Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Ovaj na­slov je pre­u­zet iz pred­go­vo­ra sa­bra­nim dje­li­ma Mar­ka Mi­lja­no­va, ko­ja je ob­ja­vi­la Na­rod­na pro­sve­ta 1930. go­di­ne u Be­o­gra­du. Pred­go­vor je na­pi­sao Tri­fun Đu­kić (1889–1969). Đu­kić je bio pro­fe­sor knji­žev­no­sti, pje­snik, kri­ti­čar, knji­žev­ni isto­ri­čar, pi­sac udž­be­ni­ka, is­tak­nu­ti pre­vo­di­lac. Na­pi­sao je ro­man­si­ra­ne bi­o­gra­fi­je o Nje­go­šu i Mar­ku Mi­lja­no­vu. Đu­kić za Mar­ka ka­že: „Mar­ko Mi­lja­nov je jed­na od naj­sve­tli­jih po­ja­va na­še ra­se“, ci­ti­ra­ju­ći Sker­li­ća i na­sta­vlja: „To je čo­vek o ko­me bi se mo­gle pi­sa­ti či­ta­ve psi­ho­lo­ške i fi­lo­sof­ske stu­di­je. Nje­go­vu fi­zič­ku i du­hov­nu sna­gu pri­ro­da je bi­la ras­ko­šno ob­da­ri­la i le­po­tom i po­e­zi­jom. Otu­da je on po­stao osva­ja­čem i lju­di i vre­me­na. Mu­nje­vit i ne­po­be­dan kao ju­nak, on be­še i So­lo­mon svo­ga kra­ja, ka­ko ga na­zva No­vo­je vre­mja po­sli­je nje­go­ve smr­ti. Po pri­ro­di vi­tez vi­še ne­go iko, on uvre­du ni­je mo­gao da pre­tr­pi, ma­kar od ko­ga ona do­la­zi­la. Otu­da je u nje­go­vom ži­vo­tu bi­lo i čud­nih sce­na, ko­je van­red­no ka­rak­te­ri­šu i nje­ga i nje­go­vo do­ba.
Jed­nom su na pri­mjer, pod Bri­je­stom, pred mla­dim kne­zom Ni­ko­lom, cr­no­gor­ske voj­vo­de raz­go­vor vo­di­le o po­li­ti­ci i uop­šte o srp­skim stva­ri­ma.
– Ja imam, re­če voj­vo­da Ivo Ra­do­njić, svoj pjat, svoj no­žić i svo­ju ka­ši­ku... pa ću to i da ču­vam...
– Ako si s tim za­do­vo­ljan – do­ba­ci mu Mar­ko – ko­ji je ta­da bio ka­ba­da­hi­ja i mla­di voj­vo­da – ne­ka ti đa­vo izi­je i to što imaš u pja­tu.
– Muč! ci­ga­ni­ne pod­go­rič­ki! – vik­nu na ovo voj­vo­da Ra­do­njić.
– Ci­ga­ni­ne i od ci­ga­ni­na! – pla­nu na to Mar­ko. – A da ni­je­si uzeo onu osta­li­cu Nje­gu­šku (usi­đe­li­cu, ro­dom od Pe­tro­vi­ća – primj. V.I.), ti bi pleo opu­tu na Ta­ba­či­nu ko­tor­sku, đe i tvo­ja bra­ća!
– Drž’te ga! U tam­ni­cu sa njim! Vik­nu knez ko­ji se ov­de i sam na­lju­ti na Mar­ka.
– Na­trag! Jer ću ka­sap­ni­cu ov­đe da stvo­rim!...vik­nu Mar­ko per­ja­ni­ci­ma, hva­ta­ju­ći se za svoj bje­lo­ko­rac. Znam ja i sam đe je tam­ni­ca!
Mar­ko po­đe u tam­ni­cu, ali ta­mo osta­de sa­mo ne­ko­li­ko ča­sa­ka, jer se či­tav na­rod sku­pi oko nje­ga i knez na­re­di da ga vra­te. Po­sle ovog slu­ča­ja, knez je Mar­ka još vi­še za­vo­leo. A ka­da mu je, ve­le, jed­nom slič­nom pri­kom re­kao: Da mi ni­je­si pre­mio, ba­cio bih te u tam­ni­cu. Mar­ko mu je od­go­vo­rio: Ti ni­je­si do­bar go­spo­dar, ako su­diš po lju­ba­vi...
Jed­nom po­zvao knjaz u dvor: Mar­ka, Mi­jaj­la Ni­ši­na i La­za­ra So­či­cu, pa ka­ko se go­vo­ri­lo da su se sva tro­ji­ca obo­ga­ti­li na ra­čun na­ro­da, knjaz ih u ša­li na­zo­ve naj­ve­ćim pljač­ka­ši­ma. Na ovo mu Mar­ko od­mah od­go­vo­ri: Ma­li smo mi pljač­ka­ši pre­ma te­bi, Go­spo­da­ru!
Knjaz po­če da se lju­ti, a Mar­ko do­da­de: Po­zvao si me na tu đa­vo­lju ka­fu, pa daj da je u mi­ru po­pi­je­mo!...“
(Na­sta­vi­će se)