Za mi­nu­lih 73 go­di­ne od te stra­vič­ne no­ći u se­lu Za­vrh, ova pri­ča je do­ži­vje­la ne­br­o­je­ne in­ter­pre­ta­ci­je ši­rom svi­je­ta. Od Nik­ši­ća i Cr­ne Go­re to­kom ra­ta, do za­pad­no­e­vrop­skih me­tro­po­la i cen­ta­ra, do Ju­žne Ame­ri­ke i Austra­li­je na jed­noj i Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va i Ka­na­de na dru­goj stra­ni, po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, go­to­vo da i ni­je bi­lo emi­grant­skog ili an­ti­ko­mu­ni­stič­ki ras­po­lo­že­nog gla­si­la ko­je se ni­je ba­vi­lo ovim slu­ča­jem.
U no­vi­je vri­je­me, kad se „za­lju­lja­lo car­stvo“ ko­mu­ni­zma, ta pri­ča je iz­no­va vas­kr­snu­la u no­vin­skim na­pi­si­ma, gu­slar­skim pje­sma­ma i te­le­vi­zij­skim emi­si­ja­ma i već po­ma­lo pre­ra­sla u pre­da­nje ko­je sva­ko do­so­lja­va, već pre­ma svom ras­po­lo­že­nju i sklo­no­sti­ma, po­li­tič­kim i dru­gim uvje­re­nji­ma.
Po­ro­di­ca Ra­du­lo­vić je sa­ču­va­la je­dan vi­deo-za­pis, is­po­vi­jest Ra­do­mi­ra Ra­du­lo­vi­ća (umro pri­je se­dam go­di­na), po­sled­njeg ži­vog svje­do­ka i uče­sni­ka dra­me ko­ja se te stra­šne no­ći od­i­gra­la u nje­go­voj ku­ći. Upr­kos pot­pu­no ra­zu­mlji­voj su­bjek­tiv­no­sti i ozlo­je­đe­no­sti ko­ja gdje­kad iz­bi­ja i iz nje­go­ve pri­če, či­ni se da je ona ipak naj­vje­ro­do­stoj­ni­ja i naj­bli­ža isti­ni:
– Kad se za­ra­ti­lo 1941. go­di­ne, ja bio đak če­tvr­tog raz­re­da gim­na­zi­je u Nik­ši­ću – bi­la mi pet­na­e­sta go­di­na – ka­zu­je Ra­do­mir Ra­du­lo­vić. – Po­sli­je ka­pi­tu­la­ci­je i slo­ma Ju­go­sla­vi­je, kad je do­šlo do pot­pu­nog ra­su­la, svi smo se vra­ti­li i po­ro­di­ca se oku­pi­li ov­dje u Za­vr­hu: đed Spa­so­je (imao je ta­da već 86 go­di­na, prim. B,S), ba­ba Sta­na, otac mi Stan­ko (ka­pe­tan pr­ve kla­se, rat ga za­te­kao na mje­stu za­mje­ni­ka ko­man­dan­ta Nik­ši­ća – bi­la mu pe­de­set i tre­ća go­di­na, na­po­me­na B.S), maj­ka Nov­ka, se­stre Mi­lo­sa­va (bi­la naj­sta­ri­ja, ima­la 21 go­di­nu, prim.B.S), Lju­bi­ca, Jo­van­ka i Da­ni­ca. Imao sam i bra­ta Mi­ha­i­la, umro pri­je ra­ta u Be­o­gra­du kao pi­to­mac voj­ne aka­de­mi­je.
Već u to­ku pri­pre­ma ustan­ka 1941. go­di­ne, bi­lo je od­re­đe­nih pri­jet­nji mo­me ocu, ofi­ci­ru ko­ji je že­lio da osta­ne po stra­ni, ali ni­je htio da se skla­nja u Nik­šić, u ita­li­jan­ski blok, jer ni­kad ni­je vo­lio oku­pa­to­re, a i glav­ni­nu ži­vo­ta je prak­tič­no pro­veo na fron­tu i u bor­ba­ma pro­tiv oku­pa­to­ra. Sa ocem Spa­so­jem i đe­dom Kr­stom kr­va­rio je u bi­ci za Ska­dar 1912, sti­zao do Bre­gal­ni­ce, a on­da u od­re­du Jan­ka Vu­ko­ti­ća ostao sve od Dri­ne i Gla­sin­ca do slav­ne Moj­ko­vač­ke bit­ke. Ka­sni­je, sve do kra­ja Pr­vog svjet­skog ra­ta švap­ski oku­pa­to­ri su ga pro­ga­nja­li i hap­si­li, a ni Ita­li­ja­ni mu ni­je­su da­li mi­ra po­sli­je ka­pi­tu­la­ci­je 1941, jer su oči­gled­no zna­li da je on bio glav­no­ko­man­da­ju­ći oko spa­sa­va­nja nov­ca pro­pa­le ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve i po­ku­ša­ja nje­go­vog uni­šta­va­nja i spa­lji­va­nja u po­zna­toj Tre­bje­škoj pe­ći­ni.
Par­ti­za­ni su, kad je po­čeo usta­nak, vr­ši­li pri­ti­sak da da­je­mo hra­nu za nji­ho­vu voj­sku, ali je otac i to od­bi­jao i ni­je že­lio da se mi­je­ša i ak­ti­vi­ra na bi­lo ko­joj stra­ni. Mu­ke su na­sta­le po­čet­kom 1942. go­di­ne ka­da su po­ja­ča­ni par­ti­zan­ski pri­ti­sci, po­seb­no na imuć­ni­je po­ro­di­ce i na­ro­či­to na ofi­ci­re biv­še ju­go­slo­ven­ske voj­ske – is­ti­če Ra­do­mir Ra­du­lo­vić.
(Sju­tra: NE­ZVAN­CI SU OD­MAH PU­CA­LI)

Ama­net
– Jed­nog da­na – bi­lo to pri­je tra­ge­di­je – dvi­je mi se­stre i ja ču­va­li ov­ce u Pra­gi – sje­ćao se Ra­do­mir Ra­du­lo­vić – i na­i­đe­mo sa sto­kom po­red Glav­nog par­ti­zan­skog šta­ba. Tu nas za­u­sta­vi­še i me­ni uze­še pu­šku lo­vač­ku – kao, ti si mlad, ne tre­ba te­bi pu­ška. Ja se vra­tim, is­pri­čam ocu, a on pla­nu, uze pi­štolj i pu­šku i pra­vo u štab kod Sa­ve Ko­va­če­vi­ća. Po­sli­je nam je pri­čao Jev­to Pa­vić, po­zna­ti advo­kat, ko­ji se za­te­kao u šta­bu kad je moj otac ba­nuo... Sve se, ipak, do­bro za­vr­ši­lo, vra­ti­li mu pu­šku, ali se on od ta­da pri­pa­ža­vao, po­ne­kad no­ći­vao i kod ro­đa­ka i stal­no bio na opre­zu. Ni­je se odva­jao od pi­što­lja i zbo­rio je da će po­ku­ša­ti ba­rem da se za­mi­je­ni ako ne­ko kre­ne na nje­ga, a na­ma je osta­vio ama­net da, i ako po­gi­ne, ni­ko ne po­ku­ša­va da pra­vi ka­kvu osve­tu, jer bi ta­ko is­pa­lo da je on bio ne­ki agent i sa­rad­nik oku­pa­to­ra...

Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ