PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U vri­je­me ka­da je Cvi­jić bio po­la­znik Uni­ver­zi­te­ta u Be­ču, uve­li­ko je po­če­la da se kon­sti­tu­i­še i iz­gra­đu­je mo­der­na ge­o­gra­fi­ja (kao i dru­ge na­u­ke), ko­ja je ko­ri­sti­la no­ve me­to­de i po­stup­ke pro­u­ča­va­nja i raz­ma­tra­nja ra­znih fe­no­me­na i po­ja­va. Ta­ko je do­šla do iz­ra­ža­ja jed­na no­va mno­go po­volj­ni­ja na­uč­na kli­ma ne sa­mo u Be­ču, ne­go i u dru­gim na­uč­nim cen­tri­ma u Evro­pi, u ko­joj se is­po­lja­vao mo­de­ran duh ko­ji je isto­vre­me­no pro­žeo cje­lo­kup­ni si­stem struč­nog i na­uč­nog zna­nja. To je pod­sti­caj­no dje­lo­va­lo na mla­dog, ra­do­zna­log i na­či­ta­nog Cvi­ji­ća, ko­ji je pri­hva­tio taj no­vi duh kao pod­ruč­je sve ve­će spe­ci­ja­li­za­ci­je i sfe­ru mul­ti­di­sci­pli­nar­nog pri­stu­pa raz­ma­tra­nju ra­nih pro­ble­ma iz to­ga do­me­na.
To­kom stu­di­ja u Be­ču, Cvi­jić je isto­vre­me­no pri­pre­mao dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju po­sve­će­nu pro­ble­ma­ti­ci kra­sa. Sto­ga je mo­rao, ka­da bi pre­ko lje­ta (za vri­je­me fe­ri­ja) do­la­zio ku­ći i u Sr­bi­ju, ne sa­mo da stal­no pro­u­ča­va raz­ne kra­ške ob­li­ke i po­ja­ve ne­go da pro­u­ča­va i bo­ga­tu i struč­nu i na­uč­no ra­zno­vr­snu li­te­ra­tu­ru. Dok­to­rat je po­lo­žio i na sve­ča­noj sjed­ni­ci Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­ču, 22. ja­nu­a­ra 1893. go­di­ne, ina­u­gu­ri­san u dok­to­ra fi­lo­zo­fi­je. Nje­go­va te­za Das Karstpha­no­men (karst, kras), od­no­sno sa pu­nim na­slo­vom Das Karstphänomen. Ver­such einer morp­ho­lo­gischen Mo­no­grap­hie, ubr­zo je ob­ja­vlje­na u jed­nom ugled­nom beč­kom ge­o­graf­skom ča­so­pi­su. Ina­če, ko­mi­si­ja za od­bra­nu dok­to­ra­ta bi­la je sa­či­nje­na od tri vr­hun­ska struč­nja­ka, i to Al­breh­ta Pen­ka (pred­sjed­nik ko­mi­si­je), Edu­ar­da Si­sa i Ju­li­ju­sa Ha­na (čla­no­vi ko­mi­si­je). Po­sli­je sa­mo dvi­je go­di­ne (1895), Cvi­ji­će­va di­ser­ta­ci­ja se štam­pa u Be­o­gra­du pod na­slo­vom Karst, ge­o­graf­ska mo­no­gra­fi­ja. Ovo Cvi­ji­će­vo dje­lo se i da­nas sma­tra ka­pi­tal­nim do­pri­no­som svjet­skoj kar­sto­lo­gi­ji, dok nje­gov autor slo­vi kao ute­me­lji­vač ovog ge­o­mor­fo­lo­škog prav­ca.
Po po­vrat­ku u ze­mlju, Cvi­jić je od­mah do­bio za­po­sle­nje kao pro­fe­sor na Ve­li­koj ško­li. Do­če­kan je sa po­seb­nom do­bro­do­šli­com jer je bio je­dan od mla­dih i per­spek­tiv­nih na­uč­nih is­tra­ži­va­ča ko­ji je do­nio osvje­že­nje dr­ža­vi i dru­štvu na nje­nom pu­tu mo­der­ni­za­ci­je i evr­o­pe­i­za­ci­je. Ujed­no, Cvi­ji­ćev uspjeh u Be­ču pred­sta­vljao je pri­zna­nje do­ta­da­šnjeg ra­da tog mla­dog in­te­lek­tu­al­ca, ali i sa­moj dr­ža­vi či­ji je bio sti­pen­di­sta. Srp­sko kra­ljev­sko na­mje­sni­štvo uka­zom od 21. ma­r­ta 1893. go­di­ne po­sta­vi­lo je Cvi­ji­ća za pro­fe­so­ra ge­o­gra­fi­je i et­no­gra­fi­je na naj­ve­ćoj škol­skoj usta­no­vi u Be­o­gra­du. Od sa­mog po­čet­ka svo­je na­stav­nič­ke dje­lat­no­sti sve one po­zi­tiv­ne i ple­me­ni­te ka­rak­te­ri­sti­ke ko­je su ga kra­si­le još od dje­tinj­stva, po­seb­no pred­u­zi­mlji­vost, or­ga­ni­za­ci­o­ne spo­sob­no­sti i prak­ti­čan duh, po­čeo je da is­po­lja­va na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin. Od­mah na po­čet­ku je uvi­dio da bi bi­lo do­bro da iz­vr­ši jed­nu pri­god­nu re­for­mu u pred­me­ti­ma ko­je je pre­da­vao. Sto­ga je još iste go­di­ne pod­nio Rek­to­ra­tu i Pro­fe­sor­skom sa­vje­tu pred­log da se ge­o­gra­fi­ja i et­no­gra­fi­ja raz­dvo­je u po­seb­ne pred­me­te jer „ni­su ni u ka­kvoj in­tim­noj ve­zi” i „nig­de u Evro­pi one ni­su za­jed­no”. Za­to mo­li da bu­de oslo­bo­đen pre­da­va­nja et­no­gra­fi­je. Sa­vjet se sa ovim pred­lo­gom slo­žio, a mi­ni­star pro­svje­te je od­lu­čio da Cvi­jić za­dr­ži sa­mo ka­te­dru ge­o­gra­fi­je. Ta­ko je on po­čeo da iz­vo­di na­sta­vu po no­vim i mo­der­nim evr­op­skim stan­dar­di­ma, usmje­ra­va­ju­ći je na odvo­je­ne i ja­sno ogra­ni­če­ne pred­me­te.
Ka­da je ka­sni­je osno­van Ge­o­graf­ski za­vod, te­ži­šte pro­fe­sor­skog i uop­šte struč­nog i na­uč­nog ra­da ve­li­kog pre­ga­o­ca se umno­go­me pre­no­si na tu no­vo­o­sno­va­nu usta­no­vu. Tu su se oku­plja­li ne sa­mo stu­den­ti, ma­da su oni uvi­jek pred­sta­vlja­li naj­ve­ći dio slu­ša­lač­ke pu­bli­ke, već i mno­ge Cvi­ji­će­ve ko­le­ge, kao i po­je­di­ni po­sle­ni­ci sa na­uč­nim i struč­nim kva­li­fi­ka­ci­ja­ma ko­ji su do­la­zi­li da usa­vr­še i pro­ši­re svo­je zna­nje u obla­sti­ma ko­je je Cvi­jić na zna­lač­ki i pri­jem­či­vi na­čin iz­no­sio i pre­zen­to­vao. Ta­ko je on, za­pra­vo, za sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na ni­vo Ge­o­graf­skog za­vo­da i rad u nje­mu to­li­ko una­pri­je­dio da je Va­tro­slav Ja­gić, na svo­jim pre­da­va­nji­ma u Be­ču, is­ti­cao Cvi­ji­ća kao iz­van­red­nog pro­fe­so­ra i is­tra­ži­va­ča. Još vi­še, do­šav­ši jed­nom pri­li­kom u Be­o­grad, Al­breht Penk, pred­sjed­nik Beč­ke aka­de­mi­je na­u­ka i Cvi­ji­ćev men­tor pri iz­ra­di dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je, pri­mi­je­tio je sa ve­li­kim za­do­volj­stvom da bi se ta­kvom in­sti­tu­ci­jom i na­stav­nič­kim ra­dom po­no­si­le i mno­ge pre­sto­ni­ce Evr­o­pe.
Jo­van Cvi­jić je na pre­da­va­nji­ma, kao i u ži­vo­tu uop­šte, bio do­sto­jan­stven i ozbi­ljan. Bio je mar­kant­na lič­nost. Sve je kod nje­ga bi­lo osmi­šlje­no, su­vi­slo i po­ve­za­no, čvr­sto i ar­gu­men­to­va­no za­sno­va­no i obra­zlo­že­no. ,,Imao je vi­so­ko če­lo i si­vo­ze­le­ne oči ko­je su uvi­jek bi­le ši­ro­ko otvo­re­ne i bi­stre, kao oči ve­li­kih sli­ka­ra i do­brih lo­va­ca. Oso­be­nost je to lju­di do­brog po­sma­trač­kog da­ra. Uži­vao je ve­li­ko po­vje­re­nje stu­de­na­ta i sa­rad­ni­ka, do­ma­ćih i stra­nih pro­fe­so­ra i na­uč­ni­ka. Pre­da­va­nja ni­je či­tao, već je ma­te­ri­ju slo­bod­no iz­la­gao, što je zah­ti­je­vao i od svo­jih stu­de­na­ta. Lič­nim pri­mje­rom je po­ka­zi­vao da sva­ki pro­fe­sor u sva­koj pri­li­ci mo­ra pod­sti­ca­ti uče­nič­ke (stu­dent­ske) spo­sob­no­sti, na­klo­no­sti, nje­go­va­ti ide­je, obra­ća­ti pa­žnju na po­stig­nu­te re­zul­ta­te, po­bu­đi­va­ti za­čma­le spo­sob­no­sti”, na­gla­ša­va V. Ču­bri­lo­vić.
(NA­STA­VI­ĆE SE)