Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Mr­ka­ljev „Azbu­ko­pro­tres“ te­me­lji­to je i za sva vre­me­na pro­tre­sao ći­ri­lič­nu azbu­ku. Od 48 ta­da po­sto­je­ćih slo­va, Mr­kalj je od­ba­cio čak dva­de­set, jer su , po nje­go­vom mi­šlje­nju, bi­la su­vi­šna. Po­seb­no se oko­mio na ta­ko­zva­no de­be­lo „Jer“, znak ko­me je po­ri­cao sva­ku gla­sov­nu vri­jed­nost.
Taj znak je za Mr­ka­lja bio pe­ti to­čak u ko­li­ma ili ma­sno tki­vo ko­je tre­ba od­stra­ni­ti. Kao obra­zo­van lin­gvi­sta, po­li­glo­ta, fi­lo­sof i na­da­sve čo­vjek iz na­ro­da, Sa­va Mr­kalj je za svo­ju fi­lo­lo­šku dok­tri­nu na­šao upo­ri­šte u svo­jim mno­go­broj­nim pret­hod­ni­ci­ma, srp­skim vla­stoc­kim di­ja­ci­ma i lo­go­te­ti­ma sred­njeg vi­je­ka...
Bla­šku Mer­de­ju, pri­pad­ni­ku Džoj­so­vog kru­ga slo­ve­nač­kih pre­po­ro­di­te­lja, pr­vi je, 1779. go­di­ne u svo­joj ru­ko­pi­snoj gra­ma­ti­ci za­bi­lje­žio: „Zvuk ko­ji ču­je­mo na na­šem je­zi­ku ne tre­ba da ima za svo­je ozna­ča­va­nje vi­še od jed­nog zna­ka, jed­nog slo­va. Ne od­go­va­ra na­šem je­zi­ku da se pi­še jed­no slo­vo ko­je se ne ču­je u na­šem iz­go­vo­ru.“
Tri go­di­ne ka­sni­je, 1782. go­di­ne, po­zna­ti nje­mač­ki fi­lo­log Jo­han Ade­non pr­vi je jav­no bra­nio pro­kla­mo­va­no ču­ve­no fo­no­lo­ško na­če­lo: „Pi­ši kao što go­vo­riš“. Pri­je Sa­ve Mr­ka­lja pi­ta­nji­ma bu­du­će srp­ske azbu­ke ba­vi­li su se još i mno­gi srp­ski pi­sci tog vre­me­na. Do­si­tej Ob­ra­do­vić, Ata­na­si­je Stoj­ko­vić, Pa­vle Co­ra­lić, Sa­va Te­ke­li­ja...
Svi oni tra­ži­li su pu­te­ve ka­ko da iza­đu iz pra­vo­pi­snog ha­o­sa u ko­jem je za­pa­la srp­ska knji­žev­nost, sa če­ti­ri ti­pa knji­žev­nog je­zi­ka i čak če­tr­de­set šest slo­va u ći­ri­lič­noj azbu­ci. Ali, sa­mo je Sa­va Mr­kalj vi­dio iz­laz u fo­no­lo­škom pra­vo­pi­su.
Za je­dan je­zik po­treb­no je to­li­ko slo­va ko­li­ko gla­so­va ima­ju sve nje­go­ve ri­je­či, tvr­dio je Mr­kalj. A slo­va je, ta­da, u srp­skom je­zi­ku bi­lo znat­no vi­še ne­go gla­so­va. Ta­ko se, na pri­mjer, glas „ć“ pi­sao na tri na­či­na, glas „đ“ na če­ti­ri, „j“ na pet, a „lj“ i „nj“ na de­set na­či­na. Na kra­ju ras­pra­ve Sa­ve Mr­ka­lja za­pi­sa­no je i zlat­no pra­vi­lo srp­skog pra­vo­pi­sa: Od da­nas sve na­še pra­vo­pi­sa­ni­je pod ovo do­la­zi na­če­lo: pi­ši ka­ko što go­vo­riš.
Bit­no je da je Mr­kalj za­do­vo­ljio to na­če­lo sa­mim oda­bi­rom slo­va, ne uvo­de­ći ni­jed­no ko­je ta­da ni­je bi­lo svoj­stve­no slo­ven­skim ći­ri­li­ca­ma, me­đu nji­ma i srp­skoj i ru­skoj.
U istom du­hu mo­glo je da se ri­je­ši i slo­vo „dž“, ali ga je Mr­kalj is­pu­stio iz raz­ma­tra­nja. Ci­je­na to­ga bi­lo je za­dr­ža­va­nje ne­ko­li­ko dvoj­nih, to jest dvo­djel­nih slo­va. Raz­dvo­jiv­ši po­treb­no od ne­po­treb­nog, Sa­va Mr­kalj je, da­kle, pro­či­stio te­ren i pri­pre­mio sve što je bi­lo po­treb­no Vu­ku Ka­ra­dži­ću da svo­jom azbuč­nom re­for­mom do­ve­de srp­sku ći­ri­li­cu do pot­pu­nog skla­da sa srp­skim je­zi­kom. Mr­ka­lje­ve te­ze sa odu­še­vlje­njem je pri­hva­tio i Jer­nej Ko­pi­tar. Ovog beč­kog dr­žav­nog cen­zo­ra, ali i slo­ve­nač­kog sla­vi­stu, oda­nog ide­ji na­rod­nog je­zi­ka kao knji­žev­nog, Vuk Ka­ra­džić je upo­znao po do­la­sku u Beč, u je­sen 1813. go­di­ne. Svoj su­sret i po­znan­stvo sa Vu­kom, Jer­nej Ko­pi­tar je opi­sao ova­ko: „Upo­znao sam u nje­mu naj­bo­lju gla­vu me­đu svim srp­skim po­zna­ni­ci­ma i na­ši raz­go­vo­ri o srp­skoj li­te­ra­tu­ri i je­zi­ku do­ve­li su ga do za­ključ­ka da uči­ni kraj do­ta­da­šnjem ha­o­su.“
Ko­pi­tar je pod­sta­kao Vu­ka da na­pi­še pr­vu gra­ma­ti­ku srp­sko­ga je­zi­ka. Već 1814. go­di­ne, u Be­ču, po­ja­vi­la se „Pi­sme­ni­ca serb­sko­ga je­zi­ka po go­vo­ru pro­sto­ga na­ro­da na­pi­sa­na“. Iako sa na­uč­nog sta­no­vi­šta di­le­tant­ski rad, ba­zi­ra­na na ide­ja­ma Avra­ma Mra­zo­vi­ća, Sa­ve Mr­ka­lja i dru­gih pre­te­ča, bi­la je to pr­va gra­ma­ti­ka go­vo­ra onih Ser­ba ko­ji ži­ve po se­li­ma, da­le­ko od gra­do­va, ka­ko je sam Vuk Ka­ra­džić za­bi­lje­žio. Rad na „Pi­sme­ni­ci“ Vuk je na­sta­vio po do­la­sku u Bu­dim. Tu je, od svog pe­štan­skog pri­ja­te­lja Lu­ke Mi­lo­va­no­va, pre­u­zeo si­stem ak­ce­nat­skih zna­ko­va ko­ji­ma su mo­gle bi­ti obi­lje­že­ne sve oso­bi­ne no­vo­što­kav­ske ak­cen­ta­ci­je, osim raz­li­ke iz­me­đu krat­ko­si­la­znog i krat­ko­u­zla­znog ak­cen­ta. Taj si­stem, uz ne­ka Vu­ko­va po­bolj­ša­nja, fi­lo­lo­ška na­u­ka i da­nas ko­ri­sti.
U „Pi­sme­ni­ci serb­sko­ga je­zi­ka“ Vu­ko­va no­va azbu­ka bi­la je go­to­vo isto­vjet­na sa Mr­ka­lje­vom. Već sle­de­će, 1815. go­di­ne, pod uti­ca­jem ka­lu­đer­ske sre­di­ne, po­go­to­vo Lu­ki­ja­na Mu­šic­kog, kod ko­ga je u to vri­je­me bo­ra­vio, kod Vu­ka je do­šlo do iz­vje­snih ko­le­ba­nja u po­gle­du pra­vo­pi­sa. Ipak, na­če­lo ko­je je pro­kla­mo­vao u „Pi­sme­ni­ci“, Vuk će spro­ve­sti u ži­vot tek u „Srp­skom rječ­ni­ku“, knji­zi ko­ja će se po­ja­vi­ti u Be­ču 1818. go­di­ne... A šta ka­žu svjet­ski lin­gvi­sti o pi­smu i je­zi­ku? Sre­di­nom pro­šlog vi­je­ka po­ja­vi­la se pret­po­stav­ka o „lin­gvi­stič­koj re­la­tiv­no­sti“ po ko­joj je ma­ter­nji je­zik od­re­đi­vao na­čin na ko­ji su nje­go­vi go­vor­ni­ci raz­mi­šlja­li.
Je­dan od naj­ču­ve­ni­jih pri­mje­ra ove hi­po­te­ze bio je ta­ko­zva­ni „no­vo­go­vor“ ko­ji je Džordž Or­vel osmi­slio u u no­ve­li „1984“. Me­đu­tim, ta te­o­ri­ja je „pa­la u vo­du“ kad je utvr­đe­no da ne­ma do­ka­za ko­ji bi pot­kri­je­pi­li tvrd­nje da nam ma­ter­nji je­zik ogra­ni­ča­va spo­sob­nost da ne­što shva­ti­mo... (Na­sta­vi­će se)