Za­hva­lju­ju­ći pu­koj sre­ći i, ka­ko ka­že, Bož­joj po­mo­ći, Plje­vljak Mi­le­ta To­šić pre­ži­vio je na Bad­nji dan na­pad pa­sa lu­ta­li­ca i za dla­ku iz­bje­gao si­gu­r­nu smrt. Čo­por raz­ja­re­nih pa­sa na­sr­nuo je na nje­ga čim se uda­ljio iz na­se­lja Gu­ke i za­pu­tio pre­ma Ži­do­vi­ći­ma, gdje je pla­ni­rao da si­je­če bad­nja­ke. U gu­stoj ma­gli i po­mra­či­ni je­dva je ra­za­znao put ko­jim se kre­tao, a po­tom je kra­jič­kom oka uočio pse ko­ji su mu išli u su­sret. Pr­vo ga je na­pa­la ma­nja gru­pa od pet-šest pa­sa, a ne­du­go po­tom se oko nje­ga stvo­ri­lo dva­de­se­tak glad­nih i raz­ja­re­nih ži­vo­ti­nja. Go­lo­ruk i u šo­ku uhva­tio se u ko­štac sa psi­ma ko­ji su pri­sti­za­li sa svih stra­na.
– Čim sam se od po­sled­njih ku­ća uda­ljio ne­kih tri­sta me­ta­ra, gru­pa u ko­joj je bi­lo pet-šest pa­sa na­sr­nu­la je na me­ne. Po­tom su sa svih stra­na pri­sti­za­li no­vi psi uje­da­ju­ći me za či­zme i pan­ta­lo­ne – pri­ča To­šić ko­ji je i da­lje za­te­čen i u šo­ku zbog sve­ga što mu se to­ga da­na de­si­lo.
Po­ja­šnja­va da je sre­ća u ne­sre­ći to što je na se­bi imao du­bo­ke či­zme, kom­bi­ne­zon pan­ta­lo­ne i far­mer­ke, pa je ta­ko iz­bje­gao broj­ne uje­de.
– Ni­je­sam ni­ko­ga mo­gao do­zva­ti u po­moć jer je bi­lo po­la pet uju­tro. Mo­ji po­ku­ša­ji da do­zo­vem po­moć bi­li su uza­lud­ni. Bra­nio sam se ko­li­ko sam mo­gao, ali sva­kog tre­nut­ka sve vi­še pa­sa je na­sr­ta­lo na me­ne. Pri­sti­za­li su br­zo i vi­dio sam da se ne mo­gu la­ko od­bra­ni­ti – pri­ča To­šić i do­da­je da se prak­tič­no rvao sa nji­ma, a po­tom ga je na­pao ogro­man vuč­jak.
– U tre­nut­ku ka­da mi je vuč­jak sko­čio na le­đa, iz­gu­bio sam rav­no­te­žu i pao na ko­lje­na. Sa­mi Bog me je spa­sio te­žih po­sle­di­ca jer je upra­vo ta­da ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra da­lje ne­ko is­pa­lio dvi­je ja­ke svi­je­tle­će pe­tar­de. De­to­na­ci­ja i svje­tlost su ih ras­tje­ra­li – ka­že To­šić, ko­ji je je­dva uspio da se pri­dig­ne i kre­ne na­zad pre­ma ku­ći. Psi ga ni ta­da ni­je­su osta­vlja­li, već su po­ku­ša­li da ga opet na­pad­nu. Me­đu­tim, ka­ko su se u da­lji­ni za­ču­li gla­so­vi i puc­nji od pe­tar­di iz­bje­gao je no­vi na­pad.
– Iako je rva­nje s psi­ma tra­ja­lo de­se­tak mi­nu­ta, me­ni se či­ni­lo da je pro­šla či­ta­va vječ­nost. Da ni­je­sam bio u kon­di­ci­ji, si­gur­no bih na­stra­dao. U mo­men­tu ka­da sam pa­dao na ze­mlju ostao sam bez gla­sa i mi­slio sam da je sve go­to­vo – pri­ča To­šić.
Ni sam ne zna ka­ko, ali smo­gao je sna­ge i upu­tio se u slu­žbu Hit­ne po­mo­ći oda­kle su ga upu­ti­li na bol­nič­ko li­je­če­nje, gdje je pro­veo či­tav Bad­nji dan.
B.Je.


Uje­da­la ga zmi­ja, sre­tao me­dvje­da

To­šić je iz bol­ni­ce pu­šten na kuć­no li­je­če­nje zbog Bo­ži­ća, ali i Kr­sne sla­ve Sve­tog ar­hi­đa­ko­na Ste­fa­na, 9. ja­nu­a­ra.
– Ni­kad do­sad se ni­je­sam ova­ko pre­pao, a do­ži­vio sam bez­broj ne­pri­jat­no­sti. Bio sam na me­ti otrov­ni­ca, a jed­nom pri­li­kom ujeo me je po­skok, od­no­sno ugri­zao pre­ko či­zme. Ni­je­sam bio po­vri­je­đen, ali se uop­šte ni­je­sam ni upla­šio. Sre­tao sam se i sa me­dvje­dom, bio je uda­ljen sve­ga de­se­tak me­ta­ra, ali ni­je­sam osje­tio strah kao pri­li­kom na­pa­da pa­sa – ka­že To­šić.
On je upo­zo­rio da je kraj­nje ri­zič­no za pje­ša­ke da se kre­ću u ne­po­sred­noj bli­zi­ni na­se­lja Gu­ke, jer upra­vo u tom pod­ruč­ju ima i naj­vi­še na­pu­šte­nih pa­sa. Ape­lo­vao je na nad­le­žne da uči­ne ne­što ka­ko bi se spri­je­či­li ova­kvi i slič­ni in­ci­den­ti.