Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Me­đu­tim, da li ta­kvo za­jed­nič­ko po­ri­je­klo mo­že da ob­ja­sni slič­no­sti ko­je po­sto­je me­đu je­zi­ci­ma ko­ji se da­nas upo­tre­blja­va­ju ši­rom svi­je­ta, i ko­li­ko su da­na­šnji je­zi­ci uop­šte slič­ni? Da li bi i ne­ko, ko bi re­ci­mo, do­šao iz da­le­kog sve­mi­ra za­klju­čio, kao što je to uči­nio je­dan od naj­po­zna­ti­jih lin­gvi­sta da­na­šnji­ce No­am Čom­ski – da po­sto­ji sa­mo je­dan, ljud­ski je­zik, s mar­gi­nal­nim raz­li­ka­ma, što bi zna­či­lo da svi lju­di na pla­ne­ti Ze­mlji, za­pra­vo, go­vo­re raz­li­či­tim di­je­lek­ti­ma jed­nog istog je­zi­ka. Ako od­ba­ci­mo ovu te­o­ri­ju, da li bi­smo mo­gli da pri­hva­ti­mo ne­ku pot­pu­no raz­li­či­tu, po ko­joj me­đu svjet­skim je­zi­ci­ma po­sto­je vi­še ne­go oči­gled­ne raz­li­ke i to u sa­mom ko­ri­je­nu, od­no­sno osno­vi?
Čom­ski i dru­gi lin­gvi­sti iz ta­ko­zva­ne „na­ti­vi­stič­ke” ško­le tvr­de da je gra­ma­ti­ka je­zi­ka du­bo­ko po­ve­za­na s na­šom bi­o­lo­škom gra­đom. Da za­jed­nič­ke od­li­ke svih je­zi­ka uka­zu­ju na „uni­ver­zal­nu gra­ma­ti­ku” ko­ja je za­pi­sa­na u na­šim ge­ni­ma. Dru­gi lin­gvi­sti su mi­šlje­nja da su slič­no­sti je­zi­ka pro­iz­vod po­kre­tač­ke sna­ge ko­ja je za­jed­nič­ka svim je­zi­ci­ma – dje­lo­tvor­nom op­šte­nju. Ili, bo­lje re­če­no je­zik je ži­va ma­te­ri­ja pa se vre­me­nom mi­je­nja. Ako to zna­mo, pro­baj­mo da za­mi­sli­mo ko­li­ko pro­mje­na je je­zik pre­tr­pio to­kom 200 ili vi­še ge­ne­ra­ci­ja. Re­ci­mo, per­sij­ski, en­gle­ski, al­ban­ski i hin­du je­zik na­sta­li su od istog je­zi­ka ko­ji se go­vo­rio pri­je go­to­vo šest hi­lja­da go­di­na, pa ipak, to­kom ovog vre­men­skog raz­do­blja ti je­zi­ci su se to­li­ko uda­lji­li da je po­treb­na na­uč­na ge­ni­jal­nost da bi se pre­po­zna­lo nji­ho­vo za­jed­nič­ko po­ri­je­klo.
Da­kle, ni­je­dan zna­čaj­ni­ji lin­gvi­sta ne mi­sli da bi slič­nost u zvu­ci­ma i ri­je­či­ma, ko­je da­nas po­sto­je kod ina­če uda­lje­nih je­zi­ka, mo­gle da se, na bi­lo ko­ji na­čin, do­ve­du u ve­zu s di­rekt­nim „po­tom­stvom” iz za­jed­nič­kog is­toč­no­a­frič­kog pra­je­zi­ka. Me­đu­tim, lin­gvi­sti ta­ko­zva­ne „funk­ci­o­na­li­stič­ke” ško­le te­že ka to­me da u sva­kom je­zi­ku oda­be­re „do­sle­dan” red ri­je­či u re­če­ni­ci, što do­pri­no­si dje­lo­tvor­ni­joj ko­mu­ni­ka­ci­ji. Da­kle, obra­zlo­že­nje „funk­ci­o­na­li­sta” je da ora­to­ri te­že da iz­bjeg­nu „ne­do­sled­ne” ras­po­re­de ri­je­či. Ali, ako u je­zi­ku po­sto­je „ne­do­sled­no­sti”, re­ci­mo uko­li­ko gla­go­li pre­la­ze na raz­li­či­ta mje­sta u re­če­ni­ci, kao po­sle­di­ca mi­je­ša­nja s dru­gim je­zi­ci­ma, on­da će po­tre­ba za dje­lo­tvor­ni­jom ko­mu­ni­ka­ci­jom pod­stak­nu­ti do­la­ze­će ge­ne­ra­ci­je da mi­je­nja­ju mje­sta i osta­lim dje­lo­vi­ma i ta­ko ostva­ri­ti „do­sled­nost” op­šte­nja. Mo­žda naj­pri­zem­ni­je i naj­pri­mjer­ni­je ob­ja­šnje­nje re­da u ri­je­či u re­če­ni­ci pro­iz­i­la­zi iz uvi­da ka­ko su je­zi­ci evo­lu­i­ra­li. Po­sled­njih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja lin­gvi­sti su vr­ši­li mno­ga op­šir­na is­tra­ži­va­nja po­ri­je­kla gra­ma­tič­kih či­ni­la­ca, ka­kvi su, re­ci­mo, pred­lo­zi, od­no­sno ri­je­či ko­je slu­že da bi se ime­ni­ce od­re­di­le u vre­me­nu i pro­sto­ru.
Re­zul­ta­ti su po­ka­za­li da su gla­go­li glav­ni iz­vor iz ko­ga su na­sta­li pred­lo­zi. Zna­ča da, pre­ma ovom ob­ja­šnje­nju, pred­lo­zi i gla­go­li te­že da se po­sta­vlja­ju s iste stra­ne ime­ni­ce, na­pro­sto za­to što su pred­lo­zi ne­ka­da bi­li gla­go­li, pa su usli­jed to­ga i na­sli­je­di­li mje­sto u re­če­ni­ci di­rekt­no od svo­jih pre­da­ka...Tvor­ci ove te­o­ri­je tvr­de da nji­ho­va sta­ti­stič­ka is­pi­ti­va­nja ba­ca­ju sum­nju na tač­nost „na­ti­vi­sta” i „funk­ci­o­na­li­sta” i da ni ge­net­ski ko­di­ra­ni pa­ra­me­tri, ni pri­ti­sci dje­lo­tvor­nog op­šte­nja ne ra­svje­tlja­va­ju na ade­kva­tan na­čin obra­sce re­da ri­je­či u re­če­ni­ci. Za­klju­čak nji­ho­vih ogle­da je da, s ob­zi­rom na to da pr­ve dvi­je te­o­ri­je ne nu­de pra­vo rje­še­nje, nji­ho­va te­o­ri­ja nu­di jed­nu re­al­nu osno­vu za ob­ja­šnje­nje od­no­sa ri­je­či u re­če­ni­ci, to jest mi­šlje­nje da su pred­lo­zi na­sli­je­di­li mje­sto od svo­jih pre­da­ka, gla­go­la.
Me­đu­tim, ovo mo­že da se tu­ma­či na raz­li­či­te na­či­ne, ali omo­gu­ća­va­ju da se is­tra­ži­va­nja usred­sri­je­de na naj­jed­no­stav­ni­ja ob­ja­šnje­nja za je­zič­ke mo­de­le ko­je je Jo­zef Grin­berg ot­krio još pri­je po­la sto­lje­ća... Od sa­mog po­čet­ka slo­ven­ske pi­sme­no­sti po­ste­pe­no se mi­je­njao lik i slov­ni sa­stav azbu­ke. Pr­vo­bit­na ći­ri­li­ca bi­la je po sa­sta­vu, ugla­vom, kao i gla­go­lji­ca. Tek do­ci­je, sto­ri­la je raz­vi­jen si­stem pre­jo­to­va­nih sa­mo­gla­sni­ka. Re­ci­mo, ia je pre­šlo u ja, ili ie u je, ko­ji u gla­go­lji­ci bio tek u za­čet­ku. Vre­me­nom je ći­ri­li­ca mi­je­nja­la i svoj pr­vo­bit­ni ob­lik, stva­ra­ju­ći raz­li­či­te vi­do­ve pi­sma. Po­red usta­va i po­lu­u­sta­va, kao glav­nih sred­njo­vje­kov­nih vi­do­va ći­ri­li­ce, doc­ni­je su stvo­re­ni br­zo­pi­si i ku­ri­zii. Ustav je naj­sta­ri­ji i naj­tra­di­ci­o­nal­ni­ji ob­lik ći­ri­li­čog pi­sa­nja, sto­ren po ugle­du na grč­ki un­ti­jal.
Slo­va su obič­no us­prav­na i pi­sa­na u dvo­li­nij­skom si­ste­mu, a si po­te­zi su pra­vil­ni i od­mje­re­ni. S vre­me­no je pre­sta­la upo­tre­ba usta­va, i du­že se za­dr­žao sa­mo kao sve­ča­no pi­smo cr­kve­nih knji­ga. Iz usta­va se raz­vio po­lu­u­stav. To pi­smo je vre­me­nom iz­gu­bi­lo pra­vil­nost ob­li­ka, a ne­ka slo­va su na­pu­sti­la dvo­li­nij­ski i pre­šla na če­tvo­ro­li­nij­ski si­stem.
Po­slov­no pi­smo, br­zo­pis, oform­lje­no je u 13. vi­je­ku, u srp­skim kan­ce­la­rij­skim spi­si­ma, ta­ko­zva­ni li­sti­na­ma.
(Na­sta­vi­će se)