Po­se­ban dio Cvi­ji­će­vog ži­vo­ta pred­sta­vlja pe­ri­od Pr­vog svjet­skog ra­ta. Tu gol­go­tu srp­skog na­ro­da Cvi­jić je te­ško do­ži­vlja­vao i pre­ži­vlja­vao, ali je na­sto­jao da svo­jim ra­dom, zna­njem i na­uč­nim auto­ri­te­tom po­mog­ne ko­li­ko je mo­gao. Na dan 15/28. ju­la 1914. go­di­ne, Cvi­jić je iz­ne­na­da do­bio te­le­fon­ski po­ziv da do­đe u kra­ljev dvor. Ka­da je sti­gao, pre­sto­lo­na­sljed­nik Alek­san­dar I Ka­ra­đor­đe­vić ga je svo­jim auto­mo­bi­lom od­ve­zao do že­lje­znič­ke sta­ni­ce, oda­kle je ot­pu­to­vao za Niš. Tog da­na je, na­i­me, Austro­u­gar­ska ob­ja­vi­la rat Sr­bi­ji, pa je dvor že­lio da sa­ču­va svog ve­li­kog si­na i zna­me­ni­tog na­uč­ni­ka. Na za­htjev vla­de i dvo­ra, Cvi­jić je iz Ni­ša ot­pu­to­vao za Lon­don, 15. ja­nu­a­ra 1915. go­di­ne. Put ga je vo­dio pre­ko Pa­ri­za, gdje se za­dr­žao de­se­tak da­na. Tu se su­sreo sa ugled­nim fran­cu­skim na­uč­ni­ci­ma, ko­je je upo­znao sa op­štim dru­štve­nim sta­njem u Sr­bi­ji po­čet­kom Pr­vog svjet­skog ra­ta.
Cvi­jić je sa su­pru­gom Lju­bi­com pro­veo go­di­nu da­na u emi­gra­ci­ji, u švaj­car­skom mje­stu Noj­šta­te­lu, od 20. de­cem­bra 1915. pa sve do 20. de­cem­bra 1916. go­di­ne. Na Jo­va­no­vo upor­no za­la­ga­nje, osno­van je spe­ci­ja­lan fond za pot­po­ru na­ših uče­ni­ka ko­ji su ta­mo uči­li i stu­di­ra­li. U Švaj­car­skoj je na­pi­sao vo­lu­mi­no­zno dje­lo o Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu, ko­jim je že­lio da dr­ža­ve Za­pa­da upo­zna sa oso­be­no­sti­ma zna­čaj­nim za bu­du­će po­li­tič­ko rje­še­nje raz­gra­ni­ča­va­nja po­je­di­nih dr­ža­va na Bal­kan­skom pro­sto­ru. Cvi­jić je 22. ju­la 1916. go­di­ne do­bio pi­smo od ugled­nog pro­fe­so­ra na Sor­bo­ni Po­la Vi­da­la de la Bu­ša sa po­nu­dom da dr­ži pre­da­va­nja u Pa­ri­zu o pi­ta­nji­ma iz ge­o­gra­fi­je. Sto­ga je na­pu­stio Noj­šta­tel 20. de­cem­bra 1916. go­di­ne, da bi na Sor­bo­ni ot­po­čeo svo­ju na­stav­nič­ku dje­lat­nost. Is­pa­ćaj iz Noj­šta­te­la bio je ve­o­ma dir­ljiv, jer su ga gra­đa­ni i pred­stav­ni­ci ko­mi­te­ta za po­moć stu­den­ti­ma is­pra­ti­li sa cvi­je­ćem i tra­ka­ma srp­ske tro­boj­ke. Pro­fe­sor or­ga­ni­zu­je spe­ci­ja­lan te­čaj u Pa­ri­zu u to­ku na­red­ne dvi­je go­di­ne, od­no­sno od 1917. do 1919. go­di­ne. Pre­da­va­nja na Sor­bo­ni je po­čeo 15. ja­nu­a­ra (1917. go­di­ne), pri če­mu je nji­ho­va oko­sni­ca bi­la pro­ble­ma­ti­ka et­no­gra­fi­je bal­kan­skih ze­ma­lja. U Pa­ri­zu je 1918. go­di­ne ob­ja­vio jed­nu od svo­jih naj­pot­pu­ni­jih mo­no­gra­fi­ja pod na­slo­vom La pe­nin­su­le Bal­ka­ni­que, knji­gu ko­ja je ima­la VI­II + 532 stra­ne tek­sta, uz ko­ju je bi­la pri­lo­že­na 31 kar­ta i ski­ca, a kao po­se­ban pri­log da­to je još de­vet ge­o­graf­skih i dru­gih ka­ra­ta. Za­ni­mljiv je po­da­tak da svi Cvi­ji­će­vi ob­ja­vlje­ni ra­do­vi, ka­ko na stra­nim je­zi­ci­ma, ta­ko i na srp­skom, dostižu obim od 10.640 stra­na!
Od 1925. go­di­ne zdrav­stve­no sta­nje ve­li­kog na­uč­ni­ka se ne­pre­kid­no i kon­stant­no po­gor­ša­va­lo. Po­seb­no je bi­lo akut­no pi­ta­nje ka­me­na u žu­či, kao i sve te­ži i ne­pod­no­šlji­vi­ji asma­tič­ni na­pa­di. Sr­ce je, ta­ko­đe, po­če­lo ra­pid­no da po­pu­šta. Ka­da je Cvi­ji­će­va zdrav­stve­na si­tu­a­ci­ja po­sta­la po­seb­no kri­tič­na, i sam kralj Ju­go­sla­vi­je Alek­san­dar I Ka­ra­đor­đe­vić, in­ter­ve­ni­sao je i po­zvao iz Be­ča po­zna­tog svjet­skog kar­di­o­lo­ga Van­ke­ba­ha da na­uč­ni­ku pru­ži po­moć. An­ga­žo­va­ni su i be­o­grad­ski spe­ci­ja­li­sti, lje­ka­ri prof. An­tić, dr Ni­ko­la­je­vić, dr Dra­gić i mno­gi dru­gi. Uči­nje­no je sve što se mo­glo ka­ko bi se po­mo­glo te­ško obo­lje­lom na­uč­ni­ku da pre­bro­di te­šku zdrav­stve­nu kri­zu. Ipak, iz­mu­če­ni or­ga­ni­zam slav­nog na­uč­ni­ka i čo­vje­ka Jo­va­na Cvi­ji­ća bio je is­cr­pljen i ni­je se mo­gao po­vra­ti­ti, ni­ti na­ru­še­no zdrav­stve­no sta­nje sa­ni­ra­ti. Cvi­jić je umro 16. ja­nu­a­ra 1927. go­di­ne, o če­mu pi­še nje­go­va su­pru­ga Lju­bi­ca.
,,Ka­ta­stro­fa! Po­sled­nji tre­nu­ci nje­go­vi, iz sna se bu­di sa tu­žnim uz­vi­kom: ,Bu­bo, ka­kav je ovo san?` Pri to­me ši­ri ru­ke i uno­si mi se za­ču­đe­no u li­ce, gle­da me nje­go­vim ve­drim pla­vim oči­ma. Avaj! Te pla­ve oči na­mah po­sta­še sta­kle­ne i, kr­klja­ju­ći, gla­va klo­nu na mo­je ra­me, ko­ju br­zo i nje­žno spu­stih na uz­gla­vlje i va­pi­ju­ći kri­kom vik­nuh za po­moć. Taj krik bu­di g. Dra­gi­ća čak u tre­ćoj so­bi i sve osta­le u ku­ći. U isto vri­je­me po­ku­ša­vam ki­se­o­ni­kom da po­vra­tim dra­go­cje­ni ži­vot. U tom i go­spo­din dr Dra­gić či­ni po­sled­nje na­po­re in­jek­ci­ja­ma. Ali, na sve to još sa­mo je­dan du­bok uz­dah i sve je bi­lo svr­še­no. Tač­no u 5 ča­so­va iz­ju­tra ti­ho je pre­mi­nuo Jo­van Cvi­jić.”
Ve­ći deo ži­vo­ta Cvi­jić je pro­veo bez sop­stve­nog do­ma i po­ro­di­ce, kao pod­sta­nar. Sve do 1907. go­di­ne, on je pla­ćao sta­na­ri­nu, da bi te go­di­ne uspio da ušte­di do­volj­no nov­ca ka­ko bi ku­pio pri­zem­nu ku­ću na Ko­pi­ta­re­voj gra­di­ni, u Te­o­do­si­je­voj uli­ci br. 5 (po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta ova uli­ca mi­je­nja ime u Uli­cu Je­le­ne Ćet­ko­vić). Ože­nio se 1911. go­di­ne Lju­bi­com Kr­stić, ko­ja je nad­ži­vje­la svog su­pru­ga. Umr­la je 28. fe­bru­a­ra 1941. go­di­ne. U Cvi­ji­će­voj ku­ći, na­kon smr­ti nje­go­ve že­ne, osta­la je da ži­vi Živ­ka Kr­stić, ro­đe­na Lju­bi­či­na se­stra, ko­ja se bri­nu­la o či­ta­voj ostav­šti­ni, o stva­ri­ma, do­ku­men­ti­ma i pa­pi­ri­ma. Mu­zej gra­da Be­o­gra­da je 12. ok­to­bra 1965. go­di­ne, na sto­go­di­šnji­cu Cvi­ji­će­vog ro­đe­nja, do­nio od­lu­ku da se na­uč­ni­ko­va ku­ća pre­tvo­ri u me­mo­ri­jal­ni mu­zej, da bi se to ko­nač­no ostva­ri­lo 1968. go­di­ne. (NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO:
MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ