PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


„Naj­ve­ću vlast u ple­me­nu imao je zbor ili skup­šti­na na ko­ju su do­la­zi­li svi od­ra­sli lju­di pod oruž­jem. Ta se skup­šti­na sa­sta­ja­la na Bje­lo­gla­vu, pro­stra­noj gla­vi­ci u Ra­de­ći. Bje­lo­glav je bio od vaj­ka­da i sve do sko­ra je­di­no zbor­no mje­sto za sku­po­ve ce­log ple­me­na Pi­pe­ra“. (Isto, str.23) Er­de­lja­no­vić po­mi­nje i Nik­šin ki­ljan kao zna­čaj­no mje­sto oku­plja­nja na Ma­loj Lu­ka­vi­ci. Ovaj skup se do­ga­đao sva­ke go­di­ne o Ili­ji­nu-dne. Na skup­šti­ni se naj­če­šće rje­ša­va­lo o „kr­vi­ma“, ra­to­va­nju i mi­re­nju, o uho­đe­nju i o kra­đa­ma. Raz­mje­ri­ce iz­me­đu brat­sta­va su ri­je­ko pro­la­zi­le bez kr­vi. Otu­da je skup­šti­na­ma pi­per­skim bio je­dan od glav­nih i naj­če­šćih za­da­ta­ka mi­re­nje kr­vi ili umir. In­te­re­sant­no je is­ta­ći ka­ko Er­de­lja­no­vić opi­su­je, ob­ja­šnja­va „krv­ni­nu“. „Kad bi ne­ko po­sle uči­nje­ne „kr­vi“ po­be­gao i za­du­go se po­tu­cao iz­van ple­me­na, ple­me (skup­šti­na) je naj­zad na­go­vo­ri­lo i na­gna­lo ošte­će­nog da „pri­mi umir“. On bi (ošte­će­ni) ta­da obič­no tra­žio da mu kri­vac kme­tu­je to­li­ko i to­li­ko, re­ci­mo dve ili tri „kr­vi“. Obič­no se krv­ni­na pla­ća­la u oruž­ju. Ubi­ca i nje­go­vi brat­stve­ni­ci na­sla­žu pred zbo­rom svo­je oruž­je „na dr­vlja­nik“ (tj. na go­mi­lu) u vred­no­sti ko­je od­go­va­ra tra­že­nim „kr­vi­ma“, a ošte­ća­ni ima to da uzme, po­što je pri­mio kum­stvo i po­što su is­pu­nje­ni svi osta­li obi­ča­ji. Ali iako je tra­žio da mu se is­pla­ti ve­ći broj „kr­vi“, ne­go što ih je, u stva­ri, uči­nio go­to­vo ni­kad ne uzme sve što je po­lo­že­no kao „krv­ni­na“, ne­go vra­ti je­dan deo krv­ni­ku. Ako to ne bi uči­nio, zbor bi ga uvek pre­ko­rio, pa čak i pro­kleo“. (Isto, str.285) Ovo je ti­pi­čan pri­mjer mo­ral­ne osu­de onih ko­ji su po­hlep­ni i ko­je ne zna­ju za mje­ru ljud­skog do­sto­jan­stva.
O pra­ved­no­sti i efi­ka­sno­sti ple­men­skih sku­po­va (ple­men­skog ure­đe­nja), go­vo­ri i nji­ho­vo sle­de­će po­stu­pa­nje (po­na­ša­nje): „Kad bi se u „pla­ni­ni“ pi­per­skoj de­si­la ko­me „pre­sta­li­ca“, tj. da iz­gu­bi ma što od sto­ka ili od stva­ri, oni ko­ji bi na­šli iz­gu­blje­nu stvar, do­ne­su stvar ili sto­ku do­ve­du na skup­šti­nu kod Nik­ši­na ki­lja­na. Tu sva­ki svo­ju iz­gu­blje­nu stvar po­zna i uzme. „Sjed­ni­ce“ kod Nik­ši­na ki­lja­na či­ne čo­ba­ni i svi osta­li ko­ji se na­la­zi u ka­tu­ni­ma“. (Isto, str.288)
O brat­stve­nič­kom ustroj­stvu, po­ro­di­ci i nje­nom unu­tar­po­ro­dič­nom ustroj­stvu, Er­de­lja­no­vić de­talj­ni­je ne go­vo­ri, već na zgu­snu­ti na­čin ka­že: „I kod Pi­pe­ra je obič­no ino­ko­sna po­ro­di­ca, dom ili fa­mi­li­ja glav­ni ob­lik po­ro­dič­nog ži­vo­ta. Za­dru­ge su do­sta ret­ke i ma­le, obič­no od 10 do 15 du­ša. Pi­pe­ri zo­vu za­dru­gu za­dru­žna ku­ća ili za­jed­ni­ca“. (Isto, str.283) I ov­dje se kon­sta­tu­je da su po­ro­di­ce bi­le uklo­plje­ne u brat­stvo kao dru­štve­no-srod­nič­ku gru­pu. Brat­stvo je va­ži­lo kao za­štit­ni omo­tač po­ro­di­ce, a ple­me kao za­štit­nik brat­sta­va na ci­je­loj nje­go­voj te­ri­to­ri­ji.
Re­zi­mi­ra­ju­ći do­stig­nu­ća u is­tra­ži­va­nji­ma dr Jo­va­na Er­de­lja­no­vi­ća, mo­gu se iz­ve­sti sle­de­ći bit­ni za­ključ­ci:
1) „Ple­me­na su se mo­ra­la vr­lo ra­no stva­ra­ti i za­to, što su pri­li­ke u ko­ji­ma je srp­ski na­rod ži­veo po svom do­se­lje­nju bi­le ta­kve da je ži­vot u ja­kim brat­stve­nič­kim i ple­men­skim gru­pa­ma bio neo­p­ho­dan i je­di­no mo­guć“
2) Da ple­me­na ima­ju svo­je ko­ri­je­ne u slo­ven­skom (srp­skom) slo­ju upe­ča­tlji­vo go­vo­ri i ter­mi­no­lo­gi­ja ko­ja je je­di­no svoj­stve­na ple­me­nu. To su, pri­je sve­ga, slo­ven­ske (srp­ske) ri­je­či: ple­me, ple­men­ski po­gla­va­ri, ple­men­ski ko­mun, ple­men­ske me­đe, ple­men­sko ure­đe­nje, ple­men­ski voj­vo­da i sl. Sa­ma ri­ječ „ple­me“ ozna­ča­va dru­štve­nu za­jed­ni­cu ko­ja se ži­la­vo odr­ža­va­la i odr­ža­la u svim brd­skim ple­me­ni­ma. To odža­va­nje je je­di­no mo­gu­će ako je u stvar­no­sti ple­me ži­vje­lo vje­ko­vi­ma i vje­ko­vi­ma. Dr Jo­van Er­de­lja­no­vić je do­bro pri­mi­je­tio da ono što je čvr­sto uko­ri­je­nje­no u dru­štve­nom tki­vu, to se du­go, ve­o­ma du­go, za­dr­ža­va u svi­je­sti lju­di. I dan-da­nas su pri­sut­ni u dru­štve­noj nad­grad­nji ele­men­ti ple­men­ske svi­je­sti. I kad se sma­tra­lo da je pot­pu­no ne­sta­lo, de­ša­va se nje­go­vo „vas­kr­snu­će“. Ta­ko, na pri­mjer, pri­pad­ni­ci po­je­di­nih po­li­tič­kih stra­na­ka u svo­joj pred­iz­bor­noj pro­pa­gan­di ko­ri­ste po­zi­va­nje na ple­men­sku pri­pad­nost.
U do­ba Ne­ma­nji­ća dr­ža­va je na­glo osla­bi­la ple­me. Ta­ko je Er­de­lja­no­vić uočio pra­vil­nost, što je dr­ža­va ja­ča, ple­me je sla­bi­je, a što je dr­ža­va sla­bi­ja, ple­me je ja­če, sna­žni­je.
Do­la­zak Tu­ra­ka i nji­ho­vo osva­ja­nje su iz go­le nu­žde re­vi­ta­li­zo­va­li ple­men­ske or­ga­ni­za­ci­je. Ri­ječ je o ne­mi­nov­nom ja­ča­nju i ob­u­ča­va­nju ple­me­na da bi mo­gli pa­ri­ra­ti ne­pri­ja­te­lja, da bi se mo­gli bo­ri­ti i iz­bo­ri­ti za slo­bo­du.
Ple­me se ni­je bra­ni­lo sa­mo od tur­skih osva­ja­ča. Ono se svim sna­ga­ma bo­ri­lo sa svi­ma oni­ma ko­ji su ugro­ža­va­li nje­go­vu eg­zi­ste­ni­ju. To su či­ni­li i on­da ka­da su u pi­ta­nju brd­ska (srp­ska) ple­me­na. Ta­ko su pa­si­šta, od­no­sno nji­ho­vo za­po­si­je­da­nje, bi­la ka­men spo­ti­ca­nja u me­đu­ple­men­skim od­no­si­ma. To je ja­mač­no za­o­štra­va­lo od­no­se iz­me­đu ple­me­na ali je ja­ča­lo unu­tar­ple­men­sku ho­mo­ge­nost. Sva­ka od­bra­na svog iden­ti­te­ta i svo­je eg­zi­sten­ci­je uti­če na ho­mo­ge­ni­za­ci­ju unu­tra­šnjih re­do­va bi­lo ko­je dru­štve­ne gru­pe, pa na­rav­no, i ple­me­na.
(Na­sta­vi­će se)