Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Jo­van Sker­lić (1877–1914) je naj­mar­kant­ni­ja lič­nost srp­ske knji­žev­ne kri­ti­ke. On se pr­vi na­dah­nu­to za­u­zeo za afir­ma­ci­ju Pri­mje­ra čoj­stva i ju­na­štva sma­tra­ju­ći ih iz­u­zet­no vri­jed­nim.U dje­lu Pi­sci i knji­ge I, Be­o­grad, 1921. u ve­zi sa iz­da­njem Mar­ko­vih dje­la iz­da­vač­ke ku­će Ge­ce Ko­na, Sker­lić ka­že: „Kao naš pro­ta Ma­ti­ja Ne­na­do­vić, ta­ko je voj­vo­da Mar­ko Mi­lja­nov u sta­rim da­ni­ma svo­jim, ose­tiv da mu se su­đe­ni čas pri­bli­žu­je, a za­ža­liv što ni­je imao ško­le mla­di­jeh go­di­na, ni ras­po­lo­že­nja sa­da­šnje sta­ro­sti, la­tio se pe­ra i stao pi­sa­ti za si­no­ve svo­jih boj­nih dru­go­va.
Ovo se te­be po­vi­še ti­če, mla­du Ku­ču, ve­li on, ko­ji se bid­neš ro­dio da smi­ješ i umi­ješ isti­nu go­vo­rit’ i svo­je ple­me od po­ro­ka ču­vat’ i bra­nit’! Sta­ri rat­nik, či­je su ju­na­štvo pe­sme pe­va­le, sa tu­gom je sa svo­ga gra­da Me­du­na gle­dao ka­ko mu ple­me pa­da, ka­ko sta­rih vr­li­na ne­sta­je, a no­vi po­ro­ci ni­ču.
Nje­gov pri­ro­dan zdrav ra­zum i pra­va du­ša čo­ve­ka iz na­ro­da bu­ni­li su se pro­ti­vu to­ga no­vo­ga sta­nja ko­je je raz­o­ra­va­lo ono što je ne­gda va­lja­lo, on uka­zu­je na zla i tra­ži im le­ka... Po­ko­le­nju ko­je pa­da tre­ba­lo je po­ka­za­ti sta­ri­ji na­ra­štaj, du­šev­no i te­le­sno krep­ke lju­de. U se­dam­de­set i ne­ko­li­ko vi­še-ma­nje za­ni­mlji­vih aneg­do­ta, voj­vo­da je dao pri­me­re čo­več­no­sti i ju­na­štva... Što je za­ni­mlji­vo, on ko­ji je bio le­gen­da­ran ju­nak – ve­ro­va­lo se da nje­ga pu­ška ne bi­je – on ko­ji je bio ta­ko če­stit čo­vek, o nje­mu sve­do­či ceo nje­gov ži­vot i ova le­pa knji­ži­ca (Pri­mje­ri čoj­stva i ju­na­štva – primj. V.I.), o se­bi go­to­vo ni­šta ne go­vo­ri. Cr­ta ret­ka uop­šte, na­ro­či­to u lju­di nje­go­va po­sla i nje­go­va kra­ja (pod­vu­kao: V.I.).
Po­pri­šte svi­ju tih bor­bi je­ste ovaj be­sud­ni kraj, kra­ji­na Cr­ne Go­re i Ar­ba­ni­je, gde se kroz ve­ko­ve kr­va­ve Cr­no­gor­ci i Arba­na­si, Ku­či i Kli­men­ti. Što od­mah pa­da u oči, to je da se vi­di u stva­ri je­dan svet, sa jed­nim obi­ča­ji­ma, jed­nim ži­vo­tom, iako sa dve ve­re i dva je­zi­ka. Voj­vo­da ih u sim­pa­ti­ja­ma ne dvo­ji, on pre sve­ga sla­vi ju­na­ka i čoj­ka sa obe stra­ne, ko­je­ga ope­va­ju pje­sme na­ške i ar­ba­na­ške.
Ka­ko na­ma iz­gle­da da­lek i ču­dan taj ži­vot! Sve to ima svo­ju oso­bi­tu draž, i zvo­ni ta­ko čud­no­va­to i odi­še ne­kom dav­nom, dav­nom pro­šlo­šću...
Mo­ral tog sve­ta ve­o­ma je prost. Bi­ti ju­nak, pr­ko­si­ti smr­ti - jer čo­vek je za­to da ubi­je ili da bu­de ubi­jen-dr­ža­ti reč, šti­ti­ti go­sta...
Što je zna­čaj­no, to je što iz ovih kr­va­vih i sred­njo­ve­kov­nih pri­ča bi­je ne­ka ne­iz­mer­na do­bro­ta, pod tvr­dom ko­rom slav­no­ga rat­ni­ka ot­kri­va se me­ka du­ša pu­na sa­u­če­šća, ko­ja u do­bru, u lju­ba­vi, vi­di ono što je naj­vi­še i naj­lep­še...“(Na­sta­vi­će se)