PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Cvi­jić je još kao mlad struč­njak, kao pro­fe­sor Ve­li­ke ško­le, pri­mljen za do­pi­snog čla­na Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je 5. fe­bru­a­ra 1894. go­di­ne, a za re­dov­nog čla­na te naj­u­gled­ni­je i naj­va­žni­je srp­ske na­uč­ne usta­no­ve je iza­bran 4. fe­bu­a­ra 1899. go­di­ne. Na sve­ča­nom go­di­šnjem sku­pu, odr­ža­nom 2. ja­nu­a­ra 1900. go­di­ne, iz­lo­žio je svo­ju pri­stup­nu aka­dem­sku be­sje­du pod na­slo­vom „O struk­tu­ri i po­dje­li pla­ni­na na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu”, ko­ja je to­plo i sa pa­žnjom od­slu­ša­na i pri­hva­će­na. Na­red­ne, 1901. go­di­ne, bio je iza­bran za re­dov­nog pro­fe­so­ra fi­zič­ke ge­o­gra­fi­je na Kar­lo­vom uni­ver­zi­te­tu u Pra­gu, što je pred­sta­vlja­lo iz­van­red­no me­đu­na­rod­no pri­zna­nje mla­dom i već afir­mi­sa­nom na­uč­ni­ku. Cvi­jić se za­hva­lio na ovoj po­ča­sti, ali se ni­je oda­zvao toj la­ska­voj po­nu­di sa obra­zlo­že­njem da i da­lje že­li da slu­ži svo­joj do­mo­vi­ni.
Ko­ri­sno i za­ni­mlji­vo je ov­dje ukrat­ko iz­ni­je­ti či­ta­vu po­za­di­nu po­nu­de i od­bi­ja­nja Cvi­ji­ća da po­sta­ne pro­fe­sor fi­zič­ke ge­o­gra­fi­je na po­zna­tom i pre­sti­žnom evrop­skom Kar­lo­vom uni­ver­zi­te­tu u Pra­gu. Su­o­čen sa broj­nim pro­ble­mi­ma, Cvi­jić je ozbilj­no po­mi­slio da ode u Prag i da na jed­nom od ta­mo­šnjih dva­ju uni­ver­zi­te­ta pre­da­je fi­zič­ku ge­o­gra­fi­ju. Od­la­zak u Prag pred­sta­vlja­lo je za Cvi­ji­ća pre­va­zi­la­že­nje jed­ne kri­ze ko­ja je na­stu­pi­la ka­da je sa­gle­dao op­šte dru­štve­ne i pro­svjet­ne pri­li­ke u svo­joj otadž­bi­ni. Na Cvi­ji­će­vu po­mi­sao i ini­ci­ja­ti­vu br­zo i ve­o­ma po­zi­tiv­no je re­a­go­vao Al­breht Penk, nje­gov men­tor i od­li­čan po­zna­va­lac na­uč­nih i na­stav­nič­kih spo­sob­no­sti srp­skog ge­o­gra­fa. „Ši­ri­le su se vi­je­sti i sti­za­le do Ni­der­la u Pra­gu da će austrij­ska vla­da da­ti do­zvo­lu Cvi­ji­ću da pre­đe na Uni­ver­zi­tet u Prag, po­što on do­bro sto­ji kod Ve­ni­a­mi­na Ka­la­ja. Sam Penk, po­zna­va­ju­ći Cvi­ji­ća i nje­go­va na­ci­o­nal­na osje­ća­nja, uvje­ra­vao ga je da će, kad pre­đe u Prag, mo­ći da osta­ne i da­lje Sr­bin, i da bu­de ve­zan za sta­ri za­vi­čaj. Ni­ko mu ne­će za­mje­ri­ti lju­bav pre­ma nje­go­voj ze­mlji, iako je ve­zan za pu­nu lo­jal­nost pre­ma dr­ža­vi či­ji će gra­đa­nin po­sta­ti. Ali, za Cvi­ji­ća ova­ko po­sta­vlje­ne stva­ri o dvo­stru­koj lo­jal­no­sti, svoj­stve­noj za lju­de iz sta­re Austri­je, ni­je bi­lo ne­što ta­ko jed­no­stav­no. Isti­na, kad bi pre­šao u Prag, pre­da­vao bi na Če­škom uni­ver­zi­te­tu i ži­vio u jed­noj na­pred­noj slo­ven­skoj sre­di­ni. Me­đu­tim, i tu­ma­če­nje Pen­ko­vo o po­sto­ja­nju dva­ju lo­jal­no­sti: pre­ma Sr­bi­ji i pre­ma Austri­ji, Cvi­ji­ću je go­vo­ri­lo o ne­kim su­prot­no­sti­ma ko­je je on te­ško mo­gao pre­va­zi­ći. Pre­go­vo­ri su se ote­gli ci­je­le 1902. go­di­ne i ušlo se u 1903. Do­šao je pre­vrat 29. ma­ja 1903. u Be­o­gra­du, a Cvi­jić se još ni­je bio od­lu­čio. Naj­zad se pre­lo­mio. U sep­tem­bru 1903. mi­ni­star za kul­tu­ru i na­sta­vu u Be­ču ime­no­vao ga je za re­dov­nog pro­fe­so­ra fi­zič­ke ge­o­gra­fi­je na Kar­lo­vom uni­ver­zi­te­tu u Pra­gu”, na­vo­di V. Ilin­če­vić.
U sep­tem­bru 1903. mi­ni­star za kul­tu­ru i na­sta­vu u Be­ču ga je, da­kle, ime­no­vao za re­dov­nog pro­fe­so­ra fi­zič­ke ge­o­gra­fi­je na Kar­lo­vom uni­ver­zi­te­tu u Pra­gu, ali su stva­ri kre­nu­le dru­gim smje­rom. Na­i­me, is­kre­ni pa­tri­o­ta, J. Cvi­jić pra­vil­no uvi­đa da će se sta­nje u Sr­bi­ji, po­sli­je smje­ne vla­da­ju­će di­na­sti­je, pro­mi­je­ni­ti i da će Be­o­grad usko­ro do­bi­ti uni­ver­zi­tet, zbog če­ga ni­je pri­hva­tio la­ska­vi po­ziv iz Pra­ga. U pi­smu upu­će­nom Vil­hel­mu Ri­te­ru, mi­ni­stru pro­svje­te pi­še i sle­de­će: „Vi ste, Ek­se­len­ci­jo, po­zi­vom za pro­fe­so­ra ge­o­gra­fi­je u Pra­gu uči­ni­li mo­joj Otadž­bi­ni i me­ni ve­li­ku čast, uto­li­ko mi je te­že što mo­ram da sa­op­štim Va­šoj ek­se­len­ci­ji da po­ziv ne mo­gu pri­hva­ti­ti”, ka­že, iz­me­đu osta­log, J. Cvi­jić.
Ta­ko je ve­li­ki na­uč­nik ostao u Be­o­gra­du, i po­red iz­van­red­no pri­ma­mlji­ve po­nu­de, i na­sta­vio da oba­vlja svo­je već utvr­đe­ne i za­cr­ta­ne po­slo­ve, na­ro­či­to da una­pre­đu­je rad u ge­o­graf­skom za­vo­du i da uče­stvu­je u pla­ni­ra­nom pred­sto­je­ćem for­mi­ra­nju Uni­ver­zi­te­ta. Za­jed­no je sa još se­dam pro­fe­so­ra Ve­li­ke ško­le, po kon­sti­tu­i­sa­nju Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du (1905. go­di­ne), pre­ve­den u re­dov­nog pro­fe­so­ra tek osno­va­nog uni­ver­zi­te­ta na či­jem će če­lu, kao rek­tor, bi­ti pr­vi put 1906/07. i dru­gi put 1919/20. go­di­ne. Nje­go­vo od­bi­ja­nje da na­pu­sti Be­o­grad, i po­red ta­da­šnjih te­ško­ća ko­je je imao i pro­ble­ma sa ko­ji­ma se su­o­ča­vao, po­ka­zu­je na naj­bo­lji na­čin ve­li­ki pa­tri­o­ti­zam i od­luč­nost da bu­de svoj sa svo­ji­ma i da da­je do­pri­no­se svo­me na­ro­du i dr­ža­vi. Ubr­zo su se pri­li­ke pro­mi­je­ni­le, ali je ka­sni­jih go­di­na na­i­šla rat­na pli­ma ko­ja je či­tav na­rod i dr­ža­vu iz osno­va pro­mi­je­ni­la i či­ta­voj isto­ri­ji, ne sa­mo Sr­bi­je i Evro­pe ne­go i svi­je­ta, da­la pot­pu­no dru­ga­či­ji tok. Po­red osta­log, i sa tog ro­do­lju­bi­vog aspek­ta tre­ba ci­je­ni­ti na­uč­ni rad i ostva­re­ne do­me­te J. Cvi­ji­ća, kao i zbog či­nje­ni­ce da je sve to go­to­vo u pot­pu­no­sti ostva­rio u Sr­bi­ji i na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu.
Cvi­ji­će­va pa­tri­ot­ska osje­ća­nja i nje­go­vo po­žr­tvo­va­no i po­sto­ja­no za­la­ga­nje za na­ci­o­nal­ne in­te­re­se, što je on na­gla­še­no i do­sto­jan­stve­no uvi­jek is­po­lja­vao, bi­lo je po­zna­to či­ta­vom srp­skom na­ro­du. Nje­ga su po­što­va­li i svi Sr­bi iz­van uže Sr­bi­je, po­seb­no oni ko­je je po­sje­ći­vao i sa ko­ji­ma je kon­tak­ti­rao to­kom svo­jih is­tra­ži­vač­kih pu­to­va­nja po ši­ro­kim pro­sto­ri­ma Bal­ka­na. Pri­ma­li su ga kao svog naj­i­skre­ni­jeg pri­ja­te­lja i naj­u­če­ni­jeg pred­stav­ni­ka.
(NA­STA­VI­ĆE SE)