Pi­še: BRA­NI­SLAV OTA­ŠE­VIĆ


Do­li­na Li­ma pred­sta­vlja oko­sni­cu oko ko­je su na­sta­li, raz­vi­ja­li se i ši­ri­li srp­ska sred­njo­vje­kov­na dr­ža­va i nje­na obi­ljež­ja. Ti­me je u mno­go­me do­pri­nio i pri­rod­ni po­lo­žaj ovo­ga pred­je­la, iz ko­ga se la­ko do­spi­je­va­lo do Ja­dran­skog pri­mor­ja na za­pa­du, cr­no­mor­skog ba­se­na na is­to­ku, Po­du­na­vlja na sje­ve­ru i Sre­do­ze­mlja na ju­gu. Oko ove oko­sni­ce kon­cen­trič­no su se me­đu­sob­no po­ve­zi­va­le i dru­ge obla­sti, ko­je su ula­zi­le u sa­stav srp­ske sred­njo­vje­kov­ne dr­ža­ve.
O zna­ča­ju Po­li­mlja u kon­so­li­da­ci­ji srp­skog sred­njo­vje­kov­nog et­nič­kog je­zgra i raz­vo­ja srp­ske dr­ža­ve, po­seb­no u vri­je­me Ne­ma­nji­ća i epo­he ko­je su po­tom sli­je­di­le, svje­do­če broj­ni kul­tur­no-isto­rij­ski spo­me­ni­ci ko­ji su rav­no­mjer­no ra­za­su­ti po do­li­ni Li­ma i nje­go­vim pri­bre­žnim stra­na­ma, od nje­go­vog iz­vo­ra iz Plav­skog je­ze­ra pa do ušća u Dri­nu kod Me­đe­đe, ne­da­le­ko od Vi­še­gra­da. Zbog to­ga se Po­li­mlje iz mi­lo­šte mo­glo s raz­lo­gom na­zva­ti Srp­ska Sve­ta Go­ra. Ne­ki hro­ni­ča­ri ka­žu da je Jo­van Kr­sti­telj znao za Lim i Po­li­mlje „ne bi kr­stio Hri­sta na Jor­da­nu, ne­go na Li­mu“.
To je bio po­vod da se 1996. go­di­ne, na ini­ci­ja­ti­vu Sla­vo­lju­ba Pu­ši­ce i Mu­ze­ja u Pri­je­po­lju, ra­di pot­pu­ni­jeg pro­u­ča­va­nja ovog dra­go­cje­nog kul­tur­no-isto­rij­skog na­sle­đa, or­ga­ni­zu­je me­đu­na­rod­ni na­uč­no-is­tra­ži­vač­ki pro­je­kat pod na­zi­vom Na sve­tim vo­da­ma Li­ma sa sje­di­štem u mu­ze­ju u Pri­je­po­lju. Kul­tur­no-isto­rij­ski spo­me­ni­ci u do­li­ni Li­ma pre­tr­pje­li su na­kon pro­do­ra Tu­ra­ka u ove kra­je­ve znat­na ošte­će­nja i ra­za­ra­nja. Zbog to­ga je bi­lo kraj­nje vri­je­me da se ovom kul­tur­nom bla­gu ve­li­ke isto­rij­ske i na­uč­ne vri­jed­no­sti po­sve­ti du­žna pa­žnja sa ar­he­o­lo­škog, isto­rij­skog, isto­rij­sko-umjet­nič­kog, et­no­lo­škog i ar­hi­tek­ton­skog sta­no­vi­šta. Iz tih raz­lo­ga su ne­ki od ovih spo­me­ni­ka do­bi­li svoj pr­vo­bit­ni iz­gled. Me­đu nji­ma je Sve­ta Tro­ji­ca u Bre­zo­je­vi­ci kod Pla­va, Šu­di­ko­va i Uro­še­vi­ca kod Be­ra­na, Sve­ti Lu­ka u Ka­lu­dri kod Be­ra­na, Da­vi­do­vi­ca i Ku­ma­ni­ca kod Bro­da­re­va, a u to­ku je i ob­no­va i re­kon­struk­ci­ja ma­na­sti­ra Sve­tog Đor­đa u Ma­ži­ći­ma, ma­na­sti­ra Pu­sti­nje, pu­ste cr­kve u Se­lja­šni­ci i ma­na­sti­ra Da­vo­lje kod Plje­va­lja. Ve­ći­na ovih po­slo­va je za­vr­še­na. Po­red cr­ka­va i ma­na­sti­ra, u do­li­ni Li­ma oču­va­la su se i dru­ga zna­me­nja ko­ja svje­do­če o kon­so­li­da­ci­ji srp­skog et­nič­kog je­zgra na ovim pro­sto­ri­ma. Na to pod­sje­ća­ju ime­na sta­rih srp­skih žu­pa, Plav­ske žu­pe, žu­pe Zla ri­je­ka (Kom­ska žu­pa), žu­pa Bu­di­mlje, Br­sko­vo, Lju­bo­vi­đa, Cr­ve­na Sti­je­na, Zvjezd i dru­ge. Te­ri­to­ri­jal­no-or­ga­ni­za­ci­o­ni ob­lik Sr­bi su do­ni­je­li iz svo­je sta­re po­stoj­bi­ne. Na ovim pro­sto­ri­ma su se raz­vi­li gra­do­vi Gra­dac kod Gu­si­nja, Gra­dac i tvr­đa­va na ušću ri­je­ke Ko­mo­ra­če u Lim, Če­li­grad u plav­skoj žu­pi, Gra­dac iz­nad Zle ri­je­ke kod An­dri­je­vi­ce, Gra­dac u Bu­di­mlji, So­ko­lac u Zloj ri­je­ci, za­tim Vo­di­ce, Mi­le­še­vac, Ko­vin, Oštrik, Ja­gad, Sje­ve­rin i dru­gi. Kod ma­na­sti­ra i cr­ka­va bi­le su ka­ra­van­ske sta­ni­ce, a ne­da­le­ko od njih tr­go­vi i pa­za­ri na ko­ji­ma se oku­plja­lo okol­no sta­nov­ni­štvo ra­di pod­mi­ri­va­nja svo­jih ži­vot­nih po­tre­ba, na­bav­ke, raz­mje­ne i pro­da­je ro­be. Pri­mje­ri za to su Kru­še­vo kod Gu­si­nja, na­zvan trg, pa­zar u Me­te­hu kod Pla­va, Ni­kolj pa­zar kod Bi­je­log Po­lja, Br­sko­vo, Pri­je­po­lje, Pri­boj i dr.
Ge­o­graf­ski po­lo­žaj Po­li­mlja od­li­ku­je iz­dvo­je­ne za­klo­nje­ne do­li­ne odvo­je­ne kli­su­ra­ma i raz­šti­će­ne pla­nin­skim obo­dom, sa ni­zom žup­skih pred­je­la od Pla­va na ju­gu, pre­ko žu­pe Bu­di­mlje, Lju­bo­vi­đe, Cr­ne Ste­ne i Da­bra do ušća Li­ma u Dri­nu. Du­go­traj­na i ure­đe­na srp­ska dr­ža­va i cr­kve­na orga­ni­za­ci­ja pru­ža­la je to­me pod­ruč­ju po­li­tič­ku sta­bil­nost i eko­nom­ski pro­spe­ri­tet. Po­li­mlje je bi­lo is­pre­si­je­ca­no po­du­žnim i po­preč­nim prav­ci­ma ko­ji­ma se kre­tao pro­met lju­di i ro­be iz pri­mor­skih gra­do­va, naj­vi­še Du­brov­ni­ka i Ko­to­ra, pre­ma srp­skom za­le­đu i da­lje pre­ma is­to­ku i ju­gu sa mno­go­broj­nim va­ri­jan­ta­ma dva glav­na pu­ta od Du­brov­ni­ka za Po­li­mlje, pod­rinj­skog, tzv. via Dri­ne ili via Bo­sne i dru­gog pre­ko Nik­ši­ća, po­zna­tog kao via Je­se­ra ili via Ana­ga­sti.
Od Pla­va su pu­te­vi vo­di­li za Me­to­hi­ju, Ko­so­vo i Ma­ke­do­ni­ju, a iz da­na­šnje Pri­šti­ne gra­na­li se u jed­nom prav­cu pre­ma Ni­šu, So­fi­ji, Je­de­na­ma i Is­tan­bu­lu, Kon­stan­ti­no­po­li­su, Stan­bo­lu, Kon­sta­ti­nom gra­du – ka­ko se u kom pe­ri­o­du zvao) a dru­gi pre­ma So­lu­nu.
Na Li­mu i nje­go­vom sli­vu po­sto­ji vi­še cr­ka­va i ma­na­sti­ra po­sve­će­nih Sve­tom Ni­ko­li, za­štit­ni­ku vo­da i mo­re­plo­va­ca. Upra­vo zbog to­ga što je i u ovom kra­ju naj­ra­spro­stra­nje­ni­ja sla­va uvi­jek bi­la o da­nu Sve­tog Ni­ko­le, mno­ge cr­kve su gra­đe­ne i po­sve­ći­va­ne upra­vo tom Sve­ti­te­lju. Me­đu nji­ma su u Voj­nom se­lu kod Pla­va, Ni­kolj­cu kod Bi­je­log Po­lja, Pod­vr­hu, u Ba­nji kod Pri­bo­ja. Na­se­lje Ni­ko­ljac je ta­ko­re­ći pred­gra­đe Bi­je­log Po­lja, di­je­li ga od gra­da sa­mo ri­je­ka Lim. No, ime Ni­ko­ljac, bi­lo da je ri­ječ o cr­kvi ili na­se­lju, sta­ri­je je od Bi­je­log Po­lja. Pa se ovaj grad, osim po cr­kvi Sve­tog apo­sto­la Pe­tra pre­po­zna­je i po Ni­kolj­cu, jer je sta­ro na­se­lje ili trg po­znat iz du­bro­vač­kih do­ku­me­na­ta kao Ni­kolj pa­zar. A sa­ma cr­kva ko­ju ne­ki is­tra­ži­va­či zo­vu i ma­na­sti­rom po­zna­ta je po pr­voj i ve­o­ma bo­ga­toj pre­pi­si­vač­koj ško­li. Bi­lo je to i pr­vo ma­na­stir­sko na­se­lje sa svo­jim po­sje­di­ma i ve­o­ma bo­ga­toj pre­pi­si­vač­koj ško­li. U ko­tor­skim spi­si­ma se po­mi­nje kao tr­go­vač­ko mje­sto. Po­li­mlje či­ni i zna­tan dio Ne­ma­nji­ne oče­vi­ne, jer su dvi­je nji­ho­ve za­du­žbi­ne na Li­mu. Sve­ti Sa­va je di­je­lio srp­sku ze­mlju na „je­pi­sko­pi­je“ i po­sta­vi za Po­li­mlje dva „je­pi­sko­pa“. Jed­no­ga u Da­bru, za sred­nje i Do­nje Po­li­mlje, a dru­go­ga u Bu­di­mlji za Gor­nje Po­li­mlje. A ka­da Sve­ti Sa­va pre­mi­nu, ti­je­lo nje­go­vo bi smje­šte­no u Mi­le­še­vi u Po­li­mlju.
Mno­gi na­uč­ni­ci su pro­u­ča­va­li cr­kve­ni i dr­žav­ni ži­vot u Po­li­mlju od do­la­ska Ne­ma­nji­ća do da­na­šnjih da­na, ali sve što je za­pi­sa­no ni­je ipak sa­ču­va­no, a što je sa­ču­va­no go­vo­ri o ve­o­ma raz­vi­je­nom cr­kve­nom i dr­žav­nom ži­vo­tu na „Sve­tim vo­da­ma Li­ma“. Dio to­ga je ne­do­stu­pan ši­roj či­ta­lač­koj, pa i na­uč­noj jav­no­sti, a dio se još uvi­jek is­tra­žu­je i pro­u­ča­va. Kao or­ga­ni­za­ci­o­ne je­di­ni­ce ov­dje se me­đu pr­vim po­mi­nju Plav­ska žu­pa, žu­pa Bu­di­mlja, Mi­le­še­va, Da­bar, žu­pa Lju­bo­vi­đa. A Lju­ba Ko­va­če­vić po­mi­nje i žu­pu oko rud­ni­ka Br­sko­vo kao Br­skov­sku žu­pu, kod da­na­šnjeg Moj­kov­ca, ko­ju po­zi­va­ju­ći se na nje­ga po­mi­nje i Ve­li­ša Kr­sma­no­vić. Žu­pe su po­sto­ja­le i kod Sta­rih Slo­ve­na kao eko­nom­sko te­ri­to­ri­jal­ne je­di­ni­ce ko­je vre­me­nom gu­be ple­men­ski ka­rak­ter.
Na­sta­vi­će se