Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Po­ma­že i do da­na­šnjeg da­na čvr­sto osje­ća­nje svo­ga – sa­da i za­u­vi­jek – da­va­nja pred­no­sti oni­ma ko­ji obo­ga­ću­ju ze­mlju plo­do­vi­ma i re­zu­ta­ti­ma sop­stve­nih ru­ku i uma. Da, pre­li­je­pi su dvor­ci i ka­na­li Ve­ne­ci­je. Ali oni su du­go bi­li „ro­bi­ja“ na­šeg Ja­dra­na. I šta da se ra­di, ako u sno­ve pje­sni­ka i da­nas ula­ze ro­bo­vi, nje­ni gra­di­te­lji? Što da ra­diš, ako sve to on ne že­li i ne mo­že da za­bo­ra­vi? I za nje­ga je pre­li­je­pa i vje­či­ta pri­je sve­ga – čo­vječ­nost. Po­ma­že ve­li­ka i do­bra čo­vje­čan­ska lju­bav. Ona ista o ko­joj smo mi „ta­ko ri­jet­ko go­vo­ri­li“. Ra­di ko­je je si­ti i glad­ni „gr­sti pr­že­nog ječ­ma za nju ču­vao“, zbog ko­je je ne­sno­san po­sto­jao krov nad tvo­jom gla­vom, „dok je vo­lje­na ne­gdje ki­snu­la u ko­lo­ni.“ Slič­na i ne­slič­na sve­mu što su o tom osje­ća­nju, iz vi­je­ka u vi­jek, go­vo­ri­li pje­sni­ci. Vi­še ne­slič­na. Zbog to­ga što je i sa­ma nje­na pri­ja­te­lji­ca bi­la do­ne­kle dru­ga­či­ja. Bi­la je, upra­vo, dru­ga­ri­ca. Zbog to­ga što je i ona ki­snu­la u voj­nič­koj ko­lo­ni, i u nje­nu gla­vu je iz za­sje­de ni­ša­nio ne­pri­ja­telj­ski auto­mat, i nju je ga­njao opa­sni uče­snik ka­zne­nog od­re­da, a ona je iz­glad­nje­la, osla­bi­la od ti­fu­sa, ne sa­mo ma­šta­la, ne­go i ra­di­la sve ra­di ostva­re­nja te za­jed­nič­ke ma­šte. Za­to što je tu lju­bav tre­ba­lo upi­ja­ti u se­be, ste­za­ti i ustu­pa­ti sve ve­li­koj stva­ri, ko­ja je za obo­je bi­la sku­plja od sve­ga na svi­je­tu. Pre­pu­šta­ti se bit­ka­ma i ono­me ko­je­ga je za­da­tak upu­tio na jed­nu, a nju na dru­gu stra­nu. U toj lju­ba­vi ni­je bi­lo vre­me­na ni za na­vi­ke, ni za uvre­de, ni za sku­plje­ne uvje­re­no­sti. Sti­snu­ta i zgu­snu­ta, ži­ve­ći na­da­ma i oče­ki­va­nji­ma, ri­jet­ko je ima­la mo­guć­no­sti da se iš­ču­pa i iza­đe na­po­lje, da ra­su­đu­je o gor­či­ni svih ra­sta­na­ka, svih opa­sno­sti, svih gu­bi­ta­ka. Pa ipak, iako pot­hra­nji­va­na tu­gom i ne­mi­ri­ma, bi­la je ve­li­ka čo­vje­čan­ska lju­bav. Ta­kvu lju­bav je, vje­ro­vat­no, osje­ćao Ga­ri­bal­di, ka­da se, upo­re­do sa njim, u bor­bi za oslo­bo­đe­nje Ita­li­je, bo­ri­la i nje­go­va su­pru­ga Ani­ta. Pri­bli­žno ta­ko je tre­ba­lo da se osje­ća Že­lja­bov, ka­da je, za­jed­no sa njim aten­tat na ca­ra pri­pre­ma­la So­fi­ja Per­bov­ska. Ve­li­ka lju­bav u obru­ču pre­pre­ka, pre­gra­da, pro­go­na, u ko­joj i da­nas još od­je­ku­je:
Sve te gu­bim, na­la­zim, gu­bim još te­že i još glu­vlje,
a to bo­li i bud­nog, i dra­go ti je što bo­li, što si ra­njiv.
Ni­je ne­sta­la! Lju­bav je sa­mo s mla­do­šću oti­šla ne­kud du­blje,
u ko­ri­je­nje. I ži­vi ta­mo s mla­do­šću, s njom se sa­nja.
Ve­li­ka lju­bav, u ko­joj lju­di iskre­no „na pu­tu dr­ve­ća... uvi­ja­ju gra­nu u gra­nu...“ ta­ko „do sta­ro­sti mo­gu ži­vje­ti ne­raz­dvoj­ni.Ti si za me­ne je­di­na, ti si mo­ja pr­va mla­dost, i ti se za­jed­no s njom to­piš, i sva­ki put joj se vra­ćaš...“ Ve­li­ka lju­bav:

I znam: kad u me­ni – to bu­de od­jed­nom, to bu­de pro­sto,
u vo­zu mo­žda, za sto­lom, u tra­vi, šet­nji mo­žda, –
i san du­bi­ne, od­ne­kud iz­nu­tra, ne­kud ozdo,
ta­las, vje­trić uvis, uz­bu­dljiv i go­rak blag i oštar,
Plju­sne uz re­bra, sli­je se, uvre u se­be, ne­sta­je u du­bi­ni,
I tu­ga osta­ne – pod­sje­tlji­va, raz­ri­je­đe­na, a na­do­šla, –
ja znam, iako osta­jem gdje sam, iako mu se vješt ne či­nim;
to si ti, u me­ni, du­bi­nom – opet po­šla...
Što je još osta­lo ju­na­ku Zo­go­vi­će­vih sti­ho­va kao ne­za­mjen­lji­va vri­jed­nost, pro­ne­se­na kroz sve pre­pre­ke tog do­ga­đa­ja pu­nog ži­vo­ta. Nje­mu je, kao i ra­ni­je, po­treb­ni­ji od sve­ga pra­vi čo­vječ­ji ži­vot za sva­ko­ga, čak i za naj­ma­lo­broj­ni­ju na­ci­ju na pla­ne­ti, sre­ća za sva­ko­ga, čak i za naj­ne­pri­mje­će­ni­jeg trud­be­ni­ka. To ra­di če­ga je on po­šao da se bo­ri u mla­do­sti, ra­di če­ga su da­li svo­je ži­vo­te sto­ti­ne nje­mu po­zna­tih lju­di. Oni ži­ve u nje­go­vom sje­ća­nju, oni su u nje­go­vom sr­cu. I to je, ta­ko­đe, ne­za­mje­nji­va vri­jed­nost. On ih vi­di ka­da voz kru­ži pod­nož­jem pla­ni­ne Pa­puk, i dru­gih pla­ni­na, gdje je mno­ge iz­ne­na­dio me­tak, slu­ša ša­pat bo­san­skih pla­ni­na, gdje su mno­gi sa­hra­nje­ni, vi­di ka­ko brod pun sa­da­šnjih lju­di pri­la­zi dal­ma­tin­skoj oba­li, gdje su ka­sni­je, ta­ko­đe, ne­ki po­gi­nu­li. Nje­ga gri­ze osje­ćaj od­go­vor­no­sti pred nji­ma. Ta­ko se is­po­sta­vlja: Oni što su osta­li da ži­ve od­go­vor­ni su za to da smrt sa­bo­ra­ca ne bu­de be­smi­sle­na. Nje­mu je po­treb­na ne­ras­ki­di­va ve­za sa nji­ma. Nje­mu je va­žna i si­gur­na ve­za sa svo­jim ko­ri­je­ni­ma, so­ci­jal­nim ko­ri­je­ni­ma. Nje­mu, pje­sni­ku s ta­kvim ko­ri­je­ni­ma, s ta­kvom bi­o­gra­fjom, i s ta­kvim ka­rak­te­rom, po­treb­na je si­gur­nost krv­ne ve­ze sa oče­vim do­mom, s tim što se osje­ća na­sled­no glav­nim u nje­mu, s tim što po­ma­že da se još i još iz­dr­ži to što je neo­p­hod­no.
Na oba­la­ma ri­je­ke Su­tle 1573. go­di­ne buk­nuo je se­ljač­ki usta­nak, na či­jem če­lu je bio Ma­ti­ja Gu­bec i nje­gov sa­bo­rac Ko­vač Šte­rac. A na oba­li Li­ma je ku­ća pje­sni­ko­vog oca.

On, ka­žem, iz­ne­na­đen i oza­ren, i ska­čem
s plat­for­me, na us­put­noj sta­ni­ci – sti­goh!
On isti, nad go­rom i u me­ni. I šta se ko­ga ti­če
što je ovaj da­nas, onaj u mom dje­tinj­stvu,
onaj na Li­mu, ovaj na Su­tli, mulj su­tli­ja­sti,
što je dje­čak, s di­mom u ko­si, već s di­mom sje­di­ne u ko­si,
što je oče­va kr­sta­ča, sa­mot­na, dav­no slo­ži­la ru­ke
i pa­la ni­či­ce na njih – šta se to ko­ga ti­če?

To je moj otac, ugljar po­vre­me­no, zgo­rio ja­mu ža­ro­vlja
i sad ga pr­ska vo­dom i struč­no po­kri­va gra­njem,
i sad će struč­no na­gr­nu­ti ze­mlje na gra­nje.
I ze­mlja mi­ri­še na krom­pir u pe­pe­lu pe­čen, na mla­de
već upa­re­ne, gdje-gdje na­go­re­le, uvi­je­ne lje­sko­ve iz­dan­ke
od ko­jih se gra­de gu­žve, ora­će i osta­le
i još na ne­što čud­ni­je i gu­šće. I di­mi
iz ja­me, iz po­ra ze­mlje, iz na­ših za­kr­pa i ru­ka­va,
iz gra­nja – nad go­rom, uda­lje­nom ta­man to­li­ko
da bu­de i rov i go­ra; di­že se br­šljan bi­je­li
za­sta­ne, iz­vla­či lje­stvi­ce iz se­be; pu­šta
vla­sti­te vre­že, na­klu­bi sna­ge i se­že
spo­ra­sto u vi­si­nu.
(Na­sta­vi­će se)