U
od­go­vo­ru ko­ji je da­ti­ran 31. ok­to­bra 1944. Sta­ljin je pod­sje­ćao na ve­li­ke žr­tve i na­po­re ko­je ula­že So­vjet­ski Sa­vez da bi po­mo­gao no­voj Ju­go­sla­vi­ji i da otu­da „po­ra­ža­va či­nje­ni­ca da se po­je­di­nač­ni in­ci­den­ti i gre­ške po­je­di­nih ofi­ci­ra i bo­ra­ca Cr­ve­ne armi­je kod vas ge­ne­ra­li­zu­ju i pri­mje­nju­ju na ci­je­lu Cr­ve­nu armi­ju”. Sta­ljin je pri­mjed­be do­ži­vlja­vao kao uvre­de ar­mi­je ko­ja „po­ma­že da pro­tje­ra­te Njem­ce i ko­ja kr­va­ri u bor­ba­ma pro­tiv nje­mač­kih osva­ja­ča”. Ton Sta­lji­no­vog od­go­vo­ra u se­bi je imao ele­men­te pot­cje­nji­va­nja ju­go­slo­ven­skog do­pri­no­sa u bor­bi pro­tiv fa­ši­zma. Na­ve­de­no, ka­ko se po­ka­za­lo, ni­je bi­la sa­mo „epi­zo­da”, već „slu­čaj” ko­ji ne­će bi­ti la­ko pre­vla­dan u od­no­si­ma dva po­li­tič­ka i dr­žav­na ru­ko­vod­stva.
Kon­tak­ti su u no­vem­bru i de­cem­bru 1944. po­sta­li in­ten­ziv­ni­ji. Ti­to­vo pi­smo Sta­lji­nu i Mo­lo­to­vu, upu­će­no 12. no­vem­bra 1944, iz­ra­ža­va­lo je za­hval­nost zbog sa­vje­ta da bu­du am­ne­sti­ra­ni čet­ni­ci Dra­go­lju­ba Mi­ha­i­lo­vi­ća. Ti­to je is­ti­cao da je sa­vjet „po­li­tič­ki od ogrom­ne va­žno­sti” i da do­pri­no­si ne sa­mo unu­tra­šnjoj kon­so­li­da­ci­ji ze­mlje već ima i me­đu­na­rod­ni zna­čaj. U skla­du sa tim pi­sao je da sma­tra va­žnim da am­ne­sti­ja bu­de da­ta i „hr­vat­skim do­mo­bran­ci­ma”, kao i svi­ma dru­gi­ma ko­ji po­lo­že oruž­je. Ta­kvi sta­vo­vi go­vo­ri­li su u pri­log te­ze da je Ti­to do­bro ra­zu­mio me­đu­na­rod­ni kon­tekst i uklo­pio se u nje­ga, ali i da je na ju­go­slo­ven­skom pro­sto­ru iz­ra­stao voj­ni i po­li­tič­ki su­bjekt ko­ji po­red „za­gle­da­no­sti” u SSSR, ide­o­lo­ške bli­sko­sti sa SKP-b iza se­be ima auten­tič­nu re­vo­lu­ci­ju i auto­nom­ni raz­vi­tak.
Ne­po­sred­no po­sli­je to­ga Ti­to je za­hva­lio So­vje­ti­ma na da­tom oruž­ju, tra­žio je no­ve kon­tin­gen­te na­o­ru­ža­nja, is­ka­zi­vao na­du da će So­vje­ti upu­ti­ti svo­je voj­ne struč­nja­ke neo­p­hod­ne u pro­ce­su pre­o­ru­ža­nja, re­or­ga­ni­za­ci­je i for­mi­ra­nja sa­vre­me­ne ar­mi­je, če­sti­tao ro­đen­dan vo­đi svih ko­mu­ni­sta svi­je­ta. Od­la­zak de­le­ga­ci­je NKOJ u Mo­skvu po­čet­kom ja­nu­a­ra 1945. i raz­go­vo­ri ko­je je njen šef A. He­brang imao sa J. V. Sta­lji­nom bi­li su ne­sum­njiv znak da su od­no­si ju­go­slo­ven­ske re­vo­lu­ci­o­nar­ne vla­de i so­vjet­skog dr­žav­nog vr­ha uz­dig­nu­ti na vi­ši ni­vo. U isto vri­je­me naj­vi­ši pred­stav­ni­ci so­vjet­ske dr­ža­ve su sma­tra­li da su pi­ta­nja for­mi­ra­nja za­jed­nič­ke vla­de i iz­grad­nje sa­vre­me­ne ar­mi­je ključ­ni u učvr­šći­va­nju iz­vo­je­va­ne po­bje­de i da­ljem raz­vo­ju do­ga­đa­ja na Bal­ka­nu. Dio raz­go­vo­ra ti­cao se etap­nog for­mi­ra­nja Bal­kan­ske fe­de­ra­ci­je či­je bi čla­ni­ce bi­le Ju­go­sla­vi­ja, Bu­gar­ska i Al­ba­ni­ja.
Pri­vre­me­na vla­da De­mo­krat­ske Fe­de­ra­tiv­ne Ju­go­sla­vi­je for­mi­ra­na je 7. mar­ta 1945. Nje­nim na­stan­kom pre­stao je do­ta­da­šnji pa­ra­le­li­zam vla­da. Ti­to je uva­žio su­ge­sti­je Lon­do­na da u vla­du uđe Mi­lan Grol sa ci­ljem da u njoj bu­de i je­dan is­tak­nu­ti pred­stav­nik srp­skog gra­đan­stva. So­vje­ti su, opet, Gro­la sma­tra­li ve­li­ko­sr­bi­nom, pri­sta­li­com mo­nar­hi­je i po­li­ti­ča­rem ko­ji će spu­ta­va­ti rad vla­de. Ko­nač­ni sa­stav Pri­vre­me­ne vla­de DFJ, u ko­joj su ko­mu­ni­sti dr­ža­li sve ključ­ne re­so­re, bio je za­sno­van na vla­sti­tim pro­cje­na­ma KPJ i ni­je bio po­slje­di­ca „kon­sul­to­va­nja“ sa SSSR. Ta­kvo „sa­mo­stal­no” po­na­ša­nje ju­go­slo­ven­skih ko­mu­ni­sta bi­lo je kri­ti­ko­va­no u Mo­skvi ko­ja je oče­ki­va­la oba­ve­zno „kon­sul­to­va­nje” po svim pi­ta­nji­ma. U skla­du sa tim, i pr­vo obra­ća­nje pred­sjed­ni­ka Pri­vre­me­ne vla­de DFJ Jo­si­pa Bro­za Ti­ta oci­je­nje­no je u Mo­skvi kao „ne baš sa­svim za­do­vo­lja­va­ju­će” i „bez­boj­no”. Za di­je­lo­ve „De­kla­ra­ci­je” ko­ji su go­vo­ri­li o do­pri­no­su SSSR is­ti­ca­no je da ne od­go­va­ra­ju stvar­nim či­nje­ni­ca­ma i da „pre­ćut­ki­va­nje” ne­će do­ni­je­ti ko­ri­sti de­mo­krat­skoj Ju­go­sla­vi­ji.
U od­go­vo­ru na so­vjet­ske kri­ti­ke Po­lit­bi­ro CK KPJ i Jo­sip Broz Ti­to su 15. mar­ta 1945. još jed­nom is­ta­kli da „za Ju­go­sla­vi­ju po­sto­ji sa­mo je­dan put: ići sa­mo sa So­vjet­skim Sa­ve­zom i pod nje­go­vim ru­ko­vod­stvom”. Tom pri­li­kom je na­po­me­nu­to da će ubu­du­će sva pi­ta­nja bi­ti rje­ša­va­na ta­ko što „će­mo se sa­vje­to­va­ti sa Va­ma”. Naj­ve­ćom gre­škom oci­je­nje­no je „pre­ćut­ki­va­nje u De­kla­ra­ci­ji ogrom­ne oslo­bo­di­lač­ke ulo­ge, po­li­tič­ke i ma­te­ri­jal­ne po­mo­ći na­šoj ze­mlji od stra­ne So­vjet­skog Sa­ve­za”. Gre­škom je sma­tra­no i ne­do­volj­no in­for­mi­sa­nje SSSR o „ju­go­slo­ven­skim mje­ra­ma i na­mje­ra­ma”.
Ne­po­sred­no po Ti­to­vom po­vrat­ku u Be­o­grad Vla­da SSSR je 19. apri­la 1945. upu­ti­la Me­mo­ran­dum ju­go­slo­ven­skoj vla­di u ko­me je po­zi­tiv­no od­go­vo­ri­la na za­htjev da Ju­go­sla­vi­ja uče­stvu­je u oku­pa­ci­ji Austri­je s tim da nje­na voj­ska bu­de „pod ko­man­dom so­vjet­skog glav­no-ko­man­du­ju­ćeg”.
To­kom 1945. i u pr­vim mje­se­ci­ma 1946. go­di­ne od­no­si Ti­ta i Sta­lji­na bi­li su u zna­ku ap­so­lut­nog uva­ža­va­nja auto­ri­te­ta „vo­đe ko­mu­ni­sta či­ta­vog svi­je­ta” i osla­nja­nja na SSSR kao naj­bli­žeg ide­o­lo­škog, po­li­tič­kog i eko­nom­skog sa­ve­zni­ka. Kon­tak­ti su odr­ža­va­ni pu­tem ne­po­sred­ne pre­pi­ske Ti­ta i Sta­lji­na, pre­ko par­tij­ske pre­pi­ske i ve­za KPJ i SKP(b), dr­žav­nom li­ni­jom sa­rad­nje, u sfe­ri ide­o­lo­gi­je gdje je Sta­lji­nov auto­ri­tet bio ne­pri­ko­sno­ven. Iz­vje­sni ne­spo­ra­zu­mi oko po­na­ša­nja so­vjet­skih ofi­ci­ra i struč­nja­ka, za­htje­va za kon­sul­ta­ci­ja­ma, eko­nom­skoj sa­rad­nji po „svjet­skim ci­je­na­ma“ svje­sno su po­ti­ski­va­ni. Ni­je bi­lo ni kri­tič­kih op­ser­va­ci­ja o od­no­si­ma ko­ji vla­da­ju u ko­mu­ni­stič­kom po­kre­tu i iz­me­đu ze­ma­lja u ko­ji­ma se iz­gra­đu­je so­ci­ja­li­zam (SSSR i ze­mlje „na­rod­ne de­mo­kra­ti­je”). Uoč­lji­vo je da je u tom pe­ri­o­du go­to­vo sa­svim iš­če­zlo Sta­lji­no­vo ne­za­do­volj­stvo ju­go­slo­ven­skim par­tij­skim i dr­žav­nim ru­ko­vod­stvom.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ