Pi­še: BRA­NI­SLAV OTA­ŠE­VIĆ


Ma­na­stir Đur­đe­vi stu­po­vi, na­stao kon­cem 12. ili po­čet­kom 13. vi­je­ka, imao je ve­li­ki zna­čaj kao vjer­sko i kul­tur­no sre­di­šte Gor­njeg Po­li­mlja, pa i mno­go ši­reg pro­sto­ra da­na­šnje sje­ver­ne Cr­ne Go­re, ka­ko u do­ba Ne­ma­nji­ća, ta­ko i ka­sni­je. Oči­gled­no ne du­go ma­na­stir je po­stao sre­di­šte Bu­di­mljan­ske epi­sko­pi­je ko­ju je Sve­ti Sa­va osno­vao 1219. go­di­ne ka­da je srp­ska cr­kva ste­kla svo­ju sa­mo­stal­nost. Bu­di­mljan­ska epi­sko­pi­ja je u 15. vi­je­ku po­dig­nu­ta na ni­vo mi­tro­po­li­je, odr­žav­ši se ta­ko sve do po­lo­vi­ne 17. vi­je­ka. U iz­vo­ri­ma ko­je su pri­pre­mi­li Lju­ba Sto­ja­no­vić, V.R. Pet­ko­vić, Mi­o­mir Da­šić za­bi­lje­ži­li su ime­na ne­ko­li­ko nje­nih epi­sko­pa. Pod ju­ris­dik­ci­jom ove epi­sko­pi­je na­la­zi­li su se po­red Gor­njeg Po­li­mlja i dru­gi kra­je­vi da­na­šnje Cr­ne Go­re.
Žu­pa Bu­di­mlje, ko­ja je do­bi­la ime po isto­i­me­nom gra­du Bu­di­mlji pr­vi put se u iz­vo­ri­ma po­mi­nje 1200. go­di­ne. Mi­o­mir Da­šić sma­tra da se ovo na­se­lje na­la­zi­lo i po­mi­nja­lo i ra­ni­je. Vr­ši­lo je funk­ci­je ad­mi­ni­stra­tiv­nog i pri­vred­nog sre­di­šta žu­pe. Sred­njo­vje­kov­ni grad Bu­di­mlju tre­ba po­is­to­vje­ti­ti sa gra­dom Gra­dac, ko­ji je do­mi­ni­rao žu­pom Bu­di­mljom. Mje­sto Gra­dac, sred­njo­vje­kov­no uz­vi­še­nje iz­nad da­na­šnjeg se­la Bu­di­mlje, od­go­va­ra­lo je sred­njo­vje­kov­nom grad­skom na­se­lju. Utvr­đe­ni grad je po­dig­nut na ku­pa­stom uz­vi­še­nju ko­me je pri­laz mo­guć sa­mo sa jed­ne stra­ne. Ta­ko pri­rod­no utvr­đen i smje­šten u sre­di­ni žu­pe Gra­dac je imao zgo­dan voj­no stra­te­gij­ski po­lo­žaj, la­ko se mo­gao bra­ni­ti i isto­vre­me­no pru­ža­ti za­šti­tu okol­nom sta­nov­ni­štvu. Gra­dac je bio opa­san sa dva ma­siv­na zi­da. U nje­go­vom pod­nož­ju, u rav­ni­ci po­red bu­dim­ske ri­je­ke, vre­me­nom je na­sta­lo pod­gra­đe, či­ji su ma­te­ri­jal­ni tra­go­vi sa­ču­va­ni do da­nas. O to­me pi­šu Kon­stan­tin Ji­ri­ček, Mi­li­sav Lu­to­vac i dru­gi is­tra­ži­va­či. Žu­pa Bu­di­mlja se pod ovim ime­nom po­mi­nje sve do kra­ja 15. vi­je­ka, ka­da će ime žu­pe po­če­ti da po­ti­sku­je arap­ski na­ziv na­hi­ja, ko­ji su Tur­ci upo­tre­blja­va­li za ad­mi­ni­stra­tiv­ne te­ri­to­ri­jal­ne je­di­ni­ce na te­me­lju do­ta­da­šnjih žup­skih or­ga­ni­za­ci­ja.
O zna­ča­ju žu­pe Bu­di­mlja kao vla­dar­skog po­sje­da u Gor­njem Po­li­mlju go­vo­ri i to što je njo­me jed­no vri­je­me upra­vljao i Ste­fan, naj­sta­ri­ji sin kra­lja Mi­lu­ti­na, ko­ji je po­sli­je oče­ve smr­ti (1321) po­stao vla­dar Sr­bi­je. Bio je po­znat kao kralj Ste­fan Uroš III De­čan­ski. Ste­fan je žu­pu Bu­di­mlja do­bio za iz­dr­ža­va­nje, ka­ko pi­še Ar­hi­e­pi­skop Da­ni­lo II po­sli­je sed­mo­go­di­šnjeg iz­gnan­stva pro­ve­de­nog u Ca­ri­gra­du, na ko­je ga je kralj Mi­lu­tin bio osu­dio zbog po­ku­ša­ja da mu uzme vlast na­sil­nim pu­tem. Pre­ma ono­vre­me­nim iz­vo­ri­ma, ko­ji ni­je­su iz­da­šni i uvi­jek sa­gla­sni, osli­je­plje­nom Ste­fa­nu po­bo­žni otac je na­vod­no do­zvo­lio da se vra­ti iz iz­gnan­stva, naj­vje­ro­vat­ni­je 1320. go­di­ne. Sa Ste­fa­nom je u Sr­bi­ju do­šao i nje­gov sin Du­šan, bu­du­ći car Sr­bi­je. O Ste­fa­no­vom po­li­tič­kom i dru­gom dje­lo­va­nju u Bu­di­mlji ne­ma va­lid­nih isto­rij­skih do­ku­me­na­ta, sve do Mi­lu­ti­no­ve smr­ti. Po sve­mu su­de­ći kralj Mi­lu­tin ni­je mi­slio da će Du­šan do­ći na kra­ljev­ski pre­sto, jer je bio osli­je­pljen i po ta­da­šnjim pra­vi­li­ma ni­je mo­gao do­ći na pre­sto, jer je li­šen na­sled­stva. „Da li se ika­da ču­lo da sle­pu čo­ve­ku pri­li­či čar­stvo“, go­vo­rio je pre­ma ka­zi­va­nju Gli­go­ri­ja Cam­bla­ka ži­vo­to­pi­sca Ste­fa­na De­čan­skog, nje­gov „brat od dru­ge ma­te­re“ i su­par­nik za pre­sto Kon­stan­tin. Ali po­sli­je iz­ne­nad­ne smr­ti, ok­to­bra 1321. go­di­ne, na ju­gu Ko­so­va, Ste­fan je naj­vje­ro­vat­ni­je u Bu­di­mlji ob­ja­vio da mu se vra­tio vid, ot­po­čev­ši bor­bu za očev pri­je­sto. Vi­jest o po­vrat­ku vi­da, u isto vri­je­me tre­ba­lo je da zna­či za vla­ste­lu i cr­kvu, pa i obič­ni svi­jet, i dje­lu­je kao do­kaz ne sa­mo za vla­da­o­ca ne­go i na­ro­či­to dar bož­je mi­lo­sti pre­ma nje­mu ko­ji je ne­pra­ved­no bio ka­žnjen. Nje­gov pr­vi bi­o­graf ar­hi­e­pi­skop Da­ni­lo II sa­op­šta­va da je Ste­fan ti­me ste­kao mno­go uti­caj­nih pri­sta­li­ca ko­ji su do­la­zi­li da mu se po­klo­ne. I ako se iz Da­ni­lo­vog ka­zi­va­nja ne vi­di gdje je Ste­fan pri­mao ugled­ne go­ste i pri­sta­li­ce, ali se da na­slu­ti­ti da je to ra­dio u Bu­di­mlji u svo­joj po­ro­dič­noj ba­šti­ni. U uvo­du Po­ve­lje ma­na­sti­ru De­ča­ni­ma sam Ste­fan je na­pi­sao da ga je ar­hi­e­pi­skop Ni­ko­dim kru­ni­sao za kra­lja 6. ja­nu­a­ra 1329. go­di­ne. Tom pri­li­kom je kru­ni­san i mla­di kralj Ste­fan Du­šan ko­ji je po­stao go­spo­dar nad pri­mor­skim kra­je­vi­ma i Ze­tom. Ta­ko su kralj Ste­fan Uroš III De­čan­ski i nje­gov sin Ste­fan Du­šan iz Bu­di­mlje ot­po­če­li bor­bu za osva­ja­nje vla­sti iz Sr­bi­je.
Cr­kva Sve­tog Đor­đa (Đur­đe­vi stu­po­vi) kao gra­đe­vi­na je uglav­nom do­bro oču­va­na, i po­red to­ga što su je Tur­ci vi­še pu­ta spa­lji­va­li. U kom­plek­su se la­ko uoča­va­ju tri fa­ze u nje­noj iz­grad­nji. Uoč­lji­vo je da su se na gra­đe­vi­ni uoči­le i ne­ke pre­prav­ke. Mi­o­mir Da­šić sma­tra da „od svih cr­ka­va u do­li­ni Li­ma Đur­đe­vi stu­po­vi su „naj­srod­ni­ji Ko­tor­skim cr­kva­ma s kra­ja 12. i po­čet­ka 13. vi­je­ka“. Kom­pleks gra­đe­vi­ne se sa­sto­ji iz cr­kve u užem smi­slu, pri­pra­te ko­ja je do­gra­đe­na uz za­pad­nu stra­nu cr­kve, sa ku­lom iz­nad sre­di­ne nje­nog za­pad­nog di­je­la, i naj­zad još iz jed­ne pri­pra­te ko­ja je do­gra­đe­na uz za­pad­nu stra­nu cr­kve znat­no ka­sni­je u pro­du­žet­ku ra­ni­je pri­pra­te (na za­pad­noj stra­ni). Sma­tra se da je sta­ri­ja pri­pra­ta sa dva zvo­ni­ka po­dig­nu­ta od­mah po­sli­je pre­tva­ra­nja cr­kve u ka­te­dral­ni hram bu­di­mljan­skih epi­sko­pa. Ina­če, cr­kva je jed­no­brod­na gra­đe­vi­na, sklad­no ge­o­me­trij­ski iz­ve­de­na. Naj­sta­ri­ji dio kom­plek­sa mo­gao je na­sta­ti pr­vih go­di­na 13. vi­je­ka. Po pla­nu Đur­đe­vi stu­po­vi su ve­o­ma srod­ni cr­kva­ma Sv. Lu­ke u Ko­to­ru i cr­kvi S na Ra­ta­cu, sa­mo što su znat­no ši­ri od ko­tor­skih cr­kve­nih gra­đe­vi­na. U gra­đe­nju ove sve­ti­nje ima­li su udje­la ko­tor­ski maj­sto­ri, dok frag­men­te fre­sa­ka ot­kri­ve­nih u Đur­đe­vim stu­po­vi­ma upu­ću­ju na za­klju­čak da su ih ra­di­li de­čan­ski sli­ka­ri po­ri­je­klom iz ko­tor­ske sli­kar­ske ško­le. Na jed­noj ve­o­ma ošte­će­noj fre­ski po­ja­vlju­je se ime Uro­ša V. kao mla­dog kra­lja pa to upu­ću­je na za­klju­čak da je­dan dio ži­vo­pi­sa po­ti­če iz vre­me­na ca­ra Du­ša­na. Bez ob­zi­ra što Đur­đe­vi stu­po­vi u ob­li­ci­ma, pla­nom i struk­tu­rom vi­še li­če na pri­mor­ske cr­kve­ne gra­đe­vi­ne A. De­ro­ko sma­tra ve­za­ni su za Ra­šku ar­hi­tek­tu­ru.
Na­sta­vi­će se