Pre­veo i pri­re­dio:Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Oči­gled­no, pje­sni­ku je bi­lo va­žno da stal­no po­tvr­đu­je svo­ju krv­nu ve­zu sa ocem ko­ji je pri­pre­mio za­li­hu va­tre za se­be, za­jed­no sa oni­ma ko­ji su ras­pa­lji­va­li va­tru bor­be za čo­vječ­ju prav­du na drev­noj Su­tli, sa ru­da­ri­ma – bun­tov­ni­ci­ma ( Iz „Ba­la­de o ru­da­ru“), ko­je su ga­zde žvo­ta u Sr­bi­ji ba­ci­li str­mo­gla­vi­ce u rud­nik u Ka­ra­či.
Ta­ko se do­go­di­lo. U ovom ese­ju se stal­no go­vo­ri o to­me či­me su, za­pra­vo, is­pu­nje­ne Zo­go­vi­će­ve pje­sme i po­e­me. O to­me či­me ži­ve he­ro­ji u nje­go­vim sti­ho­vi­ma, či­me se stal­no uz­bu­đu­ju, raz­nje­žu­ju, na­pre­žu, ra­du­ju, tu­gu­ju, re­vol­ti­ra­ju. Na­rav­no, htje­li bi­smo oči­gled­ni­je da pri­ka­že­mo ka­ko se sve to ot­kri­va na je­zi­ku ori­gi­na­la, ka­kve bo­je bi­ra i ko­ri­sti pje­snik, ko­jim na­či­ni­ma, ko­jim me­ta­fo­ra­ma, har­mo­ni­ja­ma, rit­mo­vi­ma on po­ma­že či­ta­o­cu da vi­di i osje­ti ka­za­no. Ka­ko se jed­ne ri­je­či spa­ja­ju u svoj ma­nir, i bez šte­te po stih ne mo­gu se odvo­ji­ti jed­na od dru­ge, dru­ge se mo­gu pre­tva­ra­ti u ime­ni­ce, u pri­dje­ve i gla­go­le, a tre­će se za­po­vi­jed­nič­ki odva­ja­ju jed­na od dru­ge da bi se sva­ka od njih po­seb­no čvr­sto ure­zi­va­la u sje­ća­nje i sr­ce. Ipak, pre­vo­đe­nje sti­ho­va ni­je kao ko­pi­ra­nje ži­vo­pi­sa. U pre­vo­du, ako je pre­vo­di­lac ta­len­to­van, pri­ka­zu­je se još i na­rav auto­ra, i pri­ro­da je­zi­ka ko­je­mu je po­vje­re­no da pre­no­si ži­vo tka­nje tu­đe mi­sli, tu­đi lik. Ja ću na­ve­sti sa­mo ma­li pri­mjer iz pje­sme o ko­joj je ov­dje već bi­lo ri­je­či. Iz „Ugljar­skog di­ma“. Ako bi­smo do­slov­no pre­ve­li po­sled­nje od­sječ­ne, ener­gič­ne, pu­ne iza­zo­va, sti­ho­ve iz te pje­sme, oni bi u ru­skom bu­kval­nom pre­vo­du zvu­ča­li pri­bli­žno ova­ko: „Haj­de da obez­do­mi­mo i ra­si­ni­mo me­ne uglja­r­skog si­na!“ Ri­ječ „ra­si­ni­ti“ Zo­go­vić ov­dje pra­vi od ko­ri­je­na „sin“, a ra­si­ni­ti zna­či od­stra­ni­ti ga od si­no­va, kao što od ko­ri­je­na „op“ u srp­skom je­zi­ku po­sto­ji ri­ječ „ras­po­pi­ti“, što zna­či li­ši­ti sve­šte­ni­ka zva­nja-či­na. U do­brom prev­du R. Ro­žde­stven­skog ti sti­ho­vi zvu­če ova­ko: „Haj­de pro­baj­te da mi uz­me­te dom („obez­do­mi­te“) i da uči­ni­te ta­ko da sin uglja­ra za­bo­ra­vi da je sin uglja­ra (ra­si­ni­ti).
Eto za­što ov­dje tre­ba go­vo­ri­ti vi­še o sa­dr­ža­ju sti­ho­va, o to­me ka­ko bi u bi­lo ko­jem ob­li­ku ti sti­ho­vi do­pr­li do či­ta­la­ca ma­kar i u naj­jed­no­stav­ni­jem bu­kval­nom pre­vo­du. Sje­ti­mo se Hik­me­to­vih ri­je­či ko­je je na­pi­sao sa­mo ne­ko­li­ko da­na pri­je smr­ti, u pred­go­vo­ru Zo­go­vi­će­ve knji­ge:
„Ja se pri­dr­ža­vam ta­kve, mo­že bi­ti neo­če­ki­va­ne, tač­ke gle­di­šta : Ubi­je­đen sam da pra­vi sti­ho­vi tre­ba do­bro da zvu­če i u bu­kval­nom pre­vo­du. To jest i ta­da ka­da su oni ogo­lje­ni. I ja sam se sa ra­do­šću uvje­rio da su sti­ho­vi Ra­do­va­na Zo­go­vi­ća sjaj­ni čak i bez odje­će rit­mo­va i ri­ma“.
Po­red sti­ho­va o rod­noj ze­mlji, o bor­bi, vjer­no­sti i lju­ba­vi, u Zo­go­vi­će­vim knji­ga­ma „Pr­ko­sne stro­fe“, „Ar­ti­ku­li­sa­na ri­ječ“, i „Lič­no, sa­svim lič­no“ ima još pje­sa­ma, ko­je dok či­taš, ne­ho­tič­no se sje­ćaš, sva­ko­me od nas po­zna­tih, kla­sič­nih zbor­ni­ka, so­ne­ta i pje­sa­ma po­sve­će­nih jed­nom ogrom­nom osje­ća­nju. Te pje­sme su se po­ja­vlji­va­le u to­ku či­ta­vog stva­ra­nja pje­sni­ka, ne­ka­ko odvo­je­no, ali ipak te­že­ći jed­na ka dru­goj kao pla­ne­te jed­nog si­ste­ma. U nji­ma se ocr­ta­va ob­lik vo­lje­ne, njen ži­vot i sve što je pje­sni­ku dra­go u njoj. U nji­ma je i pla­ho­vi­to, ne­mir­no oče­ki­va­nje su­sre­ta, i ne­mir u go­di­na­ma opa­sno­sti, i že­lja da se ste­če, i gor­či­na od ne­mo­guć­no­sti da se vi­di i su­sret, i upor­nost,i po­vje­re­nje, i na­da.
I lju­bav, ta­ko­đe! Ne ona o ko­joj je go­vo­re­no na pret­hod­nim stra­ni­ca­ma. Po­vre­me­no ro­man­tič­no odu­še­vlje­na. Zbog to­ga se ona i pro­bi­ja­la kroz bez­dan is­pro­ba­va­nja.
Sa­mo ovaj put se ona ne od­no­si na jed­nog čo­vje­ka, ne­go na či­ta­vu ze­mlju. Na nas. Na pr­vu ze­mlju so­ci­ja­li­zma. Mo­že bi­ti, ako bi ov­dje bi­lo go­vo­ra o ne­kom dru­gom ju­go­slo­ven­skom pje­sni­ku, ja bih re­kla – lju­bav pre­ma Ru­si­ji. Ali u da­tom slu­ča­ju, i kod Ce­sa­re­ca, una­pri­jed tra­di­ci­o­nal­nog osje­ća­nja Cr­no­gor­ca, Sr­bi­na i Hr­va­ta pre­ma brat­skom ru­skom na­ro­du, osje­ćaš jav­no da­va­nje pred­no­sti pje­sni­ka ono­me što raz­li­ku­je So­vjet­ski Sa­vez od sta­re do­re­vo­lu­ci­o­nar­ne Ru­si­je, što je bio i ostao cilj svih ži­vih i mr­tvih u či­je ime go­vo­ri Zo­go­vić.
Oso­ben je ka­rak­ter te lju­ba­vi.
U knji­zi „Pr­ko­sne stro­fe“, u sti­ho­vi­ma tri­de­se­tih i če­tr­de­se­tih go­di­na, ta mla­da lju­bav po­mo­gla je pje­sni­ku da is­tra­je, da sa­ču­va sna­gu du­ha. Na ka­me­ni pod kra­ljev­ske tam­ni­ce, pje­sni­ku je, ma­kar u pri­vi­đe­nji­ma, do­la­zio Ma­ja­kov­ski, iz­vla­čio ga iz mi­sli o mu­ka­ma, slu­šao ga, hra­brio i po­dr­ža­vao.
U da­ni­ma ra­ta, ka­da su fa­ši­sti pre­tr­pje­li po­raz pred Mo­skvom, za pje­sni­ka, ko­ji je bio uz­bu­đen i sre­ćan, opet su na­še ža­lo­sti bi­le nje­go­ve ža­lo­sti, na­ši us­pje­si nje­go­vi us­pje­si, na­še ra­do­sti nje­go­ve ra­do­sti.

Da­nas su bre­me­na obla­ka i tmi­ne
zba­ci­le s ra­me­na trud­nih na­še go­re,
di­gle su gla­ve, zba­ci­le li­ca
i po­ra­sle su ko­plje u vi­si­ne.

Hi­lja­de so­vjet­skih voj­ni­ka po­gi­nu­li su u bit­ka­ma za oslo­bo­đe­nje Ju­go­sla­vi­je. Svi ko­ji su to vi­dje­li pam­te nji­ho­ve brat­ske gro­bo­ve na tr­go­vi­ma, ras­kr­sni­ca­ma i skve­ro­vi­ma Be­o­gra­da 1944. i 1945. go­di­ne, na hum­ka­ma cr­ve­ne pe­to­kra­ke zvi­je­zde od fur­ni­ra. Na zi­do­vi­ma zgra­da bi­lo je cr­nim tu­šem is­pi­sa­no: „Mi­na ne­ma Sa­ha­rov, 20. ok­to­bra 1944“, „Mi­na ne­ma An­dre­jev, 20. ok­to­bra 1944. g.“
Maj­ka­ma, že­na­ma i se­stra­ma po­gi­nu­luh so­vjet­skih voj­ni­ka ta­da bi se sti­ho­vi­ma obra­tio Zo­go­vić. U tim sti­ho­vi­ma bi­lo je to­li­ko za­hval­no­sti i sa­o­sje­ća­nja da je ta­kve sti­ho­ve mo­gao na­pi­sa­ti sa­mo čo­vjek ko­je­mu je sva­ki od nas bio krv­no bli­zak.(Na­sta­vi­će se)