-Autor: Lju­bo­mir Živ­kov

U ne­mo­guć­no­sti da ne­po­sred­no od­go­vo­rim svi­ma ko­je kop­ka je­sam li u ti­mu za De­kla­ra­ci­ju ovim pu­tem iz­vje­šta­vam na­šu i stra­nu jav­nost da ni­sam. Mo­bil­ni mi je stal­no na go­tovs, imejl otvo­ren, nad­zi­rem po­štan­sko san­du­če, ne iz­bi­vam iz ku­će za slu­čaj da me ku­rir po­tra­ži, ali do če­tvrt­ka (7. VI­II) u po­la šest ni­ko mi se ni­je obra­tio. Što je naj­ljep­še, ja i ne znam u či­joj je nad­le­žno­sti da stvo­ri je­dan ova­ko da­le­ko­se­žan i sve­o­bu­hva­tan ve­li­ko­srp­ski pro­glas.
Ne znam ni da li je pred­sjed­nik Vu­čić bla­go­vi­jest dao ži­vim lju­di­ma, ili je ne­ko iz nje­go­ve ci­je­nje­ne svi­te po­slao te­le­graf­skoj agen­ci­ji no­ve Ju­go­sla­vi­je go­to­vu vi­jest, da je za Re­pu­bli­ku Srp­sku be­ze­co­va­no pet i po mi­li­o­na eura, te da je for­mi­ran tim ko­ji će na­pi­sa­ti De­kla­ra­ci­ju. Je li mo­gu­će da po­sle­ni­ci sed­me si­le, ako je bi­la kon­fe­ren­ci­ja za štam­pu, ni­su pi­ta­li pred­sjed­ni­ka ko se to oštri da no­vac ko­ji je pre­te­kao Ro­mi­ma, Al­ban­ci­ma, Ru­mu­ni­ma, Sr­bi­ma, Ma­đa­ri­ma, Ru­si­ni­ma, Hr­va­ti­ma (a to su sve gra­đa­ni Sr­bi­je) po­di­je­li Sr­bi­ma na­sta­nje­nim u po­sve dru­goj dr­ža­vi, sa ko­jom ima­mo dr­žav­nu gra­ni­cu, i ra­di ko­je ja ku­pu­jem ze­le­ni kar­ton kad pre­ko nje­zi­ne te­ri­to­ri­je autom idem u Cr­nu Go­ru!? Je li mo­gu­će da se ni­ko od trud­be­ni­ka ti­ska ni­je na­glas i u mi­kro­fon upi­tao ka­ko je uop­šte mo­guć vi­šak u bu­dže­tu i, ako je ipak mo­guć (u šta sum­njam, vi­di ,,VRE­ME’’: „Le­lek se­bra DCXXXII“), ko smi­je da ga kr­nji, ko­li­ko smi­je iz nje­ga da od­va­di, i na šta smi­je od­va­đe­vi­nu da tro­ši?
Mo­ram po­drob­ni­je da se bla­go­i­zvi­je­stim o De­kla­ra­ci­ji, da na­đem nje­zin pun na­ziv te da iz nje­ga po­ku­šam ra­za­bra­ti šta će se u njoj sve na­ći, žur­na­li­sti je li­stom pri­sno zo­vu „De­kla­ra­ci­ja“, for­mi­ran je tim za De­kla­ra­ci­ju, pa for­mi­ran je tim za De­kla­ra­ci­ju… Ni­je li ta u mi­li­on gla­si­la po­no­vlje­na re­če­ni­ca za­pra­vo po­sve bez­lič­na – ne zna se ni ko je eki­pu sa­sta­vio, ni ko je u nju ušao! Ko­li­ko ima na­ših- na­ših iz Sr­bi­je, a ko­li­ko na­ših- na­ših iz na­še Re­pu­bli­ke Srp­ske? Ko su ti pa­met­nja­ko­vi­ći i maj­sto­ri pi­sa­ne ri­je­či? Ne­ko ih je oči­to već iza­brao i oni su se po­ča­sti uve­li­ko pri­hva­ti­li? Ko? Ni­je tim za De­kla­ra­ci­ju ko­rov ko­ji sam ni­če iz­me­đu pra­go­va ne­ren­ta­bil­ne pru­ge! Ne bi li sve­mu tre­ba­lo da pret­ho­di jav­na ras­pra­va, kad su ta­ko uz­vi­še­ne svr­he u pi­ta­nju, zar ne bi­smo mo­ra­li uklju­či­ti naj­spo­sob­ni­je ne sa­mo prav­ni­ke, ne­go i lju­de ko­ji se ba­ve eti­kom, pa ako ho­će­te i lje­po­tom pi­sa­ne ri­je­či, po­što će De­kla­ra­ci­ja u bo­go­u­god­nom ći­ri­lič­nom ob­li­ku nad­ži­vje­ti sve nas ko­ji umi­re­mo po go­di­šnjim do­bi­ma?
Mno­ge him­ne na­pi­sa­li su kom­po­zi­to­ri i pje­sni­ci ko­ji su bi­li tu­đa kost, na­ro­či­to su se is­ti­ca­li Če­si i Slo­ven­ci, mo­žda bi naj­bo­lju De­kla­ra­ci­ju, ko­ja bi­će naj­ve­ći srp­ski ep, na­pi­sao ne­ki pri­ja­telj Sr­bi­je, a na­ši i na­ši, iz Be­o­gra­da i Ba­nja lu­ke, sa­mo bi pre­ve­li to na naš i naš je­zik? Ima lju­di na­da­re­nih, a ko­ji su na­da­sve čo­vje­ko­ljup­ci, ko­ji bi vo­lje­li da oni bu­du upam­će­ni i sla­vlje­ni kao spa­si­o­ci Sr­ba­di­je nad ko­jom se nad­vio cr­ni oblak ne­stan­ka: ako nam je Bler do­nio ono­li­ko do­bra, zar bi nas Hand­ke od­bio?
Ali, gdje je ten­der? Ako že­li­mo da se osla­nja­mo sa­mo na vla­sti­te srp­ske sna­ge, za­što ni­je ras­pi­san dvo­dr­žav­ni, a jed­no­na­rod­ni kon­kurs za De­kla­ra­ci­ju? Da svi mi ko­ji­ma su na sr­cu srp­stvo i Re­pu­bli­ka Srp­ska da­mo odu­ška svo­jim vi­zi­ja­ma i svo­jim ro­do­ljub­nim čuv­stvi­ma, a da ži­ri, u ko­me bi ta­ko­đe bi­li naj­bo­lji si­no­vi i po­naj­bo­lje kće­ri da­nas još uvi­jek raz­dvo­je­nih srp­skih dr­ža­va, pre­gle­da sve pri­spje­le ra­do­ve, ko­ji bi svi bi­li iz­lo­že­ni i na in­ter­ne­tu i na zi­do­vi­ma „Pro­gre­sa“, gdje su vi­si­le i sli­va­le se na pod pro­bra­ne no­vi­nar­ske ga­do­sti o pre­đa­šnjem pred­sjed­ni­ku Vla­de?
Mo­žda bi tre­ba­lo uči­ti i od Evro­vi­zi­je i od ri­ja­li­ti­ja, pa do­zvo­li­ti sta­nov­ni­štvu obje srp­ske dr­ža­ve da gla­sa­njem pre­ko mo­bil­nog oda­be­ru naj­bo­lju De­kla­ra­ci­ju, ko­ju bi on­da SA­NU i pre­ko­drin­ska SA­NU sa­mo na­uč­no i umjet­nič­ki do­tje­ra­le da bu­du u du­hu na­šeg je­din­stve­nog je­zi­ka, Bog ga una­toč sve­mu po­ži­vio, i nje­ga i ći­ri­li­cu, da ima­mo De­kla­ra­ci­ju ka­kvu ni­ko u re­gi­o­nu ne­ma, da od mi­li­ne du­si po­lu­de, a du­šma­ni od sre­će hu­de!
De­kla­ra­ci­ja će bi­ti ge­te­ov­ski op­se­žna, sve­o­bu­hvat­na apo­te­o­za slo­bo­di, brat­stvu (tj. srp­stvu, što je isto), bra­ni­će pra­vo na srp­ski je­zik, i na­še, i na­še bra­će (što je isto- isto), pa ljud­sko pra­vo na pi­sa­na i štam­pa­na ći­ri­lič­na pi­sme­na, bra­ni­će na­še pra­vo na pra­vo­sla­vlje, na sve­to­sa­vlje, kao i na­še pra­vo da svi na­vi­ja­mo za fud­bal­ske klu­bo­ve iz Be­o­gra­da. De­kla­ra­ci­ja će omo­gu­ći­ti osmo­zu sve­ga li­je­pog iz jed­ne srp­ske dr­ža­ve u dru­gu, ovih pet i po mi­li­o­na eura sa­mo su pr­va la­sta, ako ta­ko mo­že da se ka­že, do­bro, ni­je pr­va, ali je pr­va na­kon av­gu­stov­skog tri­jum­fal­nog bi­lan­sa Vla­de Sr­bi­je, jao, jao, gre­šna mi du­ša, sad sam tek na­šao, De­kla­ra­ci­ja se zo­ve De­kla­ra­ci­ja o op­stan­ku Sr­ba, pa ovo je iz­nad mo­jih naj­bo­ljih oče­ki­va­nja: ne­ko bi, zna­či, da mi ne­sta­ne­mo, po uzo­ru na dži­nov­ske pa­pra­ti, a mi to pi­sme­nim pu­tem pred­u­pre­đu­je­mo, da, da, sve što nas okru­žu­je ra­do bi nam vi­dje­lo le­đa, ali će­mo mi sta­ti le­đa u le­đa, kao na­ša vo­lje­na oci­la, i op­sta­će­mo uz nos svi­ma ko­ji li­ku­ju nad na­šom tre­nut­nom ras­po­lu­će­no­šću.
Ka­ko sam bio na­i­van kad sam mi­slio da ni srp­skom je­zi­ku, ni ći­ri­li­ci ni­ko ne ra­di o gla­vi, sad vi­dim da smo i kao na­rod do­ve­de­ni na ko­rak od iš­če­znu­ća, i baš do­stoj­no i pra­ved­no jest da se ta gre­ho­ta pred­u­pri­je­di jed­nim po­te­zom, gdje duh tri­jum­fu­je nad ne­pri­ja­telj­skim ka­pi­ta­lom i pod­mu­klim pla­no­vi­ma. U sre­di­štu pa­žnje ne­za­mi­sli­vih pi­sa­ca De­kla­ra­ci­je o op­sto­ja­ni­ju serb­sko­mu bi­će, vi­dim, i na­ci­o­nal­na ge­o­gra­fi­ja, ali ne ona što štam­pa ča­so­pis o bi­je­lim aj­ku­la­ma i o mu­mi­ja­ma, ni onaj TV ka­nal gdje stal­no pa­da­ju put­nič­ki avi­o­ni, ne­go na­ša, srp­ska na­ci­o­nal­na ge­o­gra­fi­ja, da, De­kla­ra­ci­ja će nam do­ni­je­ti pra­vo na na­rod­ni ze­mljo­pis.
Ne bih se, pri­zna­jem, do­sje­tio da De­kla­ra­ci­ju po­sve­tim op­stan­ku; da je u na­slo­vu ri­ječ „pre­ži­vlja­va­nje“ to već ne bi bi­lo to, jer pre­ži­vlja­va­nje mo­že i da ne us­pi­je, do­klen je op­sta­nak stvar iz­vje­sna, go­to­va i neo­po­zi­va, du­šma­ne če­ka­ju ne mu­ke, ne­go vječ­nost mu­ka: čim po­mo­ću De­kla­ra­ci­je op­sta­ne­mo do­ve­šće­mo sve ko­ji nam ra­de o gla­vi pred svr­šen čin ko­me ne­će bi­ti kra­ja.
Pe­šča­nik.net