Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


U dje­lu Cr­na Go­ra ( Mon­te­ne­gro), Laj­pcig, 1883. dr Ber­nhard Švarc opi­sao je su­sret sa Mar­kom Mi­lja­no­vim. Nje­mač­ki na­uč­nik Švarc (1844–1909), ge­o­graf, ge­o­log, et­no­graf, pu­to­pi­sac, pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta i sve­šte­nik, bio je vo­đa mno­gih na­uč­nih eks­pe­di­ci­ja.
Švarc ka­že da je za­po­vjed­ni­ku va­ro­ši Mar­ku Mi­lja­no­vu uči­nio uobi­ča­je­nu po­sje­tu. U pro­stra­ni­joj zgra­di na uz­vi­ši­ci ni­je bi­lo ni­ka­kve stra­že.
„Čo­vje­ku ko­ji u njoj sta­nu­je, iz nje upra­vlja, ni­je nu­žna ni­ka­kva za­šti­ta. Sa­mo nje­go­vo ime ne­pri­ja­te­lju na­da­le­ko uli­va do­volj­no stra­ha – kon­sta­to­vao je Švarc.
Da­lje na­sta­vlja da je čo­vjek pri nji­ho­voj po­ja­vi hi­tro ustao i vr­lo sr­dač­no se po­zdra­vio.
„To je bio Mar­ko Mi­lja­nov, je­dan od naj­ču­ve­ni­jih ju­na­ka Cr­ne Go­re... Gu­ver­ner Pod­go­ri­ce je u naj­bo­ljim go­di­na­ma. Šta sve ovaj sil­ni ju­nak ni­je u ži­vo­tu pro­pa­tio! I da ni­je bio sat­kan od če­li­ka, odav­no ga ne bi bi­lo me­đu ži­vi­ma! U mno­gim te­škim okr­ša­ji­ma, kad su Tur­ci već mi­sli­li da su ga po­bje­do­no­sno op­ko­li­li, ko­sio je on nji­ho­ve gla­ve kao ši­šar­ke...
Naš ju­nak je iz jed­nog ve­li­kog ple­me­na.Nje­gov za­vi­čaj ni­je ov­dje u me­ku­šnoj rav­ni­ci, već go­re u dži­nov­skim pla­ni­na­ma, ko­je se uz­di­žu iza Pod­go­ri­ce i go­mi­la­ju jed­na iz­nad dru­ge do u vr­ho­ve Ko­mo­va, ko­ji su uvi­jek pod sni­je­gom. Naj­če­lič­ni­jeg od če­lič­nih Cr­no­go­ra­ca da­lo je ple­me Ku­či.
Vri­je­me pro­ve­do­smo u raz­go­vo­ru s ovim div­nim čo­vje­kom, usta­de on od­jed­nom i re­če: Da bih vam, dra­gi pri­ja­te­lji, uka­zao naj­ve­ću po­čast ko­ja na Is­to­ku po­sto­ji, od­ve­šću vas u svoj ha­rem. Mo­ram pri­zna­ti da su me ove ri­je­či ve­o­ma zbu­ni­le. Zar taj gad­ni tur­ski obi­čaj u jed­noj hri­šćan­skoj ku­ći?! Ta­ko po­sto­jan i čvrst čo­vjek da bu­de za­ro­blje­nik že­na! Ipak sam po­šao za nji­me... Gu­ver­ner za­ku­ca na jed­na vra­ta. Po­što se iz­nu­tra oda­zva glas, stu­pi­smo u ha­rem. Ali, šta ugle­da­smo pred so­bom? Ni tra­ga od ka­kve ras­ko­šno odje­ve­ne, zla­tom i dra­gim ka­me­nom na­kin­đu­re­ne oda­li­ske ko­ja se u li­je­nom obi­lju iz­le­ža­va po na­bu­bre­lim ja­stu­ci­ma. Ne! U po­za­di­ni sa­svim jed­no­stav­no, ali ugod­no na­mje­šte­ne so­be sje­đa­še žen­sko stvo­re­nje – za ši­va­ćom ma­ši­nom. Umje­sto cr­no­gor­ske no­šnje, ko­ja za že­ne ni­je baš ta­ko li­je­pa, njen gra­ci­o­zni stas sa­kri­va­la je ha­lji­na od tam­nog što­fa sa cr­nom so­mot­skom jak­nom. Na naš po­zdrav okre­nu li­ce, i mi se su­sre­to­smo sa nje­nim mla­da­lač­ki pri­jat­nim, ti­him cr­ta­ma li­ca...
Ne­gdje još u mom za­vi­ča­ju pro­či­tao sam jed­noj mla­doj dje­voj­ci u Nik­ši­ću oma­kla ri­ječ u dru­štvu svo­jih dru­ga­ri­ca da ne bi mo­gla za­mi­sli­ti ve­ću sre­ću ne­go da je po­lju­bi Mar Mi­lja­na, ka­ko ga je na­rod zvao i o či­jim se pod­vi­zi­ma ta­ko pri­ča­lo. Za tu že­lju smjer­ne dje­voj­ke do­znao je slu­čaj­no i Mar­ko, ko­ji je ubr­zo sti­gao u Nik­šić. Po­šao je u nje­nu ku­ću, pri­ti­skao na gru­di pre­pla­še­nu dje­voj­ku i re­kao, na­vla­če­ći joj pr­sten na ru­ku: Evo ti po­lju­bac ko­ji si že­lje­la.Bi­ćeš mo­ja že­na!...“
(NASTAVIĆE SE)