PI­ŠE: DR BRAN­KO BA­BIĆ


Osnov­na, na­ro­či­to spolj­na obi­ljež­ja dr­ža­va, vla­da­ra, na­ro­da, gru­pa­ci­ja, gra­do­va, po­je­di­na­ca i sl. je­su za­sta­ve i gr­bo­vi. Ova sim­bo­li­ka mo­že se pra­ti­ti još od V mi­le­ni­ju­ma p.n.e: Bli­ski Is­tok (Su­mer­ci),za­tim u Rim­skom car­stvu, Vi­zan­ti­ji, Me­di­te­ra­nu, Za­pad­noj Evro­pi, Bal­ka­nu, itd. Za­sta­ve ima­ju po­seb­no mje­sto u pred­sta­vlja­nju dr­ža­ve, nje­nih or­ga­na ili li­ca, kao i u ras­po­zna­va­nju i ran­gi­ra­nju nje­nog star­je­šin­skog ka­dra.
U Cr­noj Go­ri voj­nič­ke za­sta­ve ima­ju bit­nu ulo­gu u na­či­nu ra­to­va­nja, a nji­ho­vi no­si­o­ci, iako vi­dlji­va i iz­lo­že­na čel­na me­ta s bar­ja­kom u ru­ci, kr­či­li su put kroz ne­pri­ja­telj­ske re­do­ve. Usta­no­va bar­jak­tar­stva i nje­go­va funk­ci­ja je ne sa­mo oso­be­nost na­rod­ne cr­no­gor­ske voj­ske već i cr­no­gor­skog dru­štva u cje­li­ni. Pod bar­jak se oku­plja­la voj­ska. Pod njim se išlo u bo­je­ve i ra­to­ve. Bar­jak­ta­ri, po­no­sni na tu uz­vi­še­nu čast, ne šte­de­ći svo­je ži­vo­te, gi­nu­li su pod tim sve­tim cr­no­gor­skim zna­me­njem, ne do­zvo­lja­va­ju­ći da pad­ne u ne­pri­ja­telj­ske ru­ke.
Voj­ne za­sta­ve su „sim­bol pri­pad­no­sti, ča­sti i bor­be­nog je­din­stva je­di­ni­ce”. Za­sta­vu či­ne: plat­no, naj­če­šće obo­je­no, kva­drat­nog ili pra­vo­u­ga­o­nog ob­li­ka; ko­plje, od­no­sno ka­ta­ri­šte na vr­hu ko­jeg je ko­plje. Plat­no je jed­nim kra­jem pri­čvr­šće­no za ka­ta­ri­šte. Na plat­nu su he­ral­dič­ki atri­bu­ti ra­znih ob­li­ka i sa­dr­ža­ja. Za­sta­va je no­vi­ji ter­min. Pret­hod­no se zva­la ho­ru­gva i steg. Kod Ru­sa ho­ru­gva ozna­ča­va cr­kve­nu za­sta­vu, a steg je na­ziv za voj­nu ili dr­žav­nu za­sta­vu. Iz­gle­da da je „za­sta­va” ter­min sta­ro­slo­ven­skog po­ri­je­kla. Vo­di po­ri­je­klo od gla­go­la „za­sta­vi­ti” (ko­lac i na nje­mu plat­no – steg). „Bar­jak” je tur­ska ri­ječ. Kod Cr­no­go­ra­ca se odo­ma­ćio na­ziv „bar­jak”, „bar­jak­tar”, „bar­jak­tar­stvo”. Kod Slo­ve­na i Al­ba­na­ca „bar­jak” je i na­ziv za je­di­ni­cu pod oruž­jem. Za­sta­va, steg – od­no­sno bar­jak – na en­gle­skom „flag”, na nje­mač­kom „flagg”, na fran­cu­skom „dra­pe­au”, a na ru­skom „zna­mя”.
Za­sta­va je bi­la po­zna­ta još kod Sta­rih Slo­ve­na. Sta­ri Slo­ve­ni, iako mno­go­bo­šci, raz­vi­li su kult barjaka. Voj­ne bar­ja­ke po­što­va­li su kao svo­je ido­le. Po za­vr­šet­ku vo­je­va­nja ču­va­ni su u glav­nom hra­mu „gdje su im oda­va­ne bo­žan­ske po­ča­sti”.
U rim­skoj voj­sci sva­ka le­gi­ja po­sje­do­va­la je za­sta­vu sa ka­rak­te­ri­stič­nom pred­sta­vom ži­vo­ti­nja. Ovi zna­ci su naj­če­šće uzi­ma­ni iz ko­la dva­na­est ne­be­skih zna­ko­va. Sma­tra­lo se da oni do­no­se sre­ću. Ipak, „pred­sta­va or­la u po­li­je­ta­nju” čest je znak na za­sta­va­ma le­gi­ja. U Sr­bi­ji, Ko­sta­lač­ka plo­ča, sa­ču­va­na je za­sta­va sa pred­sta­vom gla­ve bi­ka.
Vi­zan­tij­ska voj­ska je bi­la po­di­je­lje­na na tur­me, a ove na ste­go­ve (za­sta­ve). I sta­ra srp­ska voj­ska sa­sto­ja­la se od „voj­vod­stva ste­go­va”. Go­di­ne 820. Vi­zan­ti­ja uvo­di za­sta­ve. Mi­sli se da su Vi­zan­tin­ci upo­tre­blja­va­li za­sta­ve sa kr­sto­vi­ma na cr­ve­nom svi­le­nom plat­nu „ko­ji me­đu kra­ci­ma ima če­ti­ri slo­va V” (Isto­ri­ja srp­skog gr­ba, A. So­lo­vjev, Mel­burn 1956, 28 – ovo se od­no­si na car­ske za­sta­ve). Vi­zan­tij­ska voj­ska je u sa­sta­vu svo­jih od­re­da no­si­la voj­ne za­sta­ve sa sli­kom sve­ca. To je naj­če­šće bi­la pred­sta­va Ar­han­đe­la Mi­ha­i­la ili Sv. Đor­đa. Čak je po­ne­kad na za­sta­vi bi­la pred­sta­va ažda­je.
U fe­u­dal­no do­ba (sred­nji vi­jek) pra­vo no­še­nja za­sta­ve ima­li su po­sjed­ni­ci le­na – voj­nič­kih po­sje­da. A to pra­vo se ši­ri­lo i na dru­ge slo­je­ve, za­ni­ma­nja, pa i po­je­din­ce. Te za­sta­ve su ma­hom bi­le jed­no­boj­ne, naj­če­šće sre­br­ne bo­je, od obič­nog svi­le­nog plat­na. U X vi­je­ku ima­le su sli­ke za­štit­ni­ka. U do­ba kr­sta­ških ra­to­va na za­sta­ve se uno­se vla­dar­ski gr­bo­vi. Vla­da­ri im do­da­ju i znak kr­sta.
Za­sta­ve u do­ba Ne­ma­nji­ća ra­znih su bo­ja. Već 1281, po­mi­nje se za­sta­va od čo­he, cr­ve­ne i pla­ve bo­je. U do­ba ca­ra Du­ša­na ja­vlja se i dvo­gla­vi orao kao glav­ni sim­bol za­sta­ve. Ona je od svit­nog plat­na, tro­u­gla­stog ob­li­ka. Sa­sto­ji se od šest po­lja na­ran­dža­ste, ze­le­ne i žu­te bo­je – na ze­le­nom po­lju apli­ci­ran je še­sto­kra­ki ili dvo­stru­ki krst, od ne­ke zla­ća­ne tka­ni­ne.
Me­đu­tim, na ne­ma­njić­kim za­sta­va­ma se i pri­je ca­ra Du­ša­na ja­vlja sim­bol dvo­gla­vog or­la. Sma­tra se da se dvo­gla­vi orao kao sim­bol pr­vi put kod nas po­ja­vlju­je na ha­lji­na­ma kti­tor­ske sli­ke za­hum­skog kne­za Mi­ro­sla­va, kra­jem XII vi­je­ka (Cr­kva Sv. Pe­tra kod Bi­je­log Po­lja).
Od ka­da da­ti­ra­ju po­da­ci o za­sta­va­ma ju­žno­slo­ven­skih ze­ma­lja u ra­nom fe­u­da­li­zmu? Za ju­žno­slo­ven­ske ze­mlje u ra­nom sred­njem vi­je­ku po­sto­je sa­mo frag­men­ti­ra­ni po­da­ci o za­sta­va­ma. Sva­ka­ko jed­na od naj­sta­ri­jih po­u­zda­nih vi­je­sti je­ste mol­ba du­kljan­skog kne­za Mi­ha­i­la iz 1078. go­di­ne, ko­jom tra­ži od pa­pe Gr­gu­ra VII kra­ljev­sku kru­nu i uz nju „steg i plašt”, kao zna­ke kra­ljev­ske vla­sti.
Zna se da je knez, od­no­sno kralj, a ka­sni­je car i u srp­skim ze­mlja­ma bio i vr­hov­ni voj­sko­vo­đa. Voj­vo­de su bi­li za­po­vjed­ni­ci po­je­di­nih je­di­ni­ca. Va­žna obi­ljež­ja ovih je­di­ni­ca bi­le su za­sta­ve – ste­go­vi. Po nji­ma se i voj­vo­de na­zi­va­ju ste­go­no­še (ve­xil­li­fer).
Za nas su od po­seb­nog zna­ča­ja „grossi de Bre­sco­va”, br­skov­ski sre­br­ni gro­še­vi (XI­II vi­jek). Ko­va­ni su u Br­sko­vu po ugle­du na mle­tač­ke ma­ta­pa­ne. Na aver­su je Sv. Ste­fan ko­ji pre­da­je za­sta­vu srp­skom kra­lju. Za­sta­va je pred­sta­vlje­na sa kr­stom. Na re­ver­su je pred­sta­va Hri­sta sa grč­kim ini­ci­ja­li­ma. U ka­sni­jim emi­si­ja­ma za­sta­va se za­mje­nju­je kr­stom, „ili je na aver­su sa­mo pred­sta­va kra­lja na pre­sto­lu”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)