PI­ŠE: DR BRAN­KO BA­BIĆ


Sma­tra se da su Cr­no­gor­ci i Br­đa­ni ima­li i sop­stve­ne za­sta­ve “ka­da su sa­či­nja­va­li voj­sku kne­ži­na i ple­me­na”, a da su od Tu­ra­ka po­vre­me­no do­bi­ja­li za­sta­ve za je­di­ni­ce ko­je su bi­le pri­mo­ra­ne da “vo­ju­ju pod za­jed­nič­kom za­sta­vom san­džak-be­ga”. Ovo se mo­že tu­ma­či­ti či­nje­ni­com po­sto­ja­nja alaj­bar­ja­ka cje­lo­kup­ne cr­no­gor­ske voj­ske, ko­ji su u XVI­II vi­je­ku no­si­li gu­ver­na­du­ri. Iako o ple­men­skim za­sta­va­ma ima ve­o­ma ma­lo po­da­ta­ka, zna se da su Va­so­je­vi­ći no­si­li ple­men­ske za­sta­ve, a ne tur­ske bar­ja­ke i on­da ka­da su ra­to­va­li u sa­sta­vu san­džak-be­go­ve voj­ske.
Se­dam­na­e­sti vi­jek, tač­ni­je nje­go­va dru­ga po­lo­vi­na, od­li­ku­je se po­kre­ti­ma pro­tiv Tu­ra­ka , od­no­sno or­ga­ni­zo­va­njem hri­šćan­skih li­ga sa glav­nim ak­te­ri­ma Mle­tač­kom i Austri­jom . Obje dr­ža­ve, iako ri­va­li, na­sto­ja­le su da pri­do­bi­ju Sr­be , Cr­no­gor­ce , Br­đa­ne i Her­ce­gov­ce da im se pri­dru­že u ra­to­vi­ma. Po­seb­nu ak­tiv­nost u ovo­me is­po­ljio je austrij­ski voj­sko­vo­đa Lu­dvig Ba­den­ski. Do­če­kao ga je pa­tri­jarh Ar­se­ni­je III Cr­no­je­vić sa bar­ja­kom na ko­je­mu je bi­la sli­ka Isu­sa Hri­sta na kr­stu. Austrij­ski car Le­o­pold obe­ćao je da će da­ti Sr­bi­ma za­sta­ve sa “ča­snim kr­stom na jed­noj stra­ni, a na dru­goj car­ski grb – dvo­gla­vi orao. Ina­če, hri­šćan­ske dr­ža­ve an­ga­žo­va­ne u ovim ra­to­vi­ma ima­le su voj­ne in­sig­ni­je u zna­ku kr­sta ili za­sta­ve sa kr­stom.
Za nas su zna­čaj­ne i haj­duč­ke dru­ži­ne, jer su ima­le bar­jak­ta­re i bar­ja­ke, a po­seb­no bo­ke­ški haj­du­ci, vo­ju­ju­ći i na mo­ru i na kop­nu, raz­vi­ja­ju svo­je bar­ja­ke. Po­mi­nju se i “svi­le­ni bar­ja­ci”. U mle­tač­kim do­ku­men­ti­ma ter­min je “ba­ri­ac­hi”. Go­vo­ri se o haj­duč­kim na­stu­pi­ma “con ban­di­e­re spi­e­ga­te – sa raz­vi­je­nim bar­ja­ci­ma”. Nji­ho­vi bar­ja­ci su se raz­li­ko­va­li od mle­tač­kih. Mle­ča­ni sma­tra­ju haj­du­ke raz­boj­ni­ci­ma sa “ba­ri­ac­hi al­la tur­ches­sa”, mi­sle­ći vje­ro­vat­no na nji­ho­ve bo­je. Evli­ja Če­le­bi­ja opi­su­je gru­pu haj­du­ka 1664. g., ko­ji su pred Pe­ra­stom “raz­vi­li svo­je bar­ja­ke sa kr­sto­vi­ma, uz prat­nju bub­nje­va, tru­ba i ta­lam­ba­sa”.
Sa­ču­va­na je jed­na spe­ci­fič­na za­sta­va iz se­dam­na­e­stog vi­je­ka u ma­na­sti­ru Stu­de­ni­ci . Bar­jak je ra­đen od bro­ka­ta, s mo­ti­vom ka­ran­fi­la; “za­vr­ša­va se sa tri pe­ra s ki­ćan­ka­ma”, od bi­je­log je plat­na. Na sre­di­ni je krst ru­skog ti­pa, a sa stra­na je po je­dan rav­no­kra­ki krst, “na za­sta­vi su dve zve­zde i po­lu­me­sec”.
Pre­la­zi­mo na sop­stve­ne bar­ja­ke od po­sljed­njih de­ce­ni­ja XVII v. i u XVI­II vi­je­ku. Vje­ro­vat­no da sta­tus Br­đa­na i Cr­no­go­ra­ca do dru­ge po­lo­vi­ne XVII vi­je­ka ni­je omo­gu­ća­vao po­sje­do­va­nje sop­stve­nih za­sta­va. Me­đu­tim, pre­ra­sta­nje po­kre­ta ot­po­ra u na­ci­o­nal­no-oslo­bo­di­lač­ku bor­bu, u dru­goj po­lo­vi­ni XVII v. do­nio je i pr­ve sop­stve­ne cr­no­gor­ske bar­ja­ke. Ova bor­ba vo­di­će se pod ge­slom “za krst ča­sni i slo­bo­du zlat­nu”, pa je i glav­ni sim­bol pr­ve na­ci­o­nal­ne za­sta­ve bio pra­vo­slav­ni krst. Po­tvr­da je i pi­smo mi­tro­po­li­ta Vi­sa­ri­o­na 1687. mle­tač­kom pro­vi­du­ru u Za­dru , u ko­je­mu se po­zi­va da upu­ti voj­sku u Ar­ba­ni­ju , pa iz­me­đu osta­log ka­že i ovo: “A mi će­mo su dvi­je hi­lja­de na­ši­jeh Cr­no­go­ra­ca do­ći na va­šu slu­žbu i s bar­ja­kom ot vje­re sve­te, to jest s ča­sni­jem kr­stom bi­ti će­mo pred nji­ma”. Pr­ve za­sta­ve do­bi­je­ne od Mle­ča­na “bi­le su sa kr­stom kao sim­bo­lom ve­li­ke bor­be iz­me­đu hri­šćan­stva i isla­ma”. Ovo uka­zu­je da su i ta­da Cr­no­gor­ci ima­li i svo­je bar­ja­ke, to jest kne­žin­ske bar­ja­ke. To se po­tvr­đu­je i iz­vje­šta­jem pro­vi­du­ra Al­vi­ze-a Mar­će­la Se­na­tu, Ko­tor , 14. sep­tem­bra 1694., broj 112. U nje­mu se ka­že da su Br­đa­ni­ma do­dje­lji­va­ni mle­tač­ki svi­le­ni bar­ja­ci, “sa po­zla­će­nom iko­nom sv.Mar­ka”, a da im bo­lje od­go­va­ra­ju bar­ja­ci od cr­ve­nog i žu­tog plat­na, bez ko­plja, ko­je oni, za­tim, pre­ma svo­jim obi­ča­ji­ma po­de­ša­va­ju”. Da li mo­že ovaj bar­jak, od­no­sno sim­bo­li na nje­mu (ča­sni krst), da­ti­ra­ti još od ra­ni­je, osta­je sa­mo pret­po­stav­ka. Čak po­sto­ji le­gen­da da je u Cr­noj Go­ri sa­ču­van alaj­bar­jak Ju­go­vi­ća , to jest od Ko­sov­ske bit­ke. Do­da­je­mo da alaj­bar­jak mi­tro­po­li­ta Pe­tro­vi­ća ima krst, kao je­di­ni sim­bol te za­sta­ve.
Cr­no­gor­ska tra­di­ci­ja, kne­žin­ska, ple­me­nič­ka i brat­stve­nič­ka, če­sto se ve­zu­je za lič­no­sti kra­jem XVII i u pr­vim de­ce­ni­ja­ma XVI­II vi­je­ka. Evo ne­ko­li­ko ime­na bar­jak­ta­ra u po­sljed­njim de­ce­ni­ja­ma XVII vi­je­ka: Vuk Mi­ću­no­vić , bar­jak­tar i u do­ba vla­di­ke Vi­sa­ri­o­na – Ba­ji­ce .26; Li­mo bar­jak­tar i Bu­rić Đu­kan (Če­vo ).
Brat­stvo Bac­ko­vi­ća (Dre­no­šti­ca ) po­sje­du­je bar­jak još od osme de­ce­ni­je XVII vi­je­ka. Pr­vi nji­hov bar­jak­tar bio je Đu­ro Bac­ko­vić , on je bio “dru­gar Ba­ja Pi­vlja­ni­na ”. Na­sli­je­dio ga je bar­jak­tar Ivan­ko .
Bar­jak­ta­ri pr­vih de­ce­ni­ja XVI­II vi­je­ka:
- Ni­ko Dra­gov Vu­jo­vić , lju­bo­tinj­ski bar­jak­tar, uče­snik u bor­ba­ma sa Tur­ci­ma 1711-13. Gi­ne u Austro-tur­skom ra­tu 1736.
- Vu­jo Raj­čev (Ra­ič­ko­vić), uče­snik bit­ke na Ca­re­vom La­zu. Po­sje­kao je tur­skog bar­jak­ta­ra, uzeo mu bar­jak i po­stao bar­jak­tar. Ru­si­ja ša­lje ne­ko­li­ko bar­ja­ka Cr­no­gor­ci­ma. Tri bar­ja­ka su da­ta Lje­šan­skoj Na­hi­ji , od ko­jih je je­dan do­bio Vu­jo Raj­čev . Pri­li­kom na­pa­da Nu­man-pa­še na Cr­nu Go­ru 1714. go­di­ne, Ra­ič­ko­vi­ći su umo­ta­li ovaj bar­jak “u vo­šta­nu oblo­gu” i da bi ga spa­sli za­ko­pa­li su ga na vr­hu Ve­lje go­re .
- Spa­hi­ja Dra­ško Po­po­vić , po­red be­ke­te (pa­li­ce), do­bi­ja od mi­tro­po­li­ta Da­ni­la Pe­tro­vi­ća 1713. go­di­ne i za­sta­vu (alaj­bar­jak), “ko­ji je u bit­ka­ma no­sio nje­gov sin Mi­loš ”. (NA­STA­VI­ĆE SE)