PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Cio svoj ži­vot Cvi­jić je pro­veo u ne­po­sred­noj ve­zi sa pred­me­tom svo­jih na­uč­no­i­stra­ži­vač­kih pro­u­ča­va­nja, sa fi­zič­kim fe­no­me­ni­ma i po­ja­va­ma, kao i lju­di­ma ko­ji su ži­vje­li na od­re­đe­nom pod­ruč­ju Bal­ka­na. Od ka­da je pre­u­zeo ka­te­dru za ge­o­gra­fi­ju na Ve­li­koj ško­li pa do smr­ti on je bio re­do­van pro­fe­sor, pe­da­gog, ko­ji je iz­veo ne sa­mo ogro­man broj ge­ne­ra­ci­ja na­stav­ni­ka i struč­nja­ka, ne­go je po­di­zao na­uč­nu kul­tu­ru lju­di re­gru­to­va­nih iz dru­gih obla­sti, iz­van na­uč­nih kru­go­va, ka­ko bi sa­ku­plja­li dra­go­cje­ne po­dat­ke na te­re­nu. Bio je u tom po­gle­du ve­o­ma agi­lan i pri­hva­tao sva­kog onog ko bi po­ka­zao istin­sku za­in­te­re­so­va­nost za dje­lat­no­sti ko­je su bi­le u nje­go­vom dje­lo­kru­gu. Kao pre­da­vač na Ve­li­koj ško­li, a ka­sni­je na Uni­ver­zi­te­tu, imao je ve­li­ke na­stav­nič­ke oba­ve­ze. Tre­ba ima­ti u vi­du da je on bio je­di­ni na­stav­nik ko­ji je dr­žao niz na­stav­nih pred­me­ta što je iz­i­ski­va­lo ve­li­ko zna­nje, istin­sku po­sve­će­nost na­stav­nič­kom po­zi­vu, kao i ener­gi­ju da se sva obim­na pla­ni­ra­na gra­đa sva­ke go­di­ne iz­no­va re­a­li­zu­je. Bri­žno se sta­rao o svim vi­do­vi­ma na­sta­ve, o pre­da­va­nji­ma i vje­žba­ma, kao i mno­gim dru­gim te­ku­ćim oba­ve­za­ma na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu. U svim nje­go­vim ak­tiv­no­sti­ma i an­ga­žo­va­nji­ma is­po­lja­va­la se ne­po­ko­le­blji­va is­traj­nost.
Uvi­djev­ši da su sa­zre­li uslo­vi za osni­va­nje pri­je­ko po­treb­nog ge­o­graf­skog dru­štva u Sr­bi­ji zbog po­ve­ća­nog bro­ja struč­nja­ka, stu­de­na­ta i po­klo­ni­ka ge­o­gra­fi­je, Cvi­jić se i po tom pi­ta­nju po­sve­tio sa ve­li­kim ela­nom. Pri­pre­me za osni­va­nje tog dru­štva su, ina­če, po­če­le ne­ko­li­ko go­di­na pri­je ne­go što je i for­mal­no osno­va­no. Je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih mo­ti­va za osni­va­nje ge­o­graf­skog dru­štva bi­la je ve­o­ma ži­va, ra­zno­vr­sna i plod­na ak­tiv­nost u okvi­ru Ge­o­graf­skog za­vo­da. Rad u okvi­ru tog za­vo­da, ko­ji se ne­pre­kid­no i ve­o­ma ži­vo od­vi­jao, uka­zi­vao je da bi osni­va­nje dru­štva, za­pra­vo, pred­sta­vlja­lo sa­mo in­sti­tu­ci­o­nal­no po­ve­zi­va­nje jed­ne po­ve­će dru­štve­ne or­ga­ni­za­ci­je ko­ja je fak­tič­ki već du­že vri­je­me ra­di­la.
Srp­sko ge­o­graf­sko dru­štvo Cvi­jić je osno­vao po­čet­kom apri­la 1910. go­di­ne. U pro­gra­mu za osni­va­nje dru­štva, kao i u kon­ci­pi­ra­nju dje­lo­kru­ga nje­go­ve dje­lat­no­sti po­seb­no su apo­stro­fi­ra­ne dvi­je obla­sti bu­du­ćeg ra­da. Pr­va je bi­la struč­na, i u njoj se iz­no­si po­da­tak da je u to vri­je­me u Sr­bi­ji bi­lo do­sta ško­lo­va­nih i spo­sob­nih ge­o­gra­fa. Sto­ga ih je tre­ba­lo ob­je­di­ni­ti i ka­na­li­sa­ti nji­hov struč­ni i na­uč­ni rad. Osim to­ga ja­vi­la se po­tre­ba za oku­plja­njem svih lju­bi­te­lja i po­što­va­la­ca ge­o­gra­fi­je, a ta­kvih je bi­lo po­pri­lič­no. To se naj­bo­lje mo­glo ura­di­ti upra­vo u okvi­ru no­vo­o­sno­va­nog dru­štva.
Osni­va­njem Srp­skog ge­o­graf­skog dru­štva stvo­re­ni su po­god­ni uslo­vi za sve­stra­ni raz­voj i ši­re­nje ge­o­graf­skog zna­nja u Sr­bi­ji, a ka­sni­je i u Ju­go­sla­vi­ji. Cvi­jić je stal­no is­ti­cao zna­čaj tog dru­štva i ula­gao ve­li­ke na­po­re u nje­go­vom ra­du. Prin­ci­pi ko­ji su ga po­kre­ta­li da osnu­je to dru­štvo, va­že i za na­še vri­je­me i po­ka­zu­ju sa ko­li­ko da­le­ko­vi­do­sti je taj ve­li­kan uda­rao čvr­ste te­me­lje za pro­du­blji­va­nje i ši­re­nje na­uč­nog i struč­nog zna­nja. Dru­štvo je op­sta­lo u ve­o­ma te­škim uslo­vi­ma i pro­ši­ri­lo svo­ju dje­lat­nost da­le­ko van usko­struč­nih ak­tiv­no­sti. Po­seb­no je zna­čaj­no po­kre­ta­nje i re­dov­no ob­ja­vlji­va­nje Gla­sni­ka Srp­skog ge­o­graf­skog dru­štva, po­čev­ši od 1912. go­di­ne, u ko­me su pu­bli­ko­va­ni mno­gi va­žni pri­lo­zi.
Od 1894. go­di­ne, sa svo­jim sa­rad­ni­ci­ma, Cvi­jić po­kre­će ča­so­pis „Pre­gled ge­o­graf­ske li­te­ra­tu­re o Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu”. To je, za­pra­vo, bio pr­vi ta­kav ča­so­pis na slo­ven­skom ju­gu ko­ji je za­tim re­dov­no iz­la­zio, i do 1908. go­di­ne je pu­bli­ko­va­no pet obim­nih sve­za­ka. Ka­da je osno­van Uni­ver­zi­tet u Be­o­gra­du uki­nut je pre­đa­šnji ge­o­graf­ski od­sjek na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu Ve­li­ke ško­le i umje­sto nje­ga obra­zo­va­ne su dvi­je sa­mo­stal­ne ge­o­graf­ske gru­pe, i to fi­zič­ko-ge­o­graf­ska i an­tro­po­ge­o­graf­ska.
Cvi­jić je uspje­šno oku­pio ve­li­ki broj sa­rad­ni­ka iz ra­znih kra­je­va ko­ji su se pri­hva­ti­li ozbilj­nog i od­go­vor­nog po­sla pri­ku­plja­nja i ob­ra­de re­le­vant­nih či­nje­ni­ca i po­da­ta­ka sa te­re­na iz svo­je uže po­stoj­bi­ne ko­ju su naj­bo­lje i po­zna­va­li. Ekla­tan­tan pri­mjer vr­snog sa­rad­ni­ka pred­sta­vlja Andrija P. Jo­vi­će­vić (Ri­je­ka Cr­no­je­vi­ća, 1870–1939), uči­telj, et­no­log i an­to­ro­po­ge­o­graf.
Ne­po­sred­ni su­sret i po­znan­stvo An­dri­je Jo­vi­će­vi­ća sa Jo­va­nom Cvi­ji­ćem 1906. go­di­ne, a ne­što ka­sni­je i sa Jo­va­nom Er­de­lja­no­vi­ćem, sa dva na­ša u to vri­je­me, a i ka­sni­je naj­ve­ća na­uč­ni­ka u obla­sti ge­o­gra­fi­je i et­no­lo­gi­je, re­klo bi se bi­li su pre­sud­ni u Jo­vi­će­vi­će­vim da­ljim an­tro­po­ge­o­graf­skim i et­no­lo­škim pro­u­ča­va­nji­ma. Od tog vre­me­na Jo­vi­će­vić je ot­po­čeo si­ste­mat­sko pro­u­ča­va­nje po­je­di­nih ple­men­skih i pre­di­o­nih cje­li­na u Cr­noj Go­ri.
Cvi­jić se an­ga­ža­vao i na osni­va­nju ne­kih dru­gih kul­tur­nih in­sti­tu­ci­ja. Uvi­jek je po­ka­zi­vao in­te­re­so­va­nje za sva­ki na­pre­dak svo­ga na­ro­da, pa je na­kon stva­ra­nja Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca na­sto­jao da se ne­pre­kid­no i si­ste­mat­ski raz­vi­ja­ju i učvr­šću­ju brat­ski od­no­si iz­me­đu na­ro­da ko­ji su stvo­ri­li pr­vu za­jed­nič­ku ju­žno­slo­ven­sku ze­mlju. On je svu­da bio uva­ža­van, ne sa­mo kao ču­ve­ni na­uč­nik, ne­go i ple­me­nit čo­vjek, ko­ji je umno­go­me bio za­slu­žan za od­re­đi­va­nje gra­ni­ce no­vo­na­sta­le dr­ža­ve. Pri to­me je uka­zi­vao na po­tre­bu ču­va­nja po­je­di­nih rub­nih te­ri­to­ri­ja ko­je su tre­ba­le da bu­du ot­ci­je­plje­ne od no­vo­na­sta­le Ju­go­sla­vi­je.(Na­sta­vi­će se)