P
rivatizacija 176 kom­pa­ni­ja u 19 op­šti­na osta­vi­la je bez po­sla bli­zu sto hi­lja­da rad­ni­ka. Sve te pri­va­ti­za­ci­je bi­le su na­lik jed­na dru­goj, a sve su završene u vrijeme vladavine DPS-a. Pri­je ku­po­vi­ne dr­žav­nog pa­ke­ta ak­ci­ja, in­ve­sti­to­ri ili stra­te­ški part­ne­ri obe­ća­va­li su otva­ra­nje do­dat­nih rad­nih mje­sta, mo­der­ni­za­ci­ju pred­u­ze­ća, osva­ja­nje no­vih tr­ži­šta, a na­kon ku­po­vi­ne rad­ni­ci su ot­pu­šta­ni, dok su in­ve­sti­to­ri di­za­li kre­di­te na ra­čun imo­vi­ne fir­me, ne­ri­jet­ko uz ga­ran­ci­je Vla­de, ko­ja je na kra­ju te po­zaj­mi­ce mo­ra­la da vra­ća.
Naj­ve­će pri­va­ti­za­ci­je, po­put pri­va­ti­za­ci­je Kom­bi­na­ta alu­mi­ni­ju­ma i Že­lje­za­re, zna­či­le su i da­va­nje naj­vi­še pa­ra iz bu­dže­ta zbog nji­ho­ve pro­pa­sti i od­la­zak naj­ve­ćeg broj rad­ni­ka. Že­lje­za­ra je sa 7.500 rad­ni­ka spa­la na 300, dok je KAP, pre­ma ri­je­či­ma biv­šeg rad­ni­ka tog pred­u­ze­ća Ra­do­va­na To­ško­vi­ća, pri­je pri­va­ti­za­ci­je imao šest hi­lja­da za­po­sle­nih, a sa­da ih ima 500.
–Iza svih pri­va­ti­za­ci­ja KAP-a kri­la se Vla­da. De­set go­di­na po­ku­ša­va­ju da ga pri­va­ti­zu­ju, a ni­ka­ko da to spro­ve­du do kra­ja. U svim po­stup­ci­ma pri­va­ti­za­ci­je KAP-a tra­gi­čar je bio je­di­no rad­nik. Vla­di ni­je­su tre­ba­li rad­ni­ci sa stal­nim rad­nim od­no­som, već rad­ni­ci ko­ji će da ima­ju ugo­vo­re na mje­sec da­na ili na dva mje­se­ca. Tre­ba­la im je ro­bov­ska rad­na sna­ga, a do to­ga je do­veo pro­ces pri­va­ti­za­ci­je KAP-a – ka­zao je To­ško­vić.
Zbog pri­va­ti­za­ci­je KAP-a i Že­lje­za­re, iz bu­dže­ta je pla­će­no sko­ro 160 mi­li­o­na, a lo­še vla­di­ne po­te­ze gra­đa­ni su pla­ti­li po­ve­ća­njem PDV-a, za­mr­za­va­njem pen­zi­ja, tak­sa­ma na SIM kar­ti­ce, kri­znim po­re­zom na pla­te...
Po­sle­di­ce pri­va­ti­za­ci­je još se osje­ća­ju u svim gra­do­vi­ma jer pro­te­sti rad­ni­ka tra­ju go­di­na­ma. Na­ža­lost, mno­gi­ma je za­lu­du što pro­te­stu­ju jer ne uspi­je­va­ju da na­mi­re dug ko­ji im je osta­vio po­slo­da­vac, od­no­sno stra­te­ški part­ner cr­no­gor­ske vla­de.
Bi­lo je i si­tu­a­ci­ja ka­da Vla­da zbog pri­va­ti­za­ci­je ni­je mo­ra­la da pla­ća ga­ran­ci­je, ali su rad­ni­ci ma­sov­no ot­pu­šta­ni. Ta­kav slu­čaj je i pri­va­ti­za­ci­ja Te­le­ko­ma, na­kon ko­je je 400 rad­ni­ka pro­gla­še­no teh­no­lo­škim vi­škom. Ame­rič­ki nad­le­žni or­ga­ni su u toj pri­va­ti­za­ci­ji pro­na­šli do­ka­ze o ko­rup­ci­ji, ko­ji još ni­je­su obje­lo­da­nje­ni.
Usled pri­va­ti­za­ci­ja naj­vi­še je stra­da­la sje­ver­na re­gi­ja. Sje­ver su u po­sled­nje dvi­je de­ce­ni­je opu­sto­ši­le 74 pri­va­ti­za­ci­je, a broj­na pred­u­ze­ća su pro­pa­la i bez pri­va­ti­za­ci­je. „Po­lim­ka” iz Be­ra­na pr­vi put je pri­va­ti­zo­va­na 2006. go­di­ne, a dru­gi put dvi­je go­di­ne ka­sni­je, ka­da je pro­da­ta Kip­su za hi­lja­du eura. Rad­ni­ci se i da­nas ža­le da im za­o­sta­le oba­ve­ze ni­je­su is­pla­će­ne u skla­du sa ugo­vo­rom o pri­va­ti­za­ci­ji. Ho­te­li iz HTP „Be­ra­ne”, ko­je je za­po­šlja­va­lo 70 rad­ni­ka, na­kon pri­va­ti­za­ci­je od stra­ne Euro­tur­sa pro­da­va­ni su vi­še pu­ta, a da­nas ni­je­dan ne ra­di.
Ni na Pri­mor­ju ni­je mno­go bo­lja si­tu­a­ci­ja. Oba­lom je pro­hu­ja­lo 50 pri­va­ti­za­ci­ja, cen­tral­nim di­je­lom 52, a pre­ma ri­je­či­ma pred­sjed­ni­ka skup­štin­ske ko­mi­si­je za kon­tro­lu pri­va­ti­za­ci­je Jan­ka Vu­či­ni­ća, HTP „Bo­ka” je naj­o­či­gled­ni­ji pri­mjer ka­ko su pri­va­ti­za­ci­je uni­šti­le pri­vre­du.
–Cr­na Go­ra je po­sta­la po­zna­ta po sum­nji­vim i pljač­ka­škim pri­va­ti­za­ci­ja­ma. Ka­da je HTP „Bo­ku” pri­va­ti­zo­vao vla­snik „Vek­tre” Dra­gan Br­ko­vić, pri­ča­le su se baj­ke, ka­ko će on sve to da po­zla­ti. Da­nas, umje­sto no­vih ho­te­la i rad­nih mje­sta, ima­mo sru­še­ne objek­te i ras­pro­da­tu imo­vi­nu jed­nog od naj­ve­ćih tu­ri­stič­kih preduzeća u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji – re­kao je Vu­či­nić.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, ne­vje­ro­vat­no ve­lik broj pri­va­ti­za­ci­ja u ma­loj dr­ža­vi kao što je Cr­na Go­ra ne ču­di jer in­ve­sti­to­ri pro­la­ze ne­ka­žnje­no i ako ne po­štu­ju ugo­vor.
–Na­zo­vi­in­ve­sti­to­ri i to­bo­žnji stra­te­ški par­tne­ri do­la­ze kod nas sa ve­li­kom pri­čom i od­no­se sve što va­lja iz Cr­ne Go­re. Obe­ća­va­ju rad­na mje­sta, ula­ga­nja i no­ve objek­te, a ta se pri­ča uglav­nom za­vr­ša­va ste­ča­jem. Glad­ni rad­ni­ci pro­te­stu­ju, a dr­žav­na imo­vi­na se ras­pro­da­je za ma­le pa­re. Pr­va pri­va­ti­za­ci­ja ko­ju je skup­štin­ska ko­mi­si­ja kon­tro­li­sa­la bi­la je pro­da­ja ho­te­la „Ono­gošt”. Ta pri­va­ti­za­ci­ja je za­vr­še­na ste­ča­jem, a objek­ti su ras­pro­da­ti. Ostao je sa­mo obje­kat u Nik­ši­ću, dok su svi rad­ni­ci za­vr­ši­li na bi­rou ra­da. In­ve­sti­to­ri pljač­ka­ju, a ko­rum­pi­ra­ni vrh vla­sti im do­zvo­lja­va da to ra­de – re­kao je Vu­či­nić.
Pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, oči­gled­no je da čla­no­vi Sa­vje­ta za pri­va­ti­za­ci­ju ra­de is­klju­či­vo za svo­ju ko­rist.
–Sa­vjet za pri­va­ti­za­ci­ju tre­ba­lo bi da pro­mi­je­ni na­ziv u Sa­vjet za ras­pr­o­da­ju dr­žav­ne imo­vi­ne uz od­re­đe­nu pro­vi­zi­ju. Či­nje­ni­ce go­vo­re da je to ta­ko, jer da ni­je, bi­li bi pro­ce­su­i­ra­ni svi in­ve­sti­to­ri ko­ji ni­je­su po­što­va­li stav­ke ugo­vo­ra i koju su osta­vi­li glad­ne rad­ni­ke na uli­ci, a dr­žav­nu imo­vi­nu ras­pro­da­li i opljač­ka­li – za­klju­čio je Vu­či­nić.
B.Ma.

Đu­ka­no­vić
od­go­vo­ran
za pljač­ku

Vu­či­nić je ka­zao da je do­šlo kraj­nje vri­je­me da ne­ko sno­si od­go­vor­nost za neuspješne pri­va­ti­za­ci­je u dr­ža­vi.
–Za pljač­ka­ške pri­va­ti­za­ci­je je od­go­vo­ran onaj ko­ji vo­di Cr­nu Go­ru, a to je Mi­lo Đu­ka­no­vić. On kao pre­mi­jer i pred­sjed­nik Sa­vje­ta za pri­va­ti­za­ci­ju, ko­ji je omo­gu­ćio da se spro­ve­du sve te pljač­ke, tre­ba da od­go­va­ra. Na­rav­no, u to­me je imao mno­go­broj­ne po­ma­ga­če, ko­je ta­ko­đe tre­ba pri­ve­sti prav­di – na­gla­sio je Vu­či­nić.

Da radi „Obo­d”, Ce­ti­nje bi pro­cvje­ta­lo

Če­ka­ju­ći pri­va­ti­za­ci­ju, Elek­tro­in­du­stri­ja „Obod” pre­sta­la je sa po­slo­va­njem na­kon 2005. go­di­ne. Ta kom­pa­ni­ja je ne­ka­da za­po­šlja­va­la i do pet hi­lja­da rad­ni­ka. Biv­ši rad­nik „Obo­da” Ra­ko Mi­lić sma­tra da je to pred­u­ze­će mo­glo da na­sta­vi sa po­slo­va­njem, pa ma­kar i u de­set pu­ta ma­njem ka­pa­ci­te­tu.
–Da pred­u­ze­će po­slu­je sa bar 200 rad­nih mje­sta, Ce­ti­nje bi pro­cvje­ta­lo. Ova­ko ni­ko ni­je do­bio ni­šta. Pro­iz­vod­nje ne­ma, a to pred­u­ze­će je bi­lo jed­no od pr­vih u Cr­noj Go­ri. Po­slo­va­lo je od 1953. go­di­ne i bi­lo je sim­bol pro­spe­ri­te­ta. Me­đu­tim, kraj je na­stu­pio ka­da je pred­u­ze­će pre­tvo­re­no u ak­ci­o­nar­sko dru­štvo. Tu je uga­še­na i cje­lo­kup­na pri­vre­da Ce­ti­nja – re­kao je Mi­lić.

Dr­ža­va uni­šti­la „Ra­do­ja Da­ki­ća”

„Ra­do­je Da­kić” ni­je pri­va­ti­zo­van, ali je bez po­sla osta­lo ne­ko­li­ko hi­lja­da rad­ni­ka. Oni pu­nih šest go­di­na sva­ke sri­je­de pro­te­stu­ju i tra­že iz­vr­še­nje sud­skih pre­su­da na osno­vu ko­jih im se du­gu­je 50 mi­li­o­na eura. Pred­sjed­nik ko­or­di­na­ci­o­nog od­bo­ra po­vje­ri­la­ca fa­bri­ke Mi­lan Vuk­če­vić ka­zao je da je dr­ža­va uni­šti­la tu fa­bri­ku.
–Ni­ko ne zna šta se de­si­lo sa imo­vi­nom „Ra­do­ja Da­ki­ća”. Ka­da smo na­pu­šta­li fa­bri­ku, u njoj je bi­lo pre­ko 1.500 gra­đe­vin­skih ma­ši­na, ko­je su ne­kim ču­dom ne­sta­le. Imo­vi­nu su ras­pro­da­li, a rad­ni­ke osta­vi­li glad­ne na uli­cu – is­ta­kao je Vuk­če­vić.