Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


O uti­ca­ju ći­ri­li­ce i la­ti­ni­ce na sta­nje svi­je­sti i mo­žda­nih ta­la­sa de­talj­no pi­še i Da­vor Ko­le­tić u knji­zi „Do­si­je 552”. Pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, ći­ri­li­ca ima svje­tlo­sni kod ko­ji od­go­va­ra smi­re­nim al­fa mo­žda­nim ta­la­si­ma od oko 11 her­ca, dok se la­ti­ni­ca ko­me­ša u uz­ne­mi­re­nom te­ta sta­nju od ne­što pre­ko se­dam her­ca, po svje­tlo­snoj for­mu­li. U sva­kom slu­ča­ju, po­volj­no je ka­da ko­ri­sti­mo oba pi­sma, du­hov­ni­ju ći­ri­li­cu i prak­tič­ni­ju la­ti­ni­cu. Va­žno je da pri to­me zna­mo ka­da je po­god­ni­ja ći­ri­li­ca a kad la­ti­ni­ca.
Ali, ne za­bo­ra­vi­mo da je ći­ri­lič­no pi­smo naš „za­štit­ni znak“...
„Je­zik je hra­ni­telj na­ro­da. Do­kle god ži­vi je­zik, do­kle ga lju­bi­mo i po­či­tu­je­mo, njim go­vo­ri­mo i pi­še­mo, pro­či­šća­va­mo ga, umno­ža­va­mo i ukra­ša­va­mo do­tle ži­vi i na­rod. Mo­že se me­đu so­bom ra­zu­mi­je­va­ti i um­no sje­di­nja­va­ti, te pre­li­va­ti...“
No­vo do­ba je po­če­lo svo­ju de­ce­ni­ju po­sli­je ve­li­ke se­o­be Sr­ba pod Ar­se­ni­jem III Čar­no­je­vi­ćem, tač­ni­je dva­de­se­tih go­di­na 18. vi­je­ka. Ta­da su na po­ziv pred­stav­ni­ka Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u srp­ske ško­le po­če­li da do­la­ze ru­ski uči­te­lji. Me­đu pr­vi­ma su Mak­sim Su­vo­rov i Ema­nu­el Ko­za­čin­ski. Sa so­bom su do­ni­je­li ru­ske cr­kve­ne knji­ge, gra­ma­ti­ke i bu­kva­re pi­sa­ne u ru­skom du­hu za ru­ske ško­le.
Za­u­zi­ma­njem kar­lo­vač­kog mi­tro­po­li­ta Moj­si­ja Pe­tro­vi­ća pre­štam­pan je za srp­ske ško­le, u Rim­ni­ku u Vla­škoj 1726. go­di­ne, bu­kvar sa ka­ti­hi­di­som, ru­skog cr­kve­nog pi­sca Te­o­fa­na Pro­ko­po­vi­ča. Sr­bi su ga na­zva­li „Per­vo­je uče­ni­je otro­kom“.
Bi­la je to, po­sli­je 75 go­di­na, od­no­sno po­sli­je „Tri­o­da svet­nog“, Jo­va­na Sve­to­gor­ca, pr­va knji­ga štam­pa­na za pra­vo­slav­ne Sr­be.
Ru­skim uči­te­lji­ma i knji­ga­ma ko­je su oni do­no­si­li ši­rio se i udio i uti­caj ru­sko­slo­ven­skog je­zi­ka, i to ne sa­mo u vi­du ru­ske re­dak­ci­je cr­kve­nih tek­sto­va, ne­go i u vi­du ta­da­šnjeg ru­skok­nji­žev­nog je­zi­ka. On je po­ti­ski­vao do­ta­da­šnji cr­kve­no­slo­ven­ski ko­ji je pu­nih šest vje­ko­va bio cr­kve­ni i knji­žev­ni je­zik u srp­skim ze­mlja­ma.
Ru­sko­slo­ven­ski je­zik po­stao je ubr­zo zva­nič­ni je­zik srp­ske cr­kve. Nji­me su pi­sa­li i pi­sci to­ga vre­me­na. Ta­ko je imao ulo­gu je­zi­ka srp­skih ško­la i spr­ske knji­žev­no­sti. Ka­da je od sre­di­ne 18. vi­je­ka bio us­po­sta­vljen ta­ko­zva­ni sla­ve­no­srp­ski, ili sla­vja­no­serb­ski je­zik, ru­sko­slo­ven­ski je za­dr­žao u nje­mu ulo­gu tra­di­ci­o­nal­ne sla­vjan­ske kom­po­nen­te.
To je uti­ca­lo i na ve­li­ke no­vi­ne u pi­smo do ko­jih je ru­ska kul­tu­ra do­šla adap­ta­ci­jom za­pad­no­e­vrop­skih do­stig­nu­ća. Po­red tra­di­ci­o­nal­ne cr­kve­ne azbu­ke „Sla­vja­ni­ce“, re­for­mom ko­ju je za­po­čeo Pe­tar Ve­li­ki usta­no­vlje­na je i gra­đan­ska azbu­ka, „gra­žda­ni­ca“. To je bi­la vr­sta ći­ri­li­ce sa­o­bra­že­na u gra­fič­kom sti­lu do­stig­nu­ći­ma re­ne­san­sne hu­ma­ni­sti­ke. Uve­de­na je i nor­ma funk­ci­o­nal­nog raz­li­ko­va­nja ve­li­kih i ma­lih slo­va.
Gra­đan­ska azbu­ka je tek od sre­di­ne sto­lje­ća na­šla mje­sto i u srp­skoj knji­zi, za­hva­lju­ju­ći pri­je svih vla­di­ci Va­si­li­ju i nje­go­voj isto­ri­ji o Čer­noj Go­ri, pi­sa­noj za Ru­se, i Za­ha­ri­ju Or­fe­li­nu i nje­go­voj ka­li­gra­fi­ji, pi­sa­noj za Sr­be. Ka­sni­je, gra­đan­ski gra­fič­ki stil po­sta­će stan­dard svje­tov­ne sla­vja­no­serp­ske, Vu­ko­ve i svih dru­gih ći­ri­li­ca u svi­je­tu.
U tom raz­do­blju pre­sta­lo je pre­pi­si­vač­ko umno­ža­va­nje knji­ga. Knji­ga je po­sta­la po­jam ve­zan za štam­par­stvo. Ti­me je ogra­ni­čen do­ma­šaj ru­ko­pi­sne ći­ri­li­ce. Ona je, ipak, ostva­ri­la va­žan na­pre­dak usva­ja­njem ve­za­nog ruč­nog pi­sma po ru­skom uzo­ru, umje­sto tra­di­ci­o­nal­nog br­zo­pi­sa u ko­me su se slo­va pi­sa­la odvo­je­no, či­me je pi­sa­nje bi­lo uspo­re­no. Ova smje­na iz­vr­še­na je u du­žem pro­ce­su.
O to­me svje­do­či Za­ha­ri­je Or­fe­lin, pi­sac, gra­ver i ka­li­graf, svo­jom ka­li­gra­fi­jom, škol­skim pri­ruč­ni­kom o ći­ri­lič­kom pi­smu. U ovoj knji­zi, ko­ju je 1759. go­di­ne iz­dao u ba­kro­re­zu u Srem­skim Kar­lov­ci­ma, dao je če­ti­ri va­ri­jan­te ći­ri­lič­nog pi­sma. To su dva sko­ro­pi­sa: serp­ski i gra­ždan­ski, ili kan­te­ljar­ski i dva frak­tu­ra: cer­kov­ni i kan­te­ljar­ski.
Sko­ro­pis je zna­čio pi­sa­na, a frak­tur štam­pa­na slo­va. Kan­ce­la­rij­ski ili gra­đan­ski sko­ro­pis vi­še je od­go­va­rao kur­ziv­nom ne­go pi­sa­nom ti­pu gra­đan­ske ći­ri­li­ce.
O to­me će Or­fe­lin go­vo­ri­ti u svom no­vom pri­ruč­ni­ku „pro­pi­si“, ob­ja­vlje­nom u ba­kro­re­zu 1776. go­di­ne u Srem­skim Kar­lov­ci­ma.
Od „Ka­li­gra­fi­je“ do „Pro­pi­sa“ pro­šlo je se­dam­na­est go­di­na, za to vri­je­me srp­sko ruč­no pi­smo do te mje­re se pri­bli­ži­lo ru­skom pi­sa­nom ti­pu gra­đan­ske ći­ri­li­ce, da je usko­ro iza­šlo iz upo­tre­be. Or­fe­lin ga je, uosta­lom, u „Pro­pi­si­ma“ sa­svim iz­o­sta­vio.
(Na­sta­vi­će se)