Ima onih na­uč­ni­ka ko­ji po­sje­du­ju ta­le­nat da na­u­ku uči­ne po­pu­lar­nom, a put do na­uč­nih sa­zna­nja i mu­ko­trp­na is­tra­ži­va­nja pit­kim i za naj­ši­ru po­pu­la­ci­ju. Ta­kvih je ma­lo, ali u gru­pu ri­jet­kih i pri­vi­le­go­va­nih si­gur­no spa­da Pre­drag J. Mar­ko­vić. Srp­ski isto­ri­čar, dok­tor isto­rij­skih na­u­ka, na­uč­ni sa­vjet­nik na In­sti­tu­tu za sa­vre­me­nu isto­ri­ju u Be­o­gra­du i po­li­ti­čar, Pre­drag J. Mar­ko­vić ne sa­mo da je vr­sni is­tra­ži­vač na­še isto­ri­je, ne­go je i po­pu­lar­no TV li­ce, po­bjed­nik le­gen­dar­ne Kvi­sko­te­ke, a in­te­re­so­va­nja mu se pro­te­žu mno­go da­lje. Mar­ko­vić je od 2015. go­di­ne pot­pred­sjed­nik SPS-a, i član je Sa­ve­ta za bren­di­ra­nje Sr­bi­je i v.d. pred­sjed­ni­ka Uprav­nog od­bo­ra Mu­ze­ja isto­ri­je Ju­go­sla­vi­je, i je­dan od kre­a­to­ra pr­vog li­cen­ci­ra­nog srp­skog kvi­za „Vi­so­ki na­pon”. Uglav­nom se ba­vi dru­štve­nom isto­ri­jom Ju­go­sla­vi­je i po­seb­no isto­ri­jom Be­o­gra­da u 20. vi­je­ku, a u fo­ku­su nje­go­vog is­tra­ži­va­nja je i ras­pad SFRJ.
● S ob­zi­rom na to da ste isto­ri­čar i pot­pred­sjed­nik jed­ne od naj­zna­čaj­ni­jih stra­na­ka u Sr­bi­ji i re­gi­o­nu ka­ko vi­di­te sa­da, na kra­ju 2017. i po­čet­ku 2018. go­di­ne mje­sto srp­skog na­ro­da u re­gi­o­nu i svi­je­tu?
– Isto­rij­ski je pa­ra­doks da su Sr­bi ži­go­sa­ni kao na­rod ko­ji je iz­vr­šio et­nič­ko či­šće­nje, a oni su ti ko­ji su oči­šće­ni u mno­gim ze­mlja­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je. Uspjeh „Olu­je” u sko­ro, pa ne­stan­ku Sr­ba u Hr­vat­skoj iza­zi­va An­tu Pa­ve­li­ća da se pre­vr­će u gro­bu. Tuđ­man i nje­go­vi na­sta­vlja­či su da­le­ko dje­lo­tvor­ni­je sma­nji­li broj Sr­ba u Hr­vat­skoj. Slič­no je i u Sa­ra­je­vu, ko­je je pri­je 30 go­di­na bi­lo je­dan od pet naj­ve­ćih srp­skih gra­do­va. Sa­da je broj Sr­ba ko­ji ži­ve u ne­ka­da­šnjem gra­du, ne ra­ču­na­ju­ći no­vo­na­sta­lo Is­toč­no Sa­ra­je­vo, sim­bo­li­čan.
● Spe­ci­fi­čan je i po­lo­žaj Sr­ba u Cr­noj Go­ri. S jed­ne stra­ne, dr­ža­vo­tvor­ni Ne­ma­nji­ći po­ti­ču s ovih pro­sto­ra, a sa dru­ge, Mon­te­ne­gri­ni ne­gi­ra­ju i tru­de se da iz­bri­šu sve ve­ze ove di­na­sti­je sa Cr­nom Go­rom. I Ka­ra­đor­đe­vi­ći su, na­rav­no, po­ve­za­ni sa Cr­nom Go­rom i Pe­tro­vi­ći­ma. Ka­ko gle­da­te na te po­ja­ve kao isto­ri­čar, po­li­ti­čar, a i oso­ba ko­ja je po­ri­je­klom ve­za­na za Cr­nu Go­ru?
– Ako po­sma­tra­mo ne­ke po­ka­za­ta­lje kao što su za­stu­plje­nost u dr­žav­noj ad­mi­ni­stra­ci­ji i iz­bor­no pra­vo, Sr­bi u Cr­noj Go­ri ima­ju čak i ma­nja pra­va od Sr­ba u Hr­vat­skoj i Fe­de­ra­ci­ji. Ni­ka­da mi ne­će bi­ti ja­sno za­što su Al­ban­ci iz Bru­kli­na bo­lji Cr­no­gor­ci, ko­ji ima­ju pra­vo da gla­sa­ju, od Cr­no­go­ra­ca iz Sr­bi­je. No­vi­na „mon­te­ne­grin­stva” je iz­grad­nja cr­no­gor­stva na an­ti­srp­stvu. To su ra­ni­je po­ku­ša­va­li sa­mo sa­rad­ni­ci oku­pa­to­ra i usta­ša, Se­ku­la Dr­lje­vić, Sa­vić Mar­ko­vić Šte­di­mli­ja. Pri­sta­li­ce di­na­sti­je Pe­tro­vić su se­be sma­tra­li Sr­bi­ma, a čak je i Đi­las, ko­ji je de­fi­ni­sao mo­der­nu cr­no­gor­sku na­ci­ju, sma­trao u vri­je­me dok je bio Cr­no­go­rac da su Sr­bi i Cr­no­gor­ci istog po­ri­je­kla. Na­rav­no, ve­li­ki je gri­jeh re­gen­ta Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća što ni­je na­šao za­jed­nič­ki je­zik sa dje­dom i uj­če­vi­nom. Ina­če, nje­ga sma­tram jed­nim od naj­go­rih dr­žav­ni­ka u srp­skoj mo­der­noj isto­ri­ji, ne sa­mo zbog tog ne­po­treb­nog po­ro­dič­nog su­ko­ba, ko­ji je vre­me­nom pre­ra­stao u ne­što vi­še.
● Šta mi­sli­te o Cr­noj Go­ri kao isto­ri­čar? Ka­ko bi oci­je­ni­li da­na­šnji tre­nu­tak u Cr­noj Go­ri, ono što do­mi­ni­ra nje­nom po­li­tič­kom sce­nom, ula­zak u NA­TO, vlast ko­joj kao da ne­ma kra­ja, pri­ro­du od­no­sa sa Sr­bi­jom?
– Atlant­ski voj­ni sa­vez ima sre­ću da je ma­lo Cr­no­go­ra­ca, ina­če bi NA­TO za­vr­šio kao JNA, u ko­joj su Cr­no­gor­ci bi­li pre­za­stu­plje­ni. Cr­no­gor­ski na­čin vla­da­vi­ne je ide­al mno­gim po­li­ti­ča­ri­ma u Sr­bi­ji. Ni­sam si­gu­ran da ne­ki od njih ne dr­že po zi­do­vi­ma sli­ku Mi­la Đu­ka­no­vi­ća kao ido­la. Da se gru­bo na­ša­lim, mo­gao bih re­ći ka­ko oče­ku­jem pje­snič­ku po­sve­tu Mi­lu kao du­hov­nom ocu no­vog po­ko­le­nja re­gi­o­nal­nih dr­žav­ni­ka. Sa­mo je da­nas prah dru­ga­či­ji od onog iz Nje­go­še­ve po­sve­te Ka­ra­đor­đu. U cr­no­gor­skom od­ba­ci­va­nju Sr­bi­je ima ne­čeg ve­li­ko­du­šnog. Ri­jet­ko u isto­ri­ji ne­ko do­bro­volj­no na­pu­šta svoj pli­jen. Ra­ni­je sam mi­slio da Cr­no­gor­ci vla­da­ju Be­o­gra­dom, dok kao po­li­ti­čar ni­sam po­čeo da če­šće obi­la­zim Voj­vo­di­nu. Po­seb­no u No­vom Sa­du i Bač­koj, gdje Cr­no­gor­ci i nji­ho­vi po­tom­ci dr­že sve, od te­le­vi­zi­je i Ma­ti­ce Srp­ske do pre­mi­jer­skog mje­sta i mno­štva ve­li­kih pri­vat­nih i jav­nih pred­u­ze­ća.
● Iako u oba ve­li­ka ra­ta na stra­ni po­bjed­ni­ka, či­ni se da srp­ski na­rod ni­kad ni­je bio u naj­bo­ljim od­no­si­ma sa isto­rij­skom na­u­kom u svi­je­tu. Mi­slim na pred­ra­su­de, ko­je su is­ko­či­le u pr­vi plan od de­ve­de­se­tih na­o­va­mo. Ka­ko je to mo­gu­će i ko je za to od­go­vo­ran – po­li­ti­ča­ri, isto­ri­ča­ri, ve­li­ke si­le... ?
– Ve­li­ka je od­go­vor­nost isto­ri­ča­ra ko­ji ni­su pi­sa­li do­volj­no va­žnih knji­ga. Re­ci­mo, tvr­di­mo da su ma­na­sti­ri su­šti­na na­šeg tra­ja­nja na Ko­sme­tu. Ko­li­ko ima­mo do­brih sin­te­za na stra­nim je­zi­ci­ma, ko­ji bi svi­je­tu ob­ja­sni­li za­što su nam sred­njo­vje­kov­ni ma­na­sti­ri ta­ko va­žni? Ne­ma­mo ni dru­gih sin­te­za. Naj­bo­lje isto­ri­je Sr­ba i Ju­go­sla­vi­je u 20. vi­je­ku su na­pi­sa­li stran­ci, ili po­tom­ci na­ših lju­di u svi­je­tu, kao što su Ste­van K. Pa­vlo­vić i Ma­ri Ža­nin Ča­lić. Što se ve­li­kih si­la ti­če, one ima­ju svo­je pra­vo na ov­ce. A, na­ši po­li­ti­ča­ri su od nas na­pra­vi­li ov­ce, od naj­slo­bo­do­lju­bi­vi­jeg na­ro­da Evro­pe.
● Upu­sti­li ste se i u knji­žev­nost sa pi­scem Vla­di­mi­rom Kec­ma­no­vi­ćem i na­pi­sa­li knji­gu „Ti­to, po­go­vor”? Oda­kle po­ti­če ide­ja za ovo za­ni­mlji­vo dje­lo?
– Go­ran Pe­tro­vić je imao za­ni­mlji­vu ide­ju da o ra­znim te­ma­ma (vam­pi­ri, Ti­to, film­ski cr­ni ta­las, ro­ken­rol...) pi­šu po dva čo­vje­ka, je­dan pi­sac ili no­vi­nar i je­dan na­uč­nik, i to na sva­ke dvi­je stra­ne. To je pri­lič­no zbu­ni­lo pu­bli­ku, pa ta mo­ja knji­ga, ko­ja mi je naj­mi­li­ja, ni­je mno­go uspje­la. Naj­ve­ći us­pi­jeh bio je felj­ton u va­šim no­vi­na­ma.
● Ko­li­ko Vam je po­pu­lar­nost ko­ju ste ste­kli kao po­bjed­nik Kvi­sko­te­ke po­mo­gla, ili od­mo­gla u gra­đe­nju na­uč­ne ka­ri­je­re?
– U na­u­ci ona­ko, ali mi je ta po­pu­lar­nost otva­ra­la mno­ga vra­ta u dru­štve­nom, pa i po­li­tič­kom ži­vo­tu.
● Ve­o­ma uspje­šno ko­ri­sti­te bla­go­de­ti me­di­ja. Ko­li­ko Vam to po­ma­že u na­stu­pi­ma i na pre­da­va­nji­ma?
– I ne pra­vim raz­li­ku iz­me­đu te­le­vi­zij­skih na­stu­pa i pre­da­va­nja. Na te­le­vi­zi­ji se tru­dim da bu­de­ma na­u­čan, a na pre­da­va­nji­ma za­ba­van.
● Pred­vo­di­te ge­ne­ra­ci­ju srp­skih isto­ri­ča­ra ko­ji su „iza­šli iz ka­bi­ne­ta”. Ko­li­ko ste se ta­kvim pri­stu­pom pri­bli­ži­li obič­nom čo­vje­ku?
– Po­ku­ša­vam da ob­ja­šnja­vam slo­že­ne po­ja­ve sa­vre­me­ne isto­ri­je, a da ih isto­vre­me­no ne is­kri­vim. A, lju­di vo­le jed­no­stav­na cr­no-bi­je­la ob­ja­šnje­nja, pa to ne ide la­ko.
Da li naš na­rod po­zna­je svo­ju isto­ri­ju?
– Ne baš. Zna­nje isto­ri­je se uglav­nom svo­di na ne­ko­li­ko mi­to­lo­gi­zo­va­nih i li­te­ra­ri­zo­va­nih epi­zo­da. Sa Ko­sov­skog bo­ja la­ko ska­če­mo na 19. vi­jek, pa na svjet­ske ra­to­ve. A, sve se to či­nimo bez zna­nja kon­tek­sta i bez ra­zu­mi­je­va­nja za či­nje­ni­cu da sva­ka isto­rij­ska po­ja­va ima vi­še od­ra­za, kao u so­bi ogle­da­la.
● Va­še se­stre Da­ni­ca i Mi­le­na su ta­ko­đe uspje­šne u svo­jim pro­fe­si­ja­ma, i uspje­šni su pi­sci. Ko je „kriv” za ovaj vaš ta­le­nat?
– Mo­ja se­stra Mi­le­na tvr­di da je za to kriv cr­no­gor­ski dio na­še po­ro­di­ce. Ti ma­što­vi­ti lju­di, uja­ci, tet­ke, ba­be su uz po ko­ji ci­gar, ali bo­ga­mi i lo­zu, pod smo­kvom i zvje­zda­nim ne­bom po ci­je­lu noć ras­pre­da­li mit­ske pri­če o po­ro­dič­noj, ali i na­ci­o­nal­noj i svjet­skoj isto­ri­ji. Ni smi­sao ži­vo­ta i umjet­no­sti ni­je bio za­ne­ma­ri­van. Mo­žda su sa­mo u Cr­noj Go­ri obič­ni lju­di to­li­ko či­ta­li, kao moj djed Br­ko, šum­ski rad­nik, ili mu­ško­ba­nja­sta ba­ba-tet­ka Mi­le­na, sa pu­škom o ra­me­nu...
● Ko­li­ko su na to uti­ca­li Va­ši ro­di­te­lji - otac ko­ji je pi­sao film­ske sce­na­ri­je za ne­ke od naj­po­pu­lar­ni­jih fil­mo­va, i maj­ka, pro­fe­sor ru­skog je­zi­ka?
– Mno­go se či­ta­lo u na­šoj ku­ći, ali je to bi­la i od­li­ka vre­me­na. Već sam po­me­nuo stra­sne či­ta­če cr­no­gor­skog di­je­la mo­je po­ro­di­ce, ali i u mo­rav­skom ogran­ku mo­je fa­mi­li­je bi­lo je, do­du­še ma­nje, či­ta­la­ca, kao moj djed-stric Mi­ju­ško, se­o­ski uči­telj i pret­plat­nik svih pre­sti­žnih iz­da­nja tri­de­se­tih go­di­na. O Do­bri­ci da i ne go­vo­ri­mo...
● Ipak, ko­li­ko je uti­caja imao Vaš ro­đak Do­bri­ca Ćo­sić, je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih srp­skih pi­sa­ca i in­te­lek­tu­a­la­ca u no­vi­joj srp­skoj isto­ri­ji?
– On je bio po­ro­dič­na iko­na. Moj otac je bez okli­je­va­nja žr­tvo­vao po­sao ka­da je tre­ba­lo štam­pa­ti bun­tov­nu Ćo­si­će­vu knji­gu „Moć i strep­nje”. On i moj otac su si­no­vi dvi­je ro­đe­ne se­stre, pa sam za­to Do­bri­cu zvao Či­ča. On mi je spa­sao gla­vu ka­da mi je kao ne­do­no­šče­tu za­fa­lio in­ku­ba­tor. On me je sa­vje­to­vao da upi­šem isto­ri­ju. I sa­da sa­njam ka­ko še­ta­mo i raz­go­va­ra­mo.
● Mla­di lju­di na na­šim pro­sto­ri­ma su već du­go pred iz­bo­rom da li osta­ti ili oti­ći. Šta je Vaš sa­vjet kao oca dvo­je dje­ce?
– Glo­ba­li­zo­va­ni svi­jet omo­gu­ća­va da se ma­kar du­hov­no, bu­de na vi­še mje­sta. Ni­je vi­še kao ne­ka­da, da se mla­dić oti­sne va­po­rom pre­ko mo­ra i za­u­vi­jek osta­vi cio svoj ži­vot. Mla­di lju­di tre­ba da od­la­ze i vi­de svi­je­ta, ali i da se vra­ća­ju. Na­po­mi­njem: ne da ODU ili da OSTA­NU, već da stal­no bu­du u po­kre­tu. Ako Bog da, na­ša dje­ca će po­je­sti raz­da­lji­ne.
SVE­TLA­NA ĆET­KO­VIĆ


Cr­na Go­ra mje­sto mo­jih dje­čač­kih ra­do­sti

– Cr­na Go­ra je bi­la mje­sto mo­jih dje­tinj­skih i dje­čač­kih ra­do­sti i uz­bu­đe­nja. Od iz­vo­ra Ta­re, pre­ko Pod­go­ri­ce do mo­ra, pro­vo­dio sam for­ma­tiv­ni dio ži­vo­ta, okru­žen neo­bič­nom i sli­ko­vi­tom po­ro­di­com, kao u Sa­ro­ja­no­vim knji­ga­ma. Ali, glu­po je da vam pri­čam o to­me, ka­da mo­ja se­stra Mi­le­na ima či­ta­ve po­et­ske ci­klu­se po­sve­će­ne na­šoj cr­no­gor­skoj po­ro­di­ci i di­je­lu dje­tinj­stva ko­je smo tu pro­ve­li.


Tra­lja­va 2017. go­di­na

● Ka­ko ocje­nju­je­te 2017. i šta bi­ste po­že­lje­li na­šim či­ta­o­ci­ma u 2018?
– Ne vo­lim 2017. go­di­nu. Ne­ke go­di­ne do­no­se ve­li­čan­stve­ne stva­ri: čo­vje­ka na Mje­se­cu, kraj ra­ta, slo­bo­du.... Ne­što ne mo­gu da se sje­tim ta­kvih stva­ri ove go­di­ne. Mo­žda je naj­a­za­ni­mlji­vi­je to što je mo­je obra­zo­va­nje obo­ga­će­no zna­njem još jed­nog je­zi­ka. Na to sa­mo mo­gu da ka­žem ŠJU­PER (ne­mam onaj znak za to mon­te­ne­grin­sko slo­vo). Va­šim či­ta­o­ci­ma že­lim ne­što sa­svim re­al­no: da 2018. go­di­na bu­de bo­lja, svi­ma na­ma, ci­je­lom svi­je­tu. S ob­zi­rom na tra­lja­vu 2017. go­di­nu, već se spre­mam da po­ku­pim mu­štu­luk.