Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Po­sled­njih go­di­na na­uč­ni­ci do­la­ze do do­ka­za ko­ji ne­dvo­smi­sle­no go­vo­re u pri­log to­me da ma­ter­nji je­zik, ipak, ima uti­caj na ono što mi­sli­mo, prem­da za­mi­sao ide u su­prot­nom smje­ru od ono­ga iz pe­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Stvar­ni uti­caj ko­ji naš ma­ter­nji je­zik ima na nas ne ogle­da se u ši­ri­ni ono­ga o če­mu nam do­pu­šta da raz­mi­šlja­mo, već u ono­me što nas pri­mo­ra­va. To se ti­če go­vor­nih na­vi­ka ko­je nam ma­ter­nji je­zik usa­đu­je, od­no­sno po­stav­ki ko­je smo na­vik­nu­ti da po­sma­tra­mo kao oči­gled­ne. Po­tom su tu i po­da­ci ko­je ne uzi­ma­mo zdra­vo za go­to­vo, jer nas ma­ter­nji je­zik pri­mo­ra­va na to, i de­ta­lji na ko­je nas pri­mo­ra­va da stal­no obra­ća­mo pa­žnju. Sve to mo­že da stvo­ri na­vi­ke u raz­mi­šlja­nju ko­je će na nas ima­ti uti­ca­ja mno­go vi­še od sa­mog je­zi­ka. Ne­dav­na is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da bo­je ko­je nas ma­ter­nji je­zik pri­mo­ra­va da po­sma­tra­mo kao raz­li­či­te mo­gu da stvo­re raz­li­ku u po­i­ma­nju bo­ja kod go­vor­ni­ka raz­li­či­tih je­zi­ka. Re­ci­mo, ako naš je­zik sma­tra pla­vu i ze­le­nu raz­li­či­tim bo­ja­ma – što u ne­kim je­zi­ci­ma, na pri­mjer sta­ro­ja­pan­skom, ni­je slu­čaj – to će i naš mo­zak uvje­žba­ti da do­dat­no pre­u­ve­li­ča­va raz­li­ku me­đu nji­ma, na­ro­či­to u po­gle­du ni­jan­si na pre­la­zu ovih bo­ja ka­kva je, re­ci­mo, tir­ki­zna.
Još jed­na od obla­sti u ko­ji­ma je­zič­ka gra­đa mo­že da uti­če na na­čin na ko­ji raz­mi­šlja­mo je­ste kon­cept po­lo­va. Do­ka­za­no je da se u je­zi­ci­ma kao što su nje­mač­ki, fran­cu­ski, ru­ski – a i naš srp­ski je­zik ne od­stu­pa od to­ga – ne­ži­vi objek­ti auto­mat­ski po­sma­tra­ju kao da su mu­škog ili žen­skog po­la, što go­vor­ni­ci­ma je­zi­ka usa­đu­je aso­ci­ja­ci­je pre­ma tim objek­ti­ma i če­sto im pri­pi­su­ju mu­ške ili žen­ske oso­bi­ne. Mo­žda naj­u­pe­ča­tlji­vi­ji pri­mjer ko­ji je do­sad ot­kri­ven je­ste na­čin na ko­ji raz­li­či­ti je­zi­ci od­re­đu­ju mje­sto pred­me­ta u pro­sto­ru. Je­zi­ci ko­ji pri­mo­ra­va­ju go­vor­ni­ke da ko­ri­ste sa­mo ge­o­graf­ske od­red­ni­ce ima­ju su­štin­ski uti­caj na na­čin na ko­ji ti go­vor­ni­ci shva­ta­ju i pam­te pro­stor, kao i na nji­ho­vu spo­sob­nost ori­jen­ta­ci­je...
To­kom 20. vi­je­ka, u vi­še na­vra­ta, lin­gvi­sti su ot­kri­va­li je­zi­ke ko­ji­ma su naj­če­šće go­vo­ri­le odvo­je­ne ple­men­ske za­jed­ni­ce, a ko­ji se ko­ri­ste na na­čin ko­ji se u znat­noj mje­ri raz­li­ku­je od na­či­na za ko­ji se sma­tra­lo da je uni­ver­za­lan svim je­zi­ci­ma i kul­tu­ra­ma. Do­bar pri­mjer je, re­ci­mo, je­zik gu­gu-ji­mi­tir ko­ji go­vo­re austra­lij­ski Abor­dži­ni na­sta­nje­ni na Sje­ver­noj kra­lji­či­noj ze­mlji. U ovom je­zi­ku ko­ri­ste se sa­mo ge­o­graf­ske od­red­ni­ce (is­tok, za­pad, sje­ver, jug) da bi se opi­sao po­lo­žaj pred­me­ta u pro­sto­ru, a ne po­sto­je od­red­ni­ce kao što su de­sno, li­je­vo, is­pred ili iza. Na ovom je­zi­ku re­klo bi se, na pri­mjer: „Imaš ne­ku ma­lju na sje­ver­nom obra­zu”. Ot­kri­ća po­put ovog na­me­ću mno­ga pi­ta­nja u ve­zi s na­či­nom na ko­ji su je­zi­ci iz­gra­đe­ni. Naj­ve­ća te­ško­ća je što su je­zi­ci ko­ji se ko­ri­ste na na­ma neo­bič­ne na­či­ne, upra­vo je­zi­ci ko­ji ne­sta­ju za­bri­nja­va­ju­ćom br­zi­nom. Pro­cje­nju­je se da će u ro­ku od sa­mo jed­nog vi­je­ka, od 6.000 je­zi­ka ko­li­ko ih se da­nas go­vo­ri na svi­je­tu, iz­u­mri­je­ti bar po­lo­vi­na. To is­tre­blje­nje će, u pr­vom re­du, po­go­di­ti je­zi­ke iz­dvo­je­nih ple­me­na ko­ji mo­gu da nam pru­že naj­ši­ri uvid u ra­zno­li­kost ko­ju ljud­ski je­zi­ci mo­gu da po­nu­de. Iz­gle­da da, sva­kim da­nom, pred­sta­va o to­me da se svi je­zi­ci ko­ri­ste na pri­bli­žno isti na­čin po­sta­je sve bli­ža stvar­no­sti. To zna­či da bi tvrd­nja da su lin­gvi­stič­ki obra­sci ko­ji su nam po­zna­ti ujed­no i je­di­ni mo­gu­ći obra­sci po ko­ji­ma se ne­ki je­zik ko­ri­sti, usko­ro mo­gla da po­sta­ne tač­na, jer vi­še ne­će po­sto­ja­ti je­zi­ci ko­ji će od tih na­ših obra­za­ca od­stu­pa­ti u ne­koj znat­ni­joj mje­ri. Ipak, kad do to­ga do­đe, bi­će to ne­sva­ki­da­šnji gu­bi­tak...
No­am Čom­ski i dru­gi lin­gvi­sti iz ta­ko­zva­ne „na­ti­vi­stič­ke” ško­le tvr­de da je gra­ma­ti­ka je­zi­ka du­bo­ko po­ve­za­na s na­šom bi­o­lo­škom gra­đom i da za­jed­nič­ke od­li­ke svih je­zi­ka uka­zu­ju na „uni­ver­zal­nu gra­ma­ti­ku” ko­ja je za­pi­sa­na u na­šim ge­ni­ma. Jo­zef Grin­berg sma­tra da bi u tom slu­ča­ju svi je­zi­ci ima­li isti red ri­je­či u re­če­ni­ci, od­no­sno da ne bi tre­ba­lo da bu­de bi­lo ka­kve raz­li­či­to­sti. Lin­gvi­sti „funk­ci­o­na­li­stič­ke” ško­le po­nu­di­li su mno­go pri­zem­ni­je ob­ja­šnje­nje, da se u sva­kom je­zi­ku te­ži da se oda­be­re „do­sle­dan” red ri­je­či, što bi mo­glo da do­ve­de do do­dat­nih ne­ja­sno­ća i ne­ra­zu­mi­je­va­nja... De­talj­ni­je o nji­ho­vim mi­šlje­nji­ma ne­kom dru­gom pri­li­kom.
Još sa­mo da ka­že­mo da se na­čin na ko­ji su ti­nej­dže­ri pri­ča­li, re­ci­mo, 1930. go­di­ne, do­sta raz­li­ku­je od da­na­šnjeg žar­go­na. Mno­gi na­uč­ni­ci su sa­gla­sni da je je­zik, ona­kav ka­kvog ga da­nas po­zna­je­mo, pru­su­tan u ljud­skoj ci­vi­li­za­ci­ji naj­ma­nje pe­de­set hi­lja­da go­di­na, a ne­ki pro­cje­nju­ju da je još sta­ri­ji, čak i 100.000 go­di­na. Lin­gvi­sti i dru­gi je­zi­ko­slov­ci, ta­ko­đe, sma­tra­ju da je je­zik po­sto­jao u ljud­skim za­jed­ni­ca­ma do­kle god se­žu ar­he­o­lo­ški do­ka­zi ko­ji uklju­ču­ju i upo­tre­bu sim­bo­lič­kih pred­me­ta ko­je su pra-lju­di na­pra­vi­li. Na­uč­ni­ci pret­po­sta­vlja­ju da su svi je­zi­ci ko­ji su da­nas u upo­te­re­bi, a ima ih bli­zu šest hi­lja­da, na­sta­li od jed­nog za­jed­nič­kog je­zi­ka ko­ji se ko­ri­stio u Afri­ci pri­je, ot­pri­li­ke, pe­de­set do sto hi­lja­da go­di­na.
(Na­sta­vi­će se)