PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


6) Ne­pre­ki­nu­ta ra­to­va­nja sa spolj­njim ne­pri­ja­te­lji­ma je u svi­je­sti ple­me­ni­ka na­me­ta­la oba­ve­zu da pri­tek­ne u po­moć sva­ko­me ono­me ko­ji na­sto­ji da odr­ži i pro­ši­ri ple­men­sku za­jed­ni­cu. To je ono što se sko­ro ni­kad ni­je u pot­pu­no­sti bri­sa­lo osje­ća­nje ple­men­ske pri­pad­no­sti. Osje­ća­nje ple­men­ske pri­pad­no­sti je bi­la ona kon­stan­ta ko­ja je dr­ža­la ple­me na oku­pu, ko­ja ga je či­ni­la ot­por­nim na sve ne­da­će ko­je za­i­sta ni­je­su bi­le ma­le.
7) Iz cje­lo­kup­nih is­tra­ži­va­nja ple­men­skih za­jed­ni­ca, ko­ja su ne­pre­ki­nu­to te­kla, i ko­ja su bi­la pr­ven­stve­no fo­ku­si­ra­na na nji­ho­vu su­šti­nu, na nji­ho­vu oso­be­nost, mo­že se za­klju­či­ti da su one pred­sta­vlja­le je­zgro or­ga­ni­zo­va­nja dr­ža­ve Cr­ne Go­re. To se pr­ven­stve­no od­no­si na ce­tinj­sko i dru­ga okol­na ple­me­na. U du­gom vre­men­skom pe­ri­o­du, dr­ža­va Cr­na Go­ra i je­ste bi­la ple­men­skog ka­rak­te­ra, ka­ko po na­či­nu or­ga­ni­zo­va­nja, ta­ko i po osje­ća­nju pri­pad­no­sti nje­nih „po­da­ni­ka“. Na pr­vom mje­stu je bi­lo ple­me, pa sve osta­lo. To ne shva­ta­ju mno­gi is­tra­ži­va­či (ana­li­ti­ča­ri) dr­žav­nih pri­li­ka u Cr­noj Go­ri to­ga vre­me­na.
8) Ono što Er­de­lja­no­vi­će­va is­tra­ži­va­nje či­ni po­sve oso­be­nim je­ste uoča­va­nje či­nje­ni­ce da su ple­me, brat­stvo i po­ro­di­ca ona ka­ri­ka ko­ja je fak­tič­ki dr­ža­la i ču­va­la ple­me­na na oku­pu. Brat­stvo je pr­ven­stve­no krv­no-srod­nič­ka gru­pa ko­ja svo­jom krv­no-srod­nič­kom ho­mo­ge­no­šću pred­sta­vlja si­gur­nost ple­me­nu da se na nje­ga mo­že oslo­ni­ti. I kad su brat­stva bi­la ra­zno­rod­nog po­ri­je­kla, ple­me, od­no­sno nji­ho­vi gla­va­ri, osla­nja­ju se na ono brat­stvo ko­je je ja­či­ca u ple­me­nu. Ku­či su ekvan­tan­tan pri­mjer u tom po­gle­du.
Po­ro­di­ca je osnov­na je­di­ni­ca te ka­ri­ke, te so­ci­jal­no-srod­nič­ke struk­tu­re. U stva­ri, po­ro­di­ca je za­šti­će­na, a če­sto i „pri­ti­snu­ta“ brat­stve­nič­kim omo­ta­čem. I ple­me, a na­ro­či­to brat­stvo, je bi­lo za­hval­no po­ro­di­ci jer je bez pre­du­ška „pu­ni­la“ i brat­stvo i ple­me „ljud­skom mu­ni­ci­jom“. Ako se ovo­me do­da da je u tom pe­ri­o­du po­ro­di­ca bi­la pa­tri­jar­hal­nog ka­rak­te­ra, to se mo­že tre­ti­ra­ti kao po­god­nost u ja­ča­nju ple­me­na i ja­ča­nju brat­stva, od­no­sno nje­go­vom du­žem po­sto­ja­nju i op­sta­ja­nju.
9) U du­hov­noj sfe­ri ple­me­na, od­no­sno u si­ste­mu vred­no­va­nja, po­seb­no se ci­je­ni­lo ple­me kao vri­jed­nost. Sa po­no­som su ple­me­ni­ci is­ti­ca­li da su pri­pad­ni­ci tog i tog ple­me­na, da je nji­ho­va pro­šlost bo­ga­ta ju­nač­kim i uz­vi­še­nim pod­vi­zi­ma nji­ho­vih ple­me­ni­ka. Ri­ječ je o onim pri­mje­ri­ma ko­je je Mar­ko Milj­nov is­ta­kao u svo­jim dje­li­ma. O to­me go­vo­re i odo­ma­će­ne ri­je­či: „Ple­me ple­me­ni­to“ “od ple­me­na ple­me­ni­to­ga i gla­si­to­ga“, „ugled­ni ple­me­ni­če svo­ga ple­me­na i svo­ga brat­stva“, „pr­vi me­đu pr­vi­ma u svom ple­me­nu“ itd. To je uvjer­ljiv do­kaz da su ple­men­ske vri­jed­no­sti na vr­hu sa­me sla­ve dru­štve­nog vred­no­va­nja. Po­zna­to je da vred­no­sni si­stem po­vrat­no uti­če na učvr­šći­va­nje dru­štve­ne za­jed­ni­ce, što je slu­čaj sa ple­me­nom.
10) Er­de­lja­no­vi­će­vo is­tra­ži­vač­ko oko pri­mje­ću­je da se u pro­ce­su stva­ra­nja dr­ža­ve i dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja za­pa­ža ple­men­ski ego­i­zam i se­pa­ra­ti­zam kao fak­tor uspo­ra­va­nja pro­ce­sa stva­ra­nja i ob­li­ko­va­nja dr­ža­ve. No, ipak, tre­ba ima­ti u vi­du da bi­lo ko­ja za­jed­ni­ca ko­joj pri­je­ti ne­sta­ja­nje, ne bi­ra od­bram­be­ne me­ha­ni­zme da bi op­sta­ja­la. Ta­ko­đe, ni dr­ža­va ni­je bi­ra­la sred­stva da bi ostva­ri­la svo­je na­u­me. Upra­vo na toj osno­vi su se ra­đa­li su­ko­bi na re­la­ci­ji ple­me-dr­ža­va.
11) Jed­no od zna­čaj­nih do­stig­nu­ća Er­de­lja­no­vi­će­vog na­uč­nog dje­la, na­uč­nog is­tra­ži­va­nja, je­ste stva­ra­nje is­tra­ži­vač­ke osno­ve za da­lja, za bu­du­ća et­no­lo­ško-so­ci­o­lo­ška is­tra­ži­va­nja. Ovo na­ro­či­to va­ži za se­o­ska na­se­lja. Već je po­me­nu­to da je Jo­van Er­de­lja­no­vić is­tra­ži­vač­ki po­sje­tio ukup­no 221 na­se­lje (se­lo). Nje­go­vi re­zul­ta­ti su ve­o­ma po­god­ni za kom­pa­ra­ci­ju (upo­re­đi­va­nje), na­ro­či­to kad je u pi­ta­nju utvr­đi­va­nje pra­vil­no­sti (za­ko­ni­to­sti) pro­mje­na na re­la­ci­ji pa­tri­ja­hal­no-sa­vre­me­no. To je uoči­la Srp­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i umet­no­sti i 70-ih go­di­na ini­ci­ra­la i or­ga­ni­zo­va­la is­tra­ži­va­nje pod na­slo­vom „Sta­ra Cr­na Go­ra ne­kad i sad“ pod ru­ko­vod­stvom aka­de­mi­ka prof.dr Ra­do­mi­ra Lu­ki­ća. Ovaj pro­je­kat je oku­pio zna­ča­jan broj is­tra­ži­va­ča i to ma­hom iz Cr­ne Go­re. Ne­ke pro­jekt­ne te­me su za­vr­še­ne (na­se­lja, obi­ča­ji, po­ro­di­ca i sl), a te­me o osta­ci­ma ple­men­ske svi­je­sti, o pa­tri­jar­hal­nom i sa­vre­me­nom mo­ra­lu, o so­ci­jal­noj kul­tu­ri i sl.ni­je­su za­vr­še­na. Upra­vo zbog to­ga, pro­je­kat je pre­u­ze­la da u cje­li­ni do­vr­ši Cr­no­gor­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i umjet­no­sti. Me­đu­tim, pro­je­kat se uga­sio, a da pla­ni­ra­no ni­je za­vr­še­no. Sma­tra­mo da bi do­bro bi­lo da se za­po­če­to za­vr­ši i da se na­sta­vi sa lon­gi­tu­di­nal­nim is­tra­ži­va­nji­ma ove pro­ble­ma­ti­ke. Ovo iz raz­lo­ga što je ovo po­go­dan na­čin da se utvr­de to­ko­vi pro­mje­na tra­di­ci­o­nal­no-usa­vre­me­nog dru­štva. Za sve ovo tre­ba u mno­go­me za­hva­li­ti pro­nic­lji­vom is­tra­ži­va­ču dr Jo­va­nu Er­de­lja­no­vi­ću.
12) Po­seb­no pri­zna­nje tre­ba oda­ti dr Jo­va­nu Er­de­lja­no­vi­ću što je mno­ge po­ja­ve, ko­je su svoj­stve­ne tra­di­ci­o­nal­nom dru­štvu, otr­gao od za­bo­ra­va. Pri to­me je imao sreć­nu okol­nost što je star­to­vao sa is­tra­ži­va­njem kad su mno­ge od tih po­ja­va još bi­le svje­že u pam­će­nju pa­me­ta­ra, u pam­će­nju sta­ri­jih lju­di. Do­volj­no je, na pri­mjer, po­me­nu­ti ša­ro­nja­nje i broj­ne to­po­ni­me ko­ji su po­če­li da pa­da­ju u ta­mu za­bo­ra­va.
Ne­ma tog iole ozbilj­nog na­uč­nog is­tra­ži­va­ča o na­šoj pro­šlo­sti ko­ji mo­že za­o­bi­ći na­uč­no dje­lo dr Jo­va­na Er­de­lja­no­vi­ća. Upra­vo zbog to­ga sma­tram da je za­slu­žio da nje­go­vo ime no­si jed­na od uli­ca u Pod­go­ri­ci ili na Ce­ti­nju. Ku­če je do te mje­re za­du­žio da su oba­ve­zni da mu po­dig­nu spo­men obi­ljež­je i to na Me­du­nu gdje po­či­va­ju mo­šti Mar­ka Mi­lja­no­va.
(KRAJ)