Rad­ni­ci ču­ve­nih pod­go­rič­kih fa­bri­ka „Mar­ko Ra­do­vić” , „Ra­do­je Da­kić” te biv­ši za­po­sle­ni u ce­tinj­skoj „Ko­šu­ti”, bje­lo­polj­skoj fa­bri­ci mi­ne­ral­ne vo­de „Bje­la­si­ca Ra­da”, „Eko me­du­zi”, kao i za­po­sle­ni u Rud­ni­ci­ma bok­si­ta, sa­mo su dio ne­za­do­volj­nih rad­ni­ka ko­ji su ovog mje­se­ca pro­te­sti­ma uka­za­li na svo­je pro­ble­me. Ti pro­ble­mi se, ma­hom od­no­se na ne­is­pla­će­ne za­ra­de i ot­prem­ni­ne, a rad­ni­ci tih pred­u­ze­ća su u vi­še ne­vra­ta ka­za­li da ne­će od­u­sta­ti od svo­jih za­htje­va.
Obes­pra­vlje­ni rad­ni­ci će i ovog lje­ta pred zgra­dom Vla­de po ko zna ko­ji put ape­lo­va­ti na nad­le­žne in­sti­tu­ci­je da im pla­te ono što im po za­ko­nu sle­du­je. Umje­sto ot­prem­ni­na i za­ra­da imo­vi­na fa­bri­ka se pro­da­je, na mje­sti­ma gdje je ne­ka­da cvje­ta­la pro­iz­vod­nja ni­ču stam­be­ne zgra­de ili po­slov­ni objek­ti.
U dr­ža­vi su pro­te­sti go­to­vo po­sta­li sva­ko­dne­vi­ca, po­ne­dje­ljak je do sko­ro bio „re­ze­r­vi­san” za pen­zi­o­ni­sa­ne rad­ni­ke Kom­bi­na­ta ali­mi­ni­ju­ma, njih 420, ko­ji su se oku­plja­li is­pred zgra­de Par­la­men­ta, a i da­lje se sri­je­dom rad­ni­ci i po­vje­ri­o­ci „Ra­do­ja Da­ki­ća” sa­sta­nu - pa is­pred Vla­de po ko zna ko­ji put tra­že po­što­va­nje pra­vo­sna­žnih pre­su­da po osno­vu ko­jih im se du­gu­je 77 za­ra­da, od­no­sno ukup­no 50 mi­li­o­na eura, od če­ga se 30 mi­li­o­na od­no­si na glav­ni­cu du­ga, a osta­tak na ka­ma­te. Biv­ši za­po­sle­ni „Mar­ka Ra­do­vi­ća” go­di­na­ma tra­že ot­prem­ni­ne za 250 rad­ni­ka, oku­plja­nji­ma is­pred Fon­da ra­da.
Biv­še rad­ni­ke, po ri­je­či­ma nji­ho­vih pred­stav­ni­ka, ohra­brio je pro­šlo­go­di­šnji pro­test rad­ni­ka nik­šić­kog Mon­te­var Me­tal­ca, ko­ji su štraj­ko­va­li gla­đu is­pred Vla­de, da osta­nu do­sled­ni svo­jim za­htje­vi­ma, jer tra­že sa­mo ono što im po za­ko­nu pri­pa­da.
Po­sla­nik Vla­di­slav Bo­jo­vić (DF) oci­je­nio je da su te či­nje­ni­ce kul­mi­na­ci­ja so­cio-eko­nom­ske si­tu­a­ci­je i po­ka­za­telj da je sta­nje u ko­me se na­la­zi ve­ći­na rad­ni­ka u Cr­noj Go­ri po­sta­lo ne­iz­dr­ži­vo i neo­dr­ži­vo.
- Ovo go­vo­rim pri­je sve­ga kao gra­đa­nin, a tek on­da kao po­sla­nik. U svje­tlu ove či­nje­ni­ce po­sta­ju pra­zne i be­smi­sle­ne pri­če pred­stav­ni­ka vla­sti o to­me ka­ko je Cr­na Go­ra na­vod­no li­der u re­gi­o­nu u evrop­skim in­te­gra­ci­ja­ma. Umje­sto da se raz­vi­ja pri­vre­da i po­kre­će pro­iz­vod­nja, otva­ra­ju no­va rad­na mje­sta ko­ja će bi­ti re­al­na i odr­ži­va, rad­ni­ci u Cr­noj Go­ri su do­ve­de­ni u si­tu­a­ci­ju da je za njih uvi­jek ne­iz­vje­sno da li će za­dr­ža­ti svo­ja mi­zer­no pla­će­na rad­na mje­sta i da li će mo­ći da pre­ži­ve sle­de­ći mje­sec. Ova­kva po­zi­ci­ja ve­ći­ne rad­ni­ka po­sle­di­ca je či­nje­ni­ce da je vlast prak­tič­no či­ta­vu pri­vre­du ci­lja­no uve­la u ste­čaj, ka­ko bi omo­gu­ći­la pljač­ku i bo­ga­će­nje jed­nog ma­log bro­ja oda­bra­nih li­ca, i to uz pu­nu po­dr­šku i po­kro­vi­telj­stvo za­ro­blje­nog pra­vo­su­đa – re­kao je Bo­jo­vić.
Po­sla­nik Go­ran Tu­po­nja (Po­zi­tiv­na) oci­je­nio je da su sve če­šći pro­te­sti po­ka­za­telj da se što pri­je u dr­ža­vi ne­što mo­ra ri­je­ši­ti.
- Sa­ma ko­li­či­na pro­te­sta je naj­bo­lji po­ka­za­telj ne­za­do­volj­stva rad­ni­ka i lo­šeg vo­đe­nja eko­nom­ske po­li­ti­ke. Lju­di ko­ji iz­la­ze na uli­ce ne ra­de to iz ne­kog hi­ra već sa­mo za­to što im je to je­di­no pre­o­sta­lo. Oni su pre­tr­pje­li ne­prav­du i ne­ka­ko se mo­ra­ju iz­bo­ri­ti za svo­ja pra­va – po­ru­čio je Tu­po­nja.
Tu­po­nja je ka­zao da je oči­gled­no da je rad­ni­ci­ma ugro­že­na eg­zi­sten­ci­ja i da se oni na uli­ca­ma bo­re za sred­stva za ži­vot.
B.Ma.


Nad­le­žni ću­te

Tu­po­nja je oci­je­nio da je simp­to­ma­tič­no to što jed­ni isti rad­ni­ci pro­te­stu­ju go­di­na­ma a na nji­ho­ve za­htje­ve nad­le­žni osta­ju ni­je­mi.
- Svu­da u svi­je­tu se lju­di oku­plja­ju na uli­ca­ma oda­kle tra­že svo­ja pra­va, to je le­gi­ti­man na­čin pro­te­sto­va­nja ako se od­vi­ja­ju u ne­kom ci­vi­li­zo­va­nom prav­cu, ali pro­blem je što u na­šoj dr­ža­vi oni go­to­vo ni­šta da ni­je­su ri­je­ši­li. Vlast da je ima­la ra­zu­mi­je­va­nja za pro­ble­me rad­ni­ka ko­je je sa­ma pro­u­zro­ko­va­la mo­gla je ne­što da ura­di. Mo­žda ne mo­že od­mah da se na­đe rje­še­nje i sto po­sto se is­pu­ne svi nji­ho­vi za­htje­vi ali uvi­jek mo­že da se na­đe kom­pro­mis, na­rav­no, uko­li­ko ima vo­lje za tim – za­klju­čio je Tu­po­nja.