Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Pi­sa­ni tip gra­đan­ske ći­ri­li­ce imao je u to vri­je­me i ne­ke slov­ne ob­li­ke, ko­je Or­fe­lin ni­je iz­gra­vi­rao 1776. go­di­ne. Ot­kri­va­mo ih u ru­ko­pi­si­ma Jo­va­na Ra­ji­ća i Do­si­te­ja Ob­ra­do­vi­ća, uz Or­fe­li­na, naj­i­stak­nu­ti­je srp­ske pi­sce 18. vi­je­ka.
I Ra­jić i Ob­ra­do­vić su mi­je­nja­li na­čin pi­sa­nja po­je­di­nih slo­va. U pro­svje­ti­telj­skom smi­slu, epo­ha od 1783. do 1814. go­di­ne mo­gla bi da se na­zo­ve Do­si­te­je­vim do­bom.
U tom raz­do­blju, knji­žev­ni je­zik na­zvan sla­vja­no­serp­ski ko­ri­šćen je znat­no vi­še od na­rod­nog. Taj je­zik bio je svo­je­vr­stan su­ro­gat do­bi­jen mi­je­ša­njem ru­sko­slo­ven­skog i srp­skog na­rod­nog je­zi­ka voj­vo­đan­sko-gra­đan­skog ti­pa.
On će i pri­je kra­ja 18. vi­je­ka na­ve­sti Do­si­te­ja Ob­ra­do­vi­ća da pr­vi ot­poč­ne bor­bu za uvo­đe­nje či­stog na­rod­nog je­zi­ka u srp­sku knji­žev­nost.
Na po­lju azbu­ke, 18. vi­jek je do­nio zna­čaj­na osa­vre­me­nji­va­nja u ob­li­ko­va­nju slova, ali su sa­stav azbu­ke i nje­na or­to­gra­fi­ja tek če­ka­li rje­ša­va­nje. I je­dan i dru­gi za­da­tak pa­šće u dio si­ro­ma­šnog mla­di­ća iz srp­skog se­la Tr­ši­ća, bu­du­ćem ve­li­kom fi­lo­lo­gu, Vu­ku Ka­ra­dži­ću.
Sve do kra­ja 18. vi­je­ka, na­i­me, Sr­bi­ja je za obra­zo­va­ni evrop­ski svi­jet bi­la bes­put­na i za­o­sta­la ze­mlja, u ko­ju se ri­jet­ko ko usu­đi­vao da pre­đe. Uoči po­čet­ka 19. vi­je­ka po­če­le su da se us­po­sta­vlja­ju po­ki­da­ne ve­ze iz­me­đu srp­skog ži­vlja u Austro­u­gar­skoj i Tur­skoj.
Sa Austri­jom na­ro­či­to je uspje­šno po­slo­vao Ja­dar, kraj u ko­jem je ro­đen Vuk Ste­fa­no­vić Ka­ra­džić. Kao di­je­te Vuk je bio sla­bog zdra­vlja, ma­len i kr­žljav. To je na­tje­ra­lo nje­go­ve ro­di­te­lje da ga da­ju na iz­u­ča­va­nje knji­ga, ka­ko bi kad od­ra­ste po­stao pop ili tr­go­vac.
U rod­nom do­mu u Tr­ši­ću, Vuk je na­u­čio je­zik, či­ju gra­ma­ti­ku ni­je tre­ba­lo do­tje­ri­va­ti, ne­go ju je bi­lo po­treb­no sa­mo ob­ra­di­ti, si­ste­ma­ti­zo­va­ti i pre­ni­je­ti u knji­ge. Ka­ko je sam tvr­dio, Vuk se go­to­vo i ni­je sje­ćao ka­da je bio ne­pi­smen.
Kao pa­stir pi­sao je po gor­njem slo­ju bre­zo­ve ko­re, u Lo­zni­ci i ma­na­sti­ru Tro­no­ši ste­kao je pr­va škol­ska zna­nja. Ka­da je 1804. go­di­ne po­čeo Pr­vi srp­ski usta­nak, Vuk je već bio se­dam­na­e­sto­go­di­šnjak, u na­ro­du po­znat kao pi­smen i na­či­tan mla­dić, naj­u­če­ni­ji čo­vjek u svom rod­nom kra­ju.
To­kom ustan­ka vi­še se is­ti­cao svo­jom pi­sme­no­šću, ne­go ju­na­štvi­ma u bit­ka­ma. U je­sen 1804. go­di­ne Vuk je oti­šao u Srem­ske Kar­lov­ce, na­mje­ra­vao je da se tu, u sre­di­štu srp­ske kul­tu­re, u Austri­ji, po­sve­ti knji­zi i uče­nju. U bi­bli­o­te­ci Ste­fa­na Stra­ti­mi­ro­vi­ća, kar­lo­vač­kog mi­tro­po­li­ta, pr­vi put se upo­znao sa spi­si­ma Za­ha­ri­ja Or­fe­li­na i Jo­va­na Ra­ji­ća, ko­ji su bi­li na­pi­sa­ni na ru­sko­slo­ven­skom je­zi­ku.
Ubr­zo je na­u­čio i sla­vja­no­serp­ski i po­čeo da se odu­še­vlja­va dje­li­ma Do­si­te­ja Ob­ra­do­vi­ća. Ne­ka na­gon­ska si­la uvu­kla je Vu­ka u svi­jet obra­zo­va­nja i kul­tu­re, svi­jet iz ko­jeg je nje­gov uzor, Do­si­tej Ob­ra­do­vić, upra­vo do­la­zio. Mi­mo­i­šli su se baš u Srem­skim Kar­lov­ci­ma. Osta­re­li Do­si­tej se vra­ćao na Is­tok, dok se mla­di Vuk, u je­sen 1806. za­pu­tio na Za­pad, u Pe­tri­nju.
Sa­mo go­di­nu da­na ka­sni­je, na glas o oslo­bo­đe­nju Ja­dra, Vuk se vra­tio u usta­nič­ku Sr­bi­ju. Te­ško re­u­mat­sko obo­lje­nje zglo­bo­va pri­mo­ra­lo ga je da pre­ki­ne tek za­po­če­to uče­nje na Be­o­grad­skoj ve­li­koj ško­li. Li­je­če­ći se po ra­znim ba­nja­ma, Vuk je ne­u­mor­no ra­dio na sop­stve­nom usa­vr­ša­va­nju. U tra­ga­nju za li­je­kom put ga je do­veo i do Pe­šte. Tu je upo­znao ta­da­šnje srp­ske stu­den­te, Di­mi­tri­ja Da­vi­do­vi­ća, Lu­ku Mi­lo­va­no­va, Sa­vu Mr­ka­lja, Di­mi­tri­ja Fru­ši­ća. Zbli­žio se sa Sa­vom Mr­ka­ljem i Lu­kom Mi­lo­va­no­vim. Obo­ji­ca su se, ne­za­vi­sno je­dan od dru­go­ga, ba­vi­li pi­ta­njem re­for­me srp­ske azbu­ke i srp­skog knji­žev­nog je­zi­ka. Bi­lo je to u lje­to 1810. go­di­ne.
Lu­ka Mi­lo­va­nov je, u av­gu­stu 1810. go­di­ne, u pred­go­vo­ru svo­je ras­pra­ve o srp­skom ver­si­fi­ka­ci­ji, po­red osta­log, za­bi­lje­žio: „Ako bi ko­ji srp­ske ma­te­re sin, ma­ter­njim je­zi­kom vo­lio pi­sa­ti, to bi tre­ba­lo da naj­pri­je pi­sme­ni­cu svo­je­ga je­zi­ka iz­da”. Slič­no je Lu­ka Mi­lo­va­nov u svo­joj ras­pra­vi go­vo­rio i o re­for­mi pra­vo­pi­sa. Sa­mo mje­sec da­na po­sle nje­go­ve ras­pra­ve, sep­tem­bra 1810. go­di­ne, u Bu­di­mu se po­ja­vi­la knji­ga Sa­ve Mr­ka­lja „Sa­lo de­be­log je­ra li­bo azbu­ko pro­tre­sa”. Po obi­mu ma­le­na, sa sve­ga osam­na­est štam­pa­nih stra­na, i na­iz­gled ne­u­gled­na, ali ve­li­ka po na­uč­no­fi­lo­fo­škom zna­ča­ju, ova knji­ži­ca će svom auto­ru do­ni­je­ti naj­pri­je stra­da­nje i pat­nje, a tek ka­sni­je po­smrt­nu sla­vu.
Ni­jed­na knji­ga tog vre­me­na ni­je iza­zva­la to­li­ko bu­ke. Sve se okre­nu­lo pro­tiv nje, od po­po­va i pro­stih ka­lu­đe­ra do sa­mog kar­lo­vač­kog mi­tro­po­li­ta Ste­fa­na Stra­ti­mi­ro­vi­ća. Za moć­nu cr­kve­nu hi­je­rar­hi­ju, Mr­ka­lje­va kri­ti­ka cr­kve­no­slo­ven­skog je­zi­ka, ko­jim, ka­ko je re­kao, na­rod ni­ti go­vo­ri, ni­ti ga ra­zu­mi­je, bi­la je rav­na bo­go­hu­lje­nju.(Na­sta­vi­će se)