Pi­še: BRA­NI­SLAV OTA­ŠE­VIĆ


Kom­ska žu­pa, ili ka­ko je ne­ki is­tra­ži­va­či na­še pro­šlo­sti zo­vu Žu­pa Do­bra ri­je­ka, ili Tur­ci na­hi­ja, sa­stav­ni je dio Gor­njeg Po­li­mlja ko­je pred­sta­vlja oblast u ko­joj se pre­ma po­zna­toj isto­rij­skoj gra­đi i naj­no­vi­jim is­tra­ži­va­nji­ma od­vi­jao in­ten­zi­van du­hov­ni ži­vot srp­skog pra­vo­slav­nog na­ro­da u sred­njem vi­je­ku. Do­la­skom osman­ske vla­sti na­ru­šen je cr­kve­ni kon­ti­nu­i­tet, ali su ob­no­vom Peć­ke pa­tri­jar­ši­je 1567. go­di­ne us­po­sta­vlje­ni no­vi okvi­ri za od­vi­ja­nje du­hov­nog ži­vo­ta. Ob­no­va je do­ve­la do ve­li­ke ak­tiv­no­sti cr­kve­ne or­ga­ni­za­ci­je to­kom ko­je se po­di­žu i ukra­ša­va­ju broj­ni pra­vo­slav­ni hra­mo­vi. Jed­na od obla­sti ko­ja po­ka­zu­je svu di­na­mič­nost pro­mje­na, slo­že­nost uslo­va raz­vo­ja du­hov­ne kul­tu­re i raz­li­či­te kon­cep­ci­je raz­vo­ja, po­di­za­nja, odr­ža­va­nja i ukra­ša­va­nja hra­mo­va u Kom­skoj žu­pi i uop­šte u Po­li­mlju je upra­vo ovaj ge­o­graf­sko-srp­ski et­nič­ki pro­stor. Na ovom pod­ruč­ju, sma­tra dr Ne­nad Ma­ku­lje­vić, pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, od­vi­jao se to­kom vje­ko­va osman­ske vla­sti ži­vot pra­vo­slav­nih hri­šća­na u naj­če­šće iz­u­zet­no ote­ža­nim uslo­vi­ma. Cr­kve­ni ži­vot se od­vi­jao u hra­mo­vi­ma i ma­na­sti­ri­ma. Jed­na od ka­rak­te­ri­sti­ka cr­kve­nog ži­vo­ta u vri­je­me osman­ske vla­sti je­ste ve­li­ki zna­čaj i uti­caj ma­na­sti­ra. U Kom­skoj žu­pi sred­njo­vje­kov­ni ma­na­sti­ri su od stra­ne Tu­ra­ka po­ru­še­ni, ali uti­caj na nje­no sta­nov­ni­štvo ima­li su Vi­so­ki De­ča­ni, ob­no­vlje­na Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja, Đur­đe­vi stu­po­vi, do ru­še­nja Šu­di­ko­va, a i cr­kve ko­je su ili bi­le iz­gra­đe­ne u vri­je­me pro­cva­ta srp­ske sred­njo­vje­kov­ne dr­ža­ve ili ob­no­vlje­ne u vri­je­me Tu­ra­ka. Ve­li­ki uti­caj ima­la je Va­so­va cr­kva i „Bi­je­la Ra­ke­ti­ća cr­kva“, cr­kva na Bu­ko­voj Po­lja­ni, cr­kva An­dri­jev­na na An­dri­je­vi­ci, cr­kva u Kra­lji­ma, osta­ci ma­na­sti­ra u Ko­šu­ti­ći­ma i dr.
Kom­ska žu­pa ob­u­hva­ta­la je ve­o­ma ši­rok pro­stor. Osnov­ne tač­ke ove im­pe­ri­je, od­no­sno ad­mi­ni­stra­tiv­no-te­ri­to­ri­jal­ne fe­u­dal­ne je­di­ni­ce su do­li­na Zlo­re­či­ce (zbog to­ga je pod Tur­ci­ma na­zi­va­na Zlo­reč­ka na­hi­ja ili žu­pa Zla ri­je­ka) do Gu­si­nja, od­no­sno Kom pla­ni­na do Me­du­na, dok An­dri­je­vi­ca, po mi­šlje­nju Rat­ka De­le­ti­ća vu­če ime iz pa­gan­skih vre­me­na. Slič­nog mi­šlje­nja je i Mi­loš Osto­jić. Ima po­put hi­dro­ni­ma Zlo­re­či­ca i niz dru­gih sta­rih to­po­ni­ma, hi­dro­ni­ma i oro­ni­ma. Iz sred­njo­vje­kov­nog pe­ri­o­da po pre­da­nju, a i za­pi­sa Rat­ka De­le­ti­ća po­ti­če i sta­ra cr­kva ko­ju je po­di­gao An­dri­ja, sin Mi­ro­sla­va Ne­ma­nji­ća. Ta­da je na­stao i grad – utvr­đe­nje Gra­dac, či­ji se osta­ci i da­nas vi­de u se­lu Bo­ži­će. U bli­zi­ni ovog gra­da na­la­zi se So­ko­lo­vi­na (Po­de), gdje je ne­ka­da ži­vio so­ko­lar An­dri­ja. U An­dri­je­vi­cu su sti­za­li sred­njo­vje­kov­ni pu­te­vi, a po­sto­ja­li su i Rud­ni­ci Sre­br­ni­ca u da­na­šnjem ata­ru se­la Ko­nju­he i Nji­va na Sit­noj Lu­ci, broj­na pa­si­šta na Ko­mo­vi­ma, Li­si, Pre­vi­ji, i dru­gim pla­ni­na­ma. Ma­na­stir na Gra­cu bio je na­ci­o­nal­ni i kult­ni cen­tar. Dao je ve­li­ki broj pi­sme­nih lju­di ono­ga do­ba. Rat­ko De­le­tić sma­tra da je po­sje­do­vao i ve­li­ku bi­bli­o­te­ku ru­ko­pi­snih i bo­go­slu­žbe­nih knji­ga. Tu su se na­la­zi­le i tri knji­ge ru­ske re­dak­ci­je. Stra­da­le su u og­nju ka­da su ma­na­stir spa­li­li Tur­ci.
O na­hi­ji Zla ri­je­ka, u sred­njem vi­je­ku Kom­ska žu­pa, po­sto­ji ne­ko­li­ko za­pi­sa: Za­pis po­pa Dra­go­lja Pri­so­je (po­pa Di­mi­tri­ja Pri­so­je), ko­ji go­vo­ri o po­di­za­nju cr­kve An­dri­jev­ne od stra­ne kne­za An­dri­je. Ona je ima­la ve­li­ki zna­čaj u on­da­šnjim Va­so­je­vi­ći­ma. Na Če­če­vu je u do­ba cve­ta­ju­ćeg ne­ma­njić­kog pe­ri­o­da bio ma­na­stir Sve­tog Spa­sa, od­no­sno vo­zne­se­nja. U tom ma­na­sti­ru ko­ji je oku­pljao oko se­be ne­ko­li­ko na­se­lja, od­no­sno Gor­sku žu­pu, ra­dio je pop Dra­golj ko­ji je po­red na­rod­nog ime­na imao i ime pro­to – pre­zvi­ter Va­si­li­je.
Na ne­ka­da­šnjem Ra­du­nov­cu, ima­nju Da­be­ti­ća, po­tom­ka Ni­ko­le Ota­še­va, va­so­je­vić­kog voj­vo­de (1614–1630), kao i nje­go­vih po­to­ma­ka, kne­za Sto­ja­na Ota­še­va Ni­ko­li­na, Ru­sla­na Ni­ko­li­na i Ni­ko­le Ru­sla­no­vog (Ko­la), zva­nog Se­lak, gdje je bi­lo guv­no od sta­ri­ne u dru­goj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka pri­stu­pi­lo se grad­nji cr­kve. Po­če­le su da se pri­ku­plja­ju pa­re. Sam knjaz Ni­ko­la Pe­tro­vić pri­lo­žio je za iz­grad­nju hra­ma pri­li­kom po­sje­te An­dri­je­vi­ci 1884. go­di­ne 1000 ta­li­ra i ti­me pri­po­mo­gao da se na gum­nu Da­be­ti­ća po­dig­ne cr­kva i to se mje­sto od ta­da zo­ve Knja­že­vac. Hram je po­sve­ćen Ar­han­ge­lu Mi­ha­i­lu, kr­snoj sla­vi ple­me­na Va­so­je­vi­ća. Grad­nja je po­če­la 1884. go­di­ne, a za­vr­še­na 1887.
Kra­jem 19. vi­je­ka u vri­je­me mi­tro­po­li­ta Mi­tro­fa­na Ba­na do­šlo je do in­ten­ziv­nog ra­da na ure­đe­nju cr­kve­nog ži­vo­ta, kao i ob­na­vlja­nju i po­di­za­lju broj­nih hra­mo­va i dru­gih cr­kve­nih obje­ka­ta u Po­li­mlju. Ta­da se u Kom­skoj žu­pi po­di­žu cr­kve, u An­dri­je­vi­ci 1887. go­di­ne, Ko­nju­si­ma 1895, Kra­lji­ma 1904, kao i spo­men cr­kva na Ca­ri­ni. Pe­ri­od iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta obi­lje­žio je sta­bi­lan i ure­đen vjer­ski ži­vot u no­vo­na­sta­lim dr­žav­nim uslo­vi­ma i ob­je­di­nje­noj srp­skoj pa­tri­jar­ši­ji. Ši­rom no­vo­o­slo­bo­đe­nih obla­sti ob­na­vlja­ju se, ili iz­gra­đu­ju no­vi hra­mo­vi. U Plav­skoj žu­pi i Gu­si­nju za­vr­ša­va se 1926. go­di­ne hram sve­tom Ge­or­gi­ju, u Mar­ti­no­vi­ći­ma, ko­ji su se ne­kad zva­li Trep­ča, po­di­že se 1936. na mje­sto sta­rog hra­ma hram Sve­tog Ni­ko­le, u Zo­ri­ću se, na mje­stu sta­rog hra­ma, gdje su sta­ri Sr­bi Zo­ri­ći ima­li hram, ko­ji je po­ru­šen od stra­ne Tu­ra­ka, Đo­le Ra­du­nov La­ban po­di­že ba­ru­ta­nu, a nje­gov bli­ski ro­đak Ra­jo La­ban i Po­li­mlja­ni po­di­žu hram Sve­te Tro­ji­ce. U no­vi­je vri­je­me po­dig­nut je gra­balj­ski hram na se­o­skom gro­blju u Se­o­cu, hram na gro­blju na Ri­je­ci Mar­se­ni­ća, ra­ni­je Se­o­šti­ci, ob­no­vlje­na je Va­so­va cr­kva na No­ži­ci, po­dig­nu­ta cr­kva na Bu­ko­voj Po­lja­ni, uda­re­ni te­me­lji cr­kve u Za­br­đu kod An­dri­je­vi­ce, po­di­že se cr­kva u Trep­či, iz­gra­đe­na je cr­kva po­sve­će­na Sve­tom Sa­vi u Ce­cu­ni­ma, po­dig­nut je gro­balj­ski hram u Gnji­lom po­to­ku, hram u Ba­ra­ma Kralj­skim, Vje­ru­ju­ći na­rod Va­so­je­vi­ća i osta­lih ple­me­na ko­ji za­jed­no ži­vi na „Sve­tim vo­da­ma Li­ma“ ču­va svo­ju vje­ru i cr­kvu.
Na­sta­vi­će se