PI­ŠE: DR BRAN­KO BA­BIĆ

Uoči bit­ke na Mar­ti­ni­ći­ma na Op­šte­cr­no­gor­skom zbo­ru do­ne­se­na je od­lu­ka zva­na „Ste­ga”, o po­mo­ći Br­đa­ni­ma za od­bra­nu od na­pa­da Mah­mud-pa­še. „Ste­ga” je do­ne­se­na „pod zna­me­nom sve­ob­ća­vo bar­ja­ka”.
U ve­zi sa bit­ka­ma 1796. po­mi­nju se cr­no­gor­ski kne­žin­ski bar­ja­ci. U jed­noj pje­smi mitropolita Pe­tra I sto­je ovi sti­ho­vi: Na bar­ja­ke raz­re­di­še voj­sku / Da uda­re na tu si­lu tur­sku.
Evo i ovih sti­ho­va o cr­no­gor­skim bar­ja­ci­ma:
Raz­vi Jo­ko (gu­ber­na­tor) svi­len alaj­bar­jak / Pa na ko­nja po­sta­vi se ju­nak, / so­bom vo­di nje­gu­ške de­li­je / Nad nji­ma se alaj­bar­jak vi­je.
Do­ga­đa­ji 1796, a i ka­sni­ji po­da­ci u do­ku­men­ti­ma, po­seb­no iz­vo­ri iz do­ba Pe­tra II, omo­gu­ća­va­ju da se re­kon­stru­i­še sta­tus i opis cr­no­gor­skog alaj­bar­ja­ka. Alek­san­dar Rojc, ru­ski dvor­ski sa­vjet­nik, po­tvr­đu­je na­rod­nu pje­smu o alaj­bar­ja­ku i da su gu­ver­na­du­ri Ra­do­nji­ći ču­va­ri i no­si­o­ci tog bar­ja­ka od 1717. do 1831.
Po­sli­je opi­sa za­sta­ve Šće­pa­na Ma­log, pr­vi opis Cr­no­gor­skog alaj­bar­ja­ka da­ti­ra iz 1838. go­di­ne. Te go­di­ne Bar­to­lo­meo Bja­zo­le­to, pra­ti­lac sak­son­skog kra­lja Fri­dri­ha Av­gu­sta II, a u po­sje­ti Pe­tru II 1838, u svo­joj stu­di­ji o Cr­noj Go­ri, opi­su­je Ta­blju i na njoj cr­no­gor­ski bar­jak. Pi­še da je na vr­hu Ta­blje du­gač­ki stub: „na nje­mu je le­pr­šao bar­jak od svi­le, bo­je bi­je­le do žu­te, a po sre­di­ni sve­ga ma­li cr­ve­ni krst”. Svi­le­na tka­ni­na za­sta­ve bi­la je bi­je­le bo­je, ali je po­žu­će­la pod kli­mat­skim uti­ca­jem. Va­žan je po­da­tak o pre­mje­šta­ju kr­sta sa vr­ha ko­plja na sre­di­nu po­lja kao i da je krst zlat­ne bo­je. To po­tvr­đu­je ru­ski di­plo­ma­ta Kon­stan­tin Pet­ko­vić da je po­lje alaj­bar­ja­ka bi­je­le bo­je, i krst na nje­mu cr­ve­ne (zlat­ne) bo­je. Opi­si alaj­bar­ja­ka, kne­žin­skih, sto­ti­na­ških i ple­men­skih voj­nih bar­ja­ka bi­će pot­pu­ni­ji.
Pra­vo na no­še­nje bar­ja­ka u Cr­noj Go­ri pri­pa­da­lo je uglav­nom na­sled­nim bar­jak­tar­skim po­ro­di­ca­ma. I Vuk Ka­ra­džić kon­sta­tu­je da „osim vla­di­ke sva­ka na­hi­ja ima jed­nog ser­da­ra, a sva­ko ple­me jed­nog voj­vo­du, kne­za i bar­jak­ta­ra”. Iako u pr­voj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka ne­ma opi­sa lo­kal­nih za­sta­va, one su isto­vjet­ne sa sto­ti­na­škim, od­no­sno čet­nim ka­kve su bi­le u do­ba Knja­za Da­ni­la 1851-1860. go­di­ne. Ima­le su cr­ve­no po­lje, po­ne­kad bi­je­lo ob­ru­blje­no, „sa bi­je­lim kr­stom na sre­di­ni”. Va­lja zna­ti da ne­stan­kom kne­ži­na sre­di­nom XIX vi­je­ka, po­či­nje se upo­tre­blja­va­ti na­ziv ple­men­ska, od­no­sno sto­ti­na­ška i naj­zad čet­na. Po­sli­je 1796. u Bje­lo­pa­vli­ći­ma i Pi­pe­ri­ma uvo­di se „star­je­šin­ska or­ga­ni­za­ci­ja”, ka­kva je i u Cr­noj Go­ri. Taj pro­ces va­ži i za bar­jak­ta­re u Mo­ra­či i Rov­ci­ma i po­ste­pe­no se uvo­di po­sli­je 1820. go­di­ne. Ra­do se pri­hva­ta­ju bar­jak­ta­ri, a osta­li or­ga­ni sa iz­vje­snim ot­po­rom.
Pe­tar II je od tur­skih bar­ja­ka, da­ju­ći da se pre­pra­ve, do­la­zio do cr­no­gor­skih bar­ja­ka. Na­i­me, „na bar­ja­ke po­da­re­ne od ska­dar­skog ve­zi­ra i sa po­lu­mje­se­com, ko­ji su mu do­ne­se­ni – na za­mje­nu, on sta­vlja svo­jom ru­kom zna­me­nje kr­sta, iz­re­zu­ju­ći po­lu­mje­sec”, di­je­le­ći gla­var­stva i da­ju­ći ona­ko pre­pra­vlje­ne za­sta­ve – sa­da cr­no­gor­ske.
U do­ba mi­tro­po­li­ta Pe­tra I po­sto­ja­la su dva ti­pa za­sta­va: alaj­bar­jak, kao lič­na za­sta­va gu­ver­na­du­ra, od­no­sno mi­tro­po­li­ta, ko­ji je pred­sta­vljao za­jed­nič­ku voj­nu za­sta­vu cje­lo­kup­ne cr­no­gor­ske voj­ske, kao i dr­žav­nu i na­ci­o­nal­nu za­sta­vu; dru­gi tip su lo­kal­ne kne­žin­ske, od­no­sno ple­men­ske, od­no­sno sto­ti­na­ške za­sta­ve sre­di­nom XIX vi­je­ka, od­no­sno čet­ne za­sta­ve osam­de­se­tih go­di­na XIX vi­je­ka. Oba ti­pa bi­la su istog ob­li­ka, ali alaj­bar­jak je bio od svi­le, a lo­kal­ni bar­ja­ci od plat­na. Alaj­bar­jak je imao cr­ve­ni (zlat­ni) krst na bi­je­lom po­lju, cr­ve­no ob­ru­blje­nom, a dru­gi tip obrat­no – bi­je­li krst na cr­ve­nom po­lju bi­je­lo ob­ru­blje­nom. Sa ova­kvim za­sta­va­ma se do­če­ku­ju or­ga­ni­za­ci­o­ne voj­ne i dr­žav­ne re­for­me Knja­za Da­ni­la.
Knjaz Da­ni­lo, po­u­čen is­ku­stvom iz ra­ta 1952-1953. go­di­ne, vr­ši 1854. re­for­mu voj­ske. Po­pi­sa­ni su svi mu­škar­ci spo­sob­ni da no­se oruž­je, ko­jih je bi­lo 9.700 bo­ra­ca. Voj­ni od­re­di na te­ri­to­ri­ji svo­ga ple­me­na za­dr­ža­li su sta­ru he­te­ro­ge­nu or­ga­ni­za­ci­ju, sa raz­li­či­tim broj­ča­nim sa­sta­vom. No, ure­đe­ni su po de­se­tin­skom si­ste­mu – sto­ti­ne, ko­je su sa­sta­vlje­ne od de­se­ča­ri­ja. Sva­ka sto­ti­na ima­la je svoj bar­jak i ime­no­va­nog bar­jak­ta­ra. Gar­da od 400 gar­di­sta u pret­hod­nom ra­tu do­sta je stra­da­la, pa je po­ve­ća­na na 1.000 bo­ra­ca. Po­di­je­lje­na je po de­kad­nom si­ste­mu na sto­ti­ne i de­se­ča­ri­je, ima­ju­ći bar­jak­ta­re na sva­ku sto­ti­nu po­jed­nog.
Me­đu­tim, knja­žev se­kre­tar Vuk Vr­če­vić od­stu­pio je od ova­kvih na­če­la; on ka­že da su i „hi­lja­da­ši” po de­kad­nom si­ste­mu, a na sva­kih 50 bo­ra­ca po­sta­vljen je po je­dan bar­jak­tar. Ta nje­go­va te­za u od­no­su na hi­lja­da­še mo­gla bi se pri­hva­ti­ti kao uvod u obra­zo­va­nje ba­ta­ljo­na i bri­ga­da, ili je mi­slio na 1.000 gar­di­sta. Uosta­lom, ove hi­lja­de mo­gle su bro­ji­ti vi­še sto­ti­na. Ali, te­ško da je Knjaz mi­slio na prob­ne for­ma­ci­je. Ta­ko­đe, ne­ma osno­va za for­mi­ra­nje ma­njih je­di­ni­ca od po 50 bo­ra­ca, kao i da se na taj broj ime­nu­ju bar­jak­ta­ri. Uosta­lom, i kne­žin­ska voj­ska je ima­la sto­ti­ne – po 100 bo­ra­ca.
(NA­STA­VI­ĆE SE)