji su či­ta­li Zr­nov Dnev­nik itd, itd.
Do­bro je da se otva­ra na­uč­na ras­pra­va o ovim pi­ta­nji­ma u na­uč­nim ča­so­pi­si­ma ili na okru­glim sto­lo­vi­ma. Ra­do bih uče­stvo­vao na ta­kvim sku­po­vi­ma i po­le­mi­sao sa sta­vo­vi­ma bi­lo ko­ga pro­fe­si­o­nal­ca. Ma­da ne vje­ru­jem da ih ima u na­šoj na­u­ci. Ina­če bi se već ogla­si­li.
Ci­je­nim že­lju N. Adži­ća za ras­pra­vom, uva­ža­vam i nje­go­vo mi­šlje­nje, ma ko­li­ko se s njim ne sla­žem. Ne uz­bu­đu­je me ni nje­gov za­klju­čak o mom „umo­va­nju“. U ovo na­še vri­je­me sve je to nor­mal­no, pa i da je­dan ama­ter pod­u­ča­va pro­fe­si­o­nal­ca! Da la­kon­ski od­ba­ci sta­vo­ve do­ma­će i svjet­ske na­u­ke, go­to­vo na­red­bo­dav­no, pro­sto s tri ri­je­či: To ni­je tač­no! Pret­hod­no bi se mo­rao oslo­bo­di­ti po­li­ti­ke. Na­u­ka i po­li­ti­ka su odav­no jed­na dru­goj su­prot­sta­vlje­ne. Pod­sje­ćam na aneg­do­tu ka­ko je po­lu­pi­sme­ni knez Mi­loš Obre­no­vić pod­u­ča­vao ve­li­kog re­for­ma­to­ra Vu­ka Ka­ra­dži­ća – ka­ko se pi­še isto­ri­ja. Če­sto se, u ova­kvim pri­li­ka­ma „ci­ti­ra i mi­sao aka­de­mi­ka Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća: „La­ko je bi­lje­ži­ti ono što se vi­di, ali je te­ško vi­dje­ti ono što vri­je­di da se za­bi­lje­ži!“
Na­da­lje, ne­ki po­li­ti­ča­ri su sma­tra­li da s nji­ma po­či­nje isto­ri­ja. Dru­gi su, opet na­ja­vlji­va­li „kraj isto­ri­je“. A isto­ri­o­gra­fi­ja je obez­bje­đi­va­la ne­za­u­sta­vlji­vi tok isto­ri­je kroz vri­je­me. Ni­ko je do sa­da ni­je za­u­sta­vljao na tom pu­tu. A bi­lo je po­ku­ša­ja i u ovom na­šem vre­me­nu, po­put pod­u­ča­va­nja da okre­ne­mo po­gled u bu­duć­nost, i da za­bo­ra­vi­mo pro­šlost. Ne zna­ju da sva­ka bu­duć­nost ima čvrst oslo­nac u pro­šlo­sti. Ako je do­bro po­zna­je­mo, mo­ra­mo je po­što­va­ti.
Du­bo­ko po­što­va­nje N. Adži­ća ni­ka­ko ne ide s ocje­nom o mom „umo­va­nju“ – pod na­vod­ni­ci­ma. U ras­pra­vi ko­ju tra­ži ne mo­že mu se vje­ro­va­ti na ri­ječ. U na­u­ci va­že ne­ka dru­ga pra­vi­la.
To­li­ko, po­što­va­ni či­ta­o­ci, o na­met­nu­toj te­mi; otvo­ren sam za raz­go­vor o TV se­ri­ji ,,Bo­žić­ni usta­nak''.
P.S: OVIM TEK­STOM
ZA­VR­ŠA­VAM IZ­NU­ĐE­NU
RAS­PRA­VU