PI­ŠE: DR BRA


Da li su Bal­ši­ći i Cr­no­je­vi­ći ima­li svo­je za­sta­ve? U mo­no­gra­fi­ji Gr­bo­vi i za­sta­ve Ce­ti­nje 2005, uka­za­lo se na na­rod­nu tra­di­ci­ju o za­sta­va­ma Bal­ši­ća i Cr­no­je­vi­ća. Te­ško je vje­ro­va­ti da Bal­ši­ći, kao na­sled­ni go­spo­da­ri di­je­la Ne­ma­njić­ke ca­re­vi­ne, obla­sti sa raz­vi­je­nom dr­žav­nom tra­di­ci­jom, ima­ju­ći svoj grb ne­ma­ju i sop­stve­nu za­sta­vu. Još je te­že vje­ro­va­ti da Cr­no­je­vi­ći ni­je­su po­sje­do­va­li sop­stve­nu za­sta­vu, tim pri­je što su ima­li raz­vi­je­ne va­ri­jan­te sim­bo­la, uglav­nom sa dvo­gla­vim or­lom. To po­tvr­đu­je i na­rod­na pje­sma Že­nid­ba Mak­si­ma Cr­no­je­vi­ća: El` ja vo­dim dje­ce pod bar­ja­ke / Pod bar­ja­ke dje­ce pet sto­ti­na... / A bar­ja­ci kao i obla­ci”.
D. Sa­mar­džić na­vo­di da je čak Ste­fa­ni­ca Cr­no­je­vić 1455. (Vra­njin­ska po­ve­lja), pri­zna­ju­ći vlast Mle­ča­na, umje­sto mle­tač­ke za­sta­ve sa la­vom, „is­ti­cao cr­ve­nu za­sta­vu sa be­lim dvo­gla­vim or­lom”. Zna se da je i nje­gov šu­rak Đur­đe Ka­stri­ot – Sken­der-beg, oku­pljao Ar­ba­na­se pod cr­ve­nu za­sta­vu sa cr­nim dvo­gla­vim or­lom. Na­vo­di­mo da je kod Po­po­vi­ća u Mo­mi­ši­ći­ma – Do­nja Go­ri­ca, sa­ču­va­no pre­da­nje da je nji­hov pre­dak bio alaj­bar­jak­tar Iva­na Cr­no­je­vi­ća.
Što se mo­že re­ći za Cr­nu Go­ru u XVI i XVII vi­je­ku?
Kra­jem XV vi­je­ka Cr­na Go­ra, dr­ža­va Cr­no­je­vi­ća, pa­da pod oto­man­sku vlast. Ali, već u XVI vi­je­ku po­či­nje po­kret ot­po­ra Cr­no­go­ra­ca, za­tim i Br­đa­na, naj­pri­je za oču­va­nje, pa on­da i pro­ši­re­nje auto­nom­nih pra­va, po­seb­no za za­šti­tu od po­ku­ša­ja tur­skih vla­sti da ta pra­va su­ze sve do uki­da­nja auto­nom­nog sta­tu­sa. Sli­je­di haj­du­či­ja i če­to­va­nje, za­tim uče­šće u ra­to­vi­ma hri­šćan­skih dr­ža­va, na­ro­či­to Mle­tač­ke i Austri­je, a na­kon to­ga za­jed­nič­ka bor­ba Cr­no­go­ra­ca, Br­đa­na i Her­ce­go­va­ca za oslo­bo­đe­nje od Tu­ra­ka i stva­ra­nja ne­za­vi­sne Cr­ne Go­re.
Ot­por Tur­ci­ma i bor­ba pro­tiv njih mo­že se pra­ti­ti sko­ro od pa­da Cr­ne Go­re 1496. go­di­ne, a u na­red­nim vje­ko­vi­ma se in­ten­zi­vi­ra kroz ne­ko­li­ko nje­nih fa­za. Po­či­nje se sa ot­po­rom Tur­ci­ma – ot­po­rom nji­ho­vom ogra­ni­če­nju auto­nom­nog sta­tu­sa Cr­no­go­ra­ca, a po­seb­no od­vo­đe­nju u voj­ne po­ho­de van gra­ni­ca Cr­ne Go­re i na­me­ta­nju ra­jin­skih da­žbin­skih oba­ve­za.
Za­vo­đe­nje tur­ske vla­sti uklju­ču­je Cr­no­gor­ce u dva osnov­na sta­le­ža: voj­ni – asker i pot­či­nje­ni – ra­ju. Pri­pad­ni­ci pr­vog sta­le­ža su ima­li auto­nom­ni sta­tus – po­lo­žaj fi­lu­ri­dži­ja, to jest se­lja­ka voj­ni­ka; oni su pla­ća­li „jed­nim du­ka­tom fi­lu­ri­ju, sve go­di­šnje oba­ve­ze vla­da­ru (sul­ta­nu), kao vr­hov­nom go­spo­da­ru ze­mlje”. Bi­li su oba­ve­zni da po­la­ze u voj­ne po­ho­de pod za­sta­vom san­džak-be­ga, ko­me i pri­pa­da­ju, kao i da „ču­va­ju ela­jet i odr­ža­va­ju jav­ni red i bez­bjed­nost”. Ova­kav po­lo­žaj je od­go­va­rao Cr­no­gor­ci­ma, ali ne i od­la­zak u voj­ne po­ho­de van gra­ni­ca Cr­ne Go­re .
Ra­ja je bi­la iz­lo­že­na tur­skim fe­u­dal­nim oba­ve­za­ma pre­ma spa­hi­ja­ma, od­no­sno tur­skim go­spo­da­ri­ma. Naj­te­ža oba­ve­za bio im je ha­rač. Za­tim su pla­ća­li is­pen­džu (nov­ča­na da­va­nja) i ušur (de­se­ti­na). San­džak-beg i spa­hi­je če­sto po­ku­ša­va­ju da po­ve­ća­ju ove oba­ve­ze, a ra­ja da se sma­nje ili oslo­bo­de njih. I jed­no i dru­go, Cr­no­gor­ci i Br­đa­ni, po­sti­žu je­di­no bor­bom, po­seb­no za­jed­nič­kom pro­tiv Tu­ra­ka. I baš ne­za­do­volj­stvom, po­lo­ža­jem i po­stup­ci­ma od stra­ne Tu­ra­ka, uje­di­nja­va­li su i ra­ju i fi­lu­ri­dži­je u ot­po­ru pre­ma Tur­ci­ma .
Cr­no­gor­ci su or­ga­ni­zo­va­ni po kne­že­vi­na­ma, a za­tim ple­me­ni­ma i na­hi­ja­ma. Nji­ho­va voj­na or­ga­ni­za­ci­ja ima­la je na­rod­ni ka­rak­ter. Na­rod­na voj­ska oku­plja­la se na po­ziv, po­klič: „Ko je ju­nak, ko je Cr­no­go­rac, ko je vi­tez, na­pa­do­še Tur­ci...” Da­kle, to je bi­la na­rod­na voj­ska sa­mo­za­šti­te, za­sno­va­na na do­bro­volj­no­sti i so­li­dar­no­sti srod­ni­ka, brat­stve­ni­ka i jed­no­ple­me­ni­ka. Ova voj­ska ni­je ima­la od­re­đe­nu voj­nu for­ma­ci­ju, a sa­ku­plja­la se po po­tre­bi. To su ra­ni­je ra­di­li kne­zo­vi po kne­že­vi­na­ma, ko­ji su sa­ku­plja­li i iz­vo­di­li če­te, uglav­nom po 100 bo­ra­ca ser­da­ru, od­no­sno voj­vo­di. Ka­sni­je su to či­ni­li i bar­jak­ta­ri, is­ti­ca­njem bar­ja­ka na krov svo­je ku­će kao znak za po­ziv i oku­plja­nje do­tič­nih bo­ra­ca. Oku­plje­ne bor­ce je vo­dio bar­jak­tar, ser­dar ili voj­vo­da.
Cr­no­gor­ci i Br­đa­ni to­kom bor­be za svo­ju slo­bo­du naj­če­šće su se su­ko­blja­va­li sa svo­jim san­džak-be­gom i su­sjed­nim san­džak-be­go­vi­ma. Uz od­bi­ja­nje pla­ća­nja ha­ra­ča, pri­nu­da na voj­no uče­šće van gra­ni­ca Cr­ne Go­re bi­la je ne­po­sred­ni po­vod, a i uzrok su­ko­ba sa Tur­ci­ma.
Cr­no­gor­ci i Br­đa­ni ni­je­su ima­li pu­na pra­va i du­žno­sti voj­ni­ka, jer voj­ni­ci ni­je­su pla­ća­li ha­rač, pa se ra­di­lo o po­lu­voj­nič­kom sta­tu­su Cr­no­go­ra­ca i Br­đa­na. Ova voj­ska je či­ni­la sop­stve­ne po­moć­ne je­di­ni­ce, ko­je su na po­ziv Tu­ra­ka krat­ko­traj­no ra­to­va­le, i to uz sop­stve­no iz­dr­ža­va­nje. Po­moć­ni od­re­di su po­zi­va­ni od Tu­ra­ka da ra­tu­ju ne sa­mo pro­tiv Mle­ča­na, već i pro­tiv po­bu­nje­nih ple­me­na. To su Cr­no­gor­ci i Br­đa­ni naj­če­šće od­bi­ja­li. Ska­dar­ski san­džak-beg Ibra­him je 1619. iz­vr­šio ra­zor­nu ka­zne­nu eks­pe­di­ci­ju na Cr­nu Go­ru i Gr­balj .
Tur­ci su ri­jet­ko uspi­je­va­li mi­tom i obe­ća­nji­ma, a naj­če­šće si­lom, pri­mo­ra­ti Cr­no­gor­ce i Br­đa­ne da za­jed­no vo­ju­ju sa Tur­ci­ma kao san­džak-be­go­va te­ri­to­ri­jal­na voj­ska i di­je­li­li im svo­je bar­ja­ke. Od­bi­ja­nje tur­skih bar­ja­ka pod­le­za­lo je su­ro­vim ka­zna­ma. Uzi­ma­nje i no­še­nje (raz­vi­ja­nje) tur­skih za­sta­va Tur­ci su sma­tra­li po­kor­no­šću Cr­no­go­ra­ca i Br­đa­na, a Cr­no­gor­ci kao „pre­da­ju” nji­ma (Tur­ci­ma). Sto­ga mi­tro­po­lit Pe­tar I u Po­sla­ni­ci Ce­kli­nja­ni­ma ka­že: „Za­to vas mo­li­mo da nam pra­vo ka­že­te, je­ste li se svih de­vet sto­ti­nah ju­na­kah Tur­ci­ma pre­da­li, ka­ko i če­ti­ri va­ša gla­va­ra, oli ni­je­ste...” Cr­no­gor­ci i Br­đa­ni pri­ma­ju tur­ske bar­ja­ke, ma­da ri­jet­ko i usled me­đu­sob­ne ne­slo­ge i su­ko­ba, što se ra­ču­na­lo do­bro­volj­nim uzi­ma­njem tur­skih za­sta­va.
(NA­STA­VI­ĆE SE)