Iako je po­mah­ni­ta­la sti­hi­ja pri­ro­de, ko­ja je pro­gu­ta­la ogro­man dio Cr­no­gor­skog pri­mor­ja pri­je 38 go­di­na, pri­je­ti­la da uni­šti sve, čo­vjek se ni­je pre­dao i po­bije­dio je u bi­ci sa pri­ro­dom, a je­dan od naj­te­žih do­ga­đa­ja u isto­ri­ji cr­no­gor­skog na­ro­da po­bu­dio je uje­di­nje­nje i hu­ma­nost svih na­ro­da, ka­žu gra­đa­ni ko­ji su do­ži­vje­li i pre­ži­vje­li ze­mljo­tres 1979. go­di­ne. Sju­tra se na­vr­ša­va 38 go­di­na ka­ko je Cr­nu Go­ru po­go­dio ze­mljo­tres ja­či­ne se­dam ste­pe­ni Rih­te­ro­ve ska­le, ko­ji je od­nio 101 ljud­ski ži­vot.
Epi­cen­tar ze­mljo­tre­sa bio je u Ja­dran­skom mo­ru, iz­me­đu Ul­ci­nja i Ba­ra, na uda­lje­no­sti 15 ki­lo­me­ta­ra od oba­le, a po­mah­ni­ta­la sti­hi­ja pri­ro­de pro­gu­ta­la je i di­je­lo­ve bar­ske op­šti­ne. Sna­žni po­tres de­sio se 15. apri­la 1979. go­di­ne, u 7.19 sa­ti.
Dok­tor Lju­bo Živ­ko­vić pod­sje­ća na sa­na­ci­ju na­kon ze­mljo­tre­sa, u ko­joj su po­mo­gli mno­gi.
– Ne­za­bo­rav­ne su ko­le­ge iz Slo­ve­ni­je, Šap­ca, Ivan­gra­da, Ti­to­gra­da, Nik­ši­ća... Gest kra­gu­je­vač­kih ma­tu­ra­na­ta ta­ko­đe je ne­za­bo­ra­van. Ko mo­že da za­bo­ra­vi mla­de voj­ni­ke iz gar­ni­zo­na? Spa­so­no­snu po­moć pru­žio nam je Cr­ve­ni krst Nje­mač­ke. Slu­ša­li smo mno­go o so­li­dar­no­sti i do­bro­ti, a ta­da smo ih i osje­ti­li, do­ži­vje­li. To­li­ko po­mo­ći sa svih stra­na, to­li­ko do­brih lju­di... To­li­ko do­bro­te, pa­žnje i lju­ba­vi. Po­mah­ni­ta­la sti­hi­ja pri­ro­de htje­la je da uni­šti na­še pri­mor­je i naš grad. Pred nje­nim ve­li­čan­stvom ni­je­smo, ipak, po­kle­kli i pre­da­li se. Čo­vjek je po­bi­je­dio pri­ro­du – ka­že dr Živ­ko­vić.
Ni­ki­ca Vuk­sa­no­vić iz Su­to­mo­ra pod­sje­ća da je na­kon ze­mljo­tre­sa ak­ti­vi­ra­na bri­ga­da „Vla­di­mir Po­po­vić Špa­nac“, či­ji je za­da­tak bio da ra­de na raš­či­šća­va­nju ru­še­vi­na.
– Po­ma­ga­li smo na­ro­du, po­sta­vlja­li ša­to­re, i smje­šta­li u njih bo­le­sne ili ot­pre­ma­li u bol­ni­cu. Po­seb­no je bi­lo je­zi­vo po se­li­ma u Crm­ni­ci. Bi­lo je te­ško i u Su­to­mo­ru i Sta­rom Ba­ru. Ne bih vo­lio da se ne­što slič­no ika­da po­no­vi – ka­že on.
Po­ro­di­cu Su­lja Ša­bo­vi­ća iz Pe­ču­ri­ca ze­mljo­tres je za­te­kao u kre­ve­tu. On pod­sje­ća da je u ku­ći bio sa že­nom i dvo­je dje­ce.
– Sna­la­zi­li smo se ka­ko smo zna­li. No, si­tu­a­ci­ja je bi­la te­ška i tre­ba­lo je ne sa­mo spa­sa­va­ti se­be i svo­ju po­ro­di­cu, već je tre­ba­lo po­ma­ga­ti i dru­gim lju­di­ma. Od­mah na­kon ze­mljo­tre­sa smo se or­ga­ni­zo­va­li ka­ko bi pru­ži­li po­moć mje­šta­ni­ma Mr­ko­je­vi­ća. Tre­ba­lo je na­ći na­či­na da po­moć stig­ne do svih ko­ji­ma je bi­la po­treb­na. Na­sto­ja­li smo da sva­koj po­ro­di­ci obez­bi­je­di­mo ša­tor i hra­nu – pri­sje­ća se Ša­bo­vić.
Čel­ni čo­vjek op­šti­ne Bar ta­da je bio Bla­žo Or­lan­dić. U svo­joj knji­zi „Kad ze­mlja po­drh­ta­va“, Or­lan­dić je na­veo da su to bi­li „te­ški tre­nu­ci, jer čo­vjek po­klek­ne, ne­mo­ćan da se su­prot­sta­vi sna­zi pri­ro­de ko­ja je do­pi­ra­la iz ze­mlji­ne utro­be“.
– I dok su zlo­kob­na tut­nja­va i po­drh­ta­va­nje ze­mlje tra­ja­li, dok na­sta­je lom u do­mo­vi­ma, ili još te­že – dok se ru­še ku­će a u nji­ma gi­nu naj­mi­li­ji, dok se ze­mlji­na ko­ra gu­bi u ta­la­si­ma a dr­ve­će po­vi­ja, čo­vjek sto­ji ne­mo­ćan da bi­lo šta ura­di i iš­če­ku­je što će ga za­de­si­ti. Mno­ge je za­de­si­la kob­na sud­bi­na u svo­jim ku­ća­ma, i oti­šli su u nji­ho­vim ru­še­vi­na­ma za­u­vi­jek – na­veo je Or­lan­dić.
On je pod­sje­tio na raz­go­vor sa Dra­gi­njom Stan­ko­vić, ko­joj su u po­ru­še­noj ku­ći u So­to­ni­ći­ma iz­gi­nu­li sin i unu­ka.
– Ka­za­la mi je: „Sre­ćan je onaj ko ku­ću ža­li“, dan ka­sni­je – 16. apri­la, kad smo se sre­li kod nje­nog bra­ta Ni­ko­le Vu­ko­sa­vo­vi­ća u Vir­pa­za­ru i ka­da sam joj iz­ja­vio sa­u­če­šće – na­veo je Or­lan­dić.
Ovom ze­mljo­tre­su pret­ho­di­lo je po­drh­ta­va­nje tla 9. apri­la u 3.10 ča­so­va, ko­je je ta­ko­đe uz­ne­mi­ri­lo gra­đa­ne Ba­ra i Ul­ci­nja. Ze­mljo­tres od se­dam ste­pe­ni Mer­ka­li­je­ve ska­le bio je u mo­ru, u pred­je­lu iz­me­đu ova dva gra­da, na uda­lje­no­sti od oko 60 km od oba­le. Na sre­ću, ze­mljo­tres ni­je du­go tra­jao.
D.S.


Ka­ta­stro­fal­ne po­sle­di­ce

Po­sle­di­ce uža­snog ze­mljo­tre­sa 15. apri­la bi­le su ka­ta­stro­fal­ne.
– Iz­gi­nuo je ve­li­ki broj gra­đa­na, njih oko 40. Ve­o­ma te­ško po­vri­je­đe­no je 38, a pre­ko 170 po­vri­je­đe­nih bol­nič­ki je ob­ra­đe­no. Sa ma­njim po­vre­da­ma bi­lo ih je na sto­ti­ne... Ma­te­ri­jal­ni gu­bi­ci bi­li su ve­li­ki, me­đu­tim, ljud­ski ži­vo­ti se ne mo­gu na­dok­na­di­ti. Sret­na je okol­nost bi­la to što ni­je bio rad­ni dan, jer bi tra­ge­di­ja bi­la stra­vič­na. Po­ru­še­ni su po­slov­ni objek­ti i po­slov­ne pro­sto­ri­je, ugo­sti­telj­ska pred­u­ze­ća, po­slov­ne pro­sto­ri­je pra­vo­sud­nih or­ga­na, kao i objek­ti Lu­ke Bar. Ma­te­ri­jal­na do­bra su pre­tr­pje­la ogrom­ne šte­te. Ne­ma kra­ja, se­la, za­se­o­ka ko­ji ni­je stra­dao – pod­sje­ća Or­lan­dić.