Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

U ro­ma­nu Mi­ha­i­la La­li­ća „Od­lu­čan čo­vjek”, ko­ji je ostao ne­ka­ko u sjen­ci ve­ći­ne osta­lih nje­go­vih dje­la, glav­ni ju­nak Bo­jo Šan­če­vić, ne­ka­da­šnji sve­moć­ni re­vo­lu­ci­o­nar, do bez­du­šno­sti i bez­u­mlja sli­je­pi par­tij­ski voj­nik (mno­gi tvr­de da je ri­ječ o jed­nom od vo­de­ćih cr­no­gor­skih rat­nih ru­ko­ko­vo­di­la­ca, ko­ji se po­seb­no „pro­sla­vio” i ostao po zlu upam­ćen u po­sli­je­rat­nim ne­mi­lo­srd­nim ob­ra­ču­ni­ma sa po­li­tič­kim ne­is­to­mi­šlje­ni­ci­ma, na­ro­či­to sa in­for­mbi­rov­ci­ma), pri­ti­snut gri­žom sa­vje­sti, u svo­joj po­kaj­nič­koj is­po­vi­je­sti na jed­nom mje­stu ve­li:
„Kad se ščer­pa­ju dvi­je ale, kao, na pri­mjer, re­vo­lu­ci­ja i re­ak­ci­ja – to je ve­li­ko če­ru­pa­nje gdje ni­ko ne­vin ne osta­ne. Ni dje­ca u ko­li­jev­ci ni­je­su sa­svim bez kri­vi­ce, ni star­ci...
Šta mo­že da či­ni čo­vjek kao ja – pi­ta se da­lje Šan­če­vić – kad mu do­ve­du dje­voj­ku, mla­du i li­je­pu, ofi­cir­sku kćer­ku: ubi­la nam bor­ca, ra­ni­la dru­go­ga, ubi­la bi i tre­će­ga da ni­je mrak is­ko­ri­stio i šmug­nuo. Pri­zna­je, ne ka­je se, po­no­si se... Ima raz­log: upa­li im na­ši u ku­ću kao to­bo­že na raz­go­vor i ubje­đi­va­nje, ubi­li joj oca, sa­mo­volj­ca, ne­u­tral­ca, tvr­do­gla­vu ofi­cir­či­nu kra­lja Ni­ko­le. Je­ste da ni­je imao ve­ze s oku­pa­to­rom, ali ko ti ga­ran­tu­je da bi ta­ko čist ostao i sle­de­ćih mje­sec da­na?.. Ni­je­sam mo­gao da je za­tvo­rim: mi smo, u ono vri­je­me, bi­li pro­tiv za­tvo­ra. Ni da je pu­stim ni­je­sam mo­gao – na­šli bi na­ši dru­gog su­di­ju, a me­ne bi od­mah sju­ri­li na dno ste­pe­ni­ca, i mo­glo bi bi­ti i go­re. Osu­dio sam je na stri­je­lja­nje...”
Ako slav­ni pi­sac čak i ni­je ovaj lik „gra­dio” po uzo­ru na ne­kog kon­kret­nog, stvar­nog par­ti­zan­skog ru­ko­vo­di­o­ca, re­vo­lu­ci­o­na­ra ko­ji je ve­drio i obla­čio u Cr­noj Go­ri u go­di­na­ma ustan­ka i Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke bor­be, Nik­ši­ća­ni su u ovoj pri­či pre­po­zna­li tra­ge­di­ju ko­ja se mar­tov­skih da­na 1942. go­di­ne za­i­sta do­go­di­la u se­lu Za­vrh na de­snoj oba­li Ze­te, na­spram Bre­zo­vi­ka, ču­ve­nog sa­na­to­ri­ju­ma za pluć­ne bo­le­sti kod Nik­ši­ća. Pre­po­zna­li su jed­nu od naj­kr­va­vi­jih, ta­ko­zva­nih „li­je­vih gre­ša­ka”, ko­je su ko­mu­ni­sti, ko­va­či no­vog dru­štve­nog po­ret­ka, po­seb­no u Cr­noj Go­ri, na­pra­vi­li u tim pr­vim re­vo­lu­ci­o­nar­nim da­ni­ma. Pre­po­zna­li su stra­da­nje na bož­joj prav­di gla­so­vi­te po­ro­di­ce Ra­du­lo­vić, jed­nu od onih pri­ča-opo­me­na ko­ja se ni­kad ne smi­je za­bo­ra­vi­ti ka­ko se ni­kad i ni­gdje – čak ni u ra­tu – ne bi po­no­vi­la.
(Sju­tra: Ni­je htio
pod skut oku­pa­to­ra)


Gla­va po­ro­di­ce

Gla­va i u ne­ku ru­ku ro­do­na­čel­nik po­ro­di­ce Ra­du­lo­vić iz Zvar­ha bio je Kr­sto, gla­so­vi­ti bar­jak­tar sa Vuč­jeg do­la, pu­ško­no­ša i uče­snik svih bo­je­va i oslo­bo­di­lač­kih ra­to­va ko­je je Cr­na Go­ra vo­di­la u dru­goj po­lo­vi­ni 19. i pr­vim de­ce­ni­ja­ma dva­de­se­tog vi­je­ka. Ro­đen je, po pri­li­ci, 1832. go­di­ne i u svo­jim ka­zi­va­nji­ma je is­ti­cao da je do­bro za­pam­tio kad su Mo­ra­ča­ni, Usko­ci i Drob­nja­ci od­ru­bi­li gla­vu zlo­gla­snom tur­skom ha­rač­li­ji Sma­il-agi Čen­gi­ću i pri­če o stra­šnom po­gro­mu ko­ji je po­tom u tim kra­je­vi­ma za osve­tu po­či­nio nje­gov sin De­da­ga.
Iako već na pra­gu de­ve­te de­ce­ni­je ži­vo­ta, ni­je uz­ma­kao ni pred kr­va­vim ži­ca­ma na Br­da­njo­lu već je ra­me uz ra­me sa si­nom Spa­so­jem i unu­kom Stan­kom ju­ri­šao na Ska­dar 1912. go­di­ne, a kad je 1940, u 108. go­di­ni ži­vo­ta, za­na­vi­jek sklo­pio umor­ne sta­rač­ke oči, na nje­go­vim gru­di­ma je si­ja­lo vi­še od de­set vi­so­kih od­lič­ja za hra­brost i voj­nič­ke za­slu­ge i vr­li­ne, me­đu ko­ji­ma je bio i Da­ni­lov krst.