Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Za to što je sa­mo u ži­vo­tu s na­ma mo­gao „od po­zna­ni­ka ste­ći pri­ja­te­lja” i u ro­đe­nom ocu vra­ti­ti oca.
Ja sam ov­dje na­ve­la te sti­ho­ve Ra­do­va­na Zo­go­vi­ća ne sa­mo i ne to­li­ko ra­di pri­rod­ne za­in­te­re­so­va­no­sti so­vjet­skog čo­vje­ka. Pri­li­kom nji­ho­vog či­ta­nja me­ni se či­ni da bi sva­ko­ga od nas za­u­sta­vi­la sva mje­ra sop­stve­ne od­go­vor­no­sti pred ta­kvim osje­ća­jem. I, mo­žda, sa­ma mi­sao o to­me ka­ko je te­ško bi­ti do­sto­jan ta­kvog po­vje­re­nja i ta­kve lju­ba­vi. Po­vje­re­nja i lju­ba­vi ne sa­mo pje­sni­ka Zo­go­vi­ća. I ni­je slu­čaj­no, kad je od­slu­šao te sti­ho­ve Tur­čin Na­zim Hik­met je uz­vik­nuo: „To je moj ži­vot! Mo­ja osje­ća­nja! Ne, ne. Gle­daj­te sa­mo ka­ko je to taj Cr­no­go­rac na­pi­sao!” I da su ži­vi Čeh Ju­li­us Fu­čik, ili Ma­đar Ma­te Zal­ka, ili Ame­ri­ka­nac Džon Rid, oni bi, vje­ro­vat­no, to isto re­klli, jer je sve to či­me ži­ve ti Zo­go­vi­će­vi sti­ho­vi po­mo­glo da se iz­dr­ži, po­mo­glo da se pre­vla­da, u se­bi i oko se­be, mno­go sit­nog, mno­go na­ta­lo­že­nog tu­đeg, po­mo­glo ma­si lju­di pe­de­set po­sled­njih go­di­na da se po­dig­nu do ni­voa gra­đan­stva, do op­šte čo­vječ­no­sti ma­se lju­di u po­sled­njih pe­de­set go­di­na.
Raz­gle­dam po­no­vo Zo­go­vi­će­ve knji­ge i na­pi­se u ča­so­pi­si­ma da ne bih is­pu­sti­la ne­što va­žno u nji­ma. Či­tam i knji­gu „Pej­za­ži i – ne­što što se do­ga­đa” (1968.). O njoj su sa­dr­ža­ne pri­če i no­ve­le. U njoj Zo­go­vić ot­kri­va čas bo­gat­stvo po­sma­tra­nja, čas po­seb­no po­zna­va­nje ljud­skih ka­rak­te­ra svo­ga kra­ja, svo­je Cr­ne Go­re, od­no­sa i sud­bi­na što se go­di­na­ma po­taj­no sku­plja­lo u nje­go­vom bo­ga­tom sje­ća­nju.
Mno­ge od tih knji­ga za­slu­ži­va­le bi po­seb­ni raz­go­vor o nji­ma:
U tra­gič­noj pri­či „Front i na­vilj­ni­ki” pje­snik pro­du­ža­va raz­mi­šlja­nja o to­me ka­ko je ne­mo­gu­će osta­ti „ni­či­ji”, neo­pre­di­je­ljen i ne­u­tra­lan;
I pu­na bo­la pri­ča „Ži­vot” pri­ka­zu­je obo­ga­lje­nu sud­bi­nu že­ne u pred­rat­nim go­di­na­ma, te­ške žr­tve ob­ma­na, bez­ob­zir­nih ka­rak­te­ra i obi­ča­ja;
Evo i pri­če o još jed­nom tra­gič­nom do­ga­đa­ju u ko­je­mu su stra­da­la tri po­ko­lje­nja jed­ne po­ro­di­ce – brat­stva. Svi mu­škar­ci su po­gi­nu­li od krv­ne osve­te. Tu me­đu­ple­men­sku kav­gu ras­pa­li­li su obi­ča­ji i bez­vla­šće. Maj­ke su sla­le si­no­ve, a se­stre bra­ću u osve­tu. Mu­škar­ci ni­je­su ima­li ku­da po­bje­ći od su­da ro­đa­ka, pri če­mu su ubi­ja­li i sa­mi bi­va­li ubi­ja­ni. O tom do­ga­đa­ju, o tri­ma sud­bi­na­ma, kao o ne­če­mu sva­ko­dnev­nom, pri­ča u pa­u­za­ma iz­me­đu sa­slu­ša­va­nja u pred­rat­nom za­tvo­ru mla­di ko­mu­ni­sta – Cr­no­go­rac;
Tu je i pri­ča o sa­mo­lju­bi­voj, sti­dlji­voj, neo­stva­re­noj lju­ba­vi, upo­re­do sa sti­hij­nom lju­ba­vlju ko­ja se bo­ri za svo­ja pra­va, ko­ja di­rekt­no i upor­no ula­zi u bit­ku s ne­mi­lo­srd­nom tra­di­ci­jom;
Na­i­la­zim i na tra­gič­nu no­ve­lu o par­ti­zan­skoj se­stri;
Ne­sva­ki­da­šnja je po na­preg­nu­toj stra­sti pri­ča o bez­du­šnoj uho­di par­ti­za­na i o bla­go­rod­no­sti pa­sa. U toj pri­či je po­sled­nja, po­uč­na, fra­za mo­žda ne­po­treb­na, zbog to­ga što sam tok pri­ča­nja či­ni hu­ma­ni smi­sao ja­snim;
Naj­zad, i pri­ča o na­sta­vlja­nju spo­ra par­ti­za­na sa sa­mim so­bom i sa svojm ra­ni­jim sa­bor­ci­ma. U svoj­stvu čla­na voj­nog su­da do­ga­đa­lo mu se da spa­sa­va od smr­ti ne­ke okri­vlje­ne, a da, ste­žu­ći sr­ce, gla­sa za stro­žu ka­znu dru­gih okri­vlje­nih. Ali on ni­je ni­ka­ko mo­gao da se po­mi­ri sa la­ko­ćom ko­jom se rje­ša­va­lo o pi­ta­nju smr­ti, sa tom igrom u od­luč­no­sti, sa bo­dro­šću iza ko­je se skri­va­lo če­sto od­su­stvo osje­ća­nja vri­jed­no­sti ljud­skog ži­vo­ta.
I u pri­ča­ma u toj knji­zi, i u oni­ma ko­je su se štam­pa­le ka­sni­je, i u ča­so­pi­si­ma Zo­go­vić osta­je pje­snik. Pje­snik da­re­žlji­vi i isto­vre­me­no stro­gi u lju­ba­vi pre­ma čo­vje­ku. Ne­pre­kid­no je pa­žljiv pre­ma to­me ka­ko on, čo­vjek, osje­ća se­be (na­ci­o­nal­no i so­ci­jal­no) u svi­je­tu ko­ji ga okru­žu­je.
I u nje­go­voj pro­zi, i u sti­ho­vi­ma, i u član­ci­ma stal­no se osje­ća: on je još uvi­jek tu onaj krh­ki vi­so­ki mla­dić iz Cr­ne Go­re ko­ji još ni­je na­u­čio da mir­no pro­la­zi po­red ljud­ske ne­sre­će, što stro­go za­gle­da u stvar­nost i ja­sno zna s kim je i pro­tiv ko­ga je.
On je tu i u no­voj knji­zi ep­skih sti­ho­va, „Knja­žev­ska kan­ce­la­ri­ja” (1976) o Sr­bi­ji iz vre­me­na knja­za Mi­la­na, i o lek­ci­ja­ma na­rod­nog is­ku­stva.
On je tu taj pje­snik–par­ti­zan, ko­ji tek što je iza­šao iz šu­me, po­no­san na svoj na­rod. Otvo­ren i upo­ran. Nje­mu je po­treb­no da i u mir­nom ži­vo­tu sa­ču­va svu či­sto­tu mo­ral­nih nor­mi, dru­gar­stvo, me­đu­na­rod­na svoj­stva, pre­da­nost ide­ji, sve što je ta­ko po­ma­ga­lo lju­di­ma da iz­dr­že i is­tra­ju u du­goj i slo­že­noj bor­bi.
On i u sed­moj de­ce­ni­ji da­je pred­nost pri­hva­ta­nju ri­je­či sa­mo u nji­ho­vom pr­vo­bit­nom zna­če­nju: ne­ka je vjer­nost – vjer­nost, pri­ja­telj­stvo – pri­ja­telj­stvo, ko­mu­ni­zam ko­mu­ni­zam! I ako tre­ba uva­ža­va­ti sop­stve­ni po­stu­lat „ži­vot opre­dje­lju­je svi­jest”, on­da tre­ba stva­ra­ti ta­kav sop­stve­ni ži­vot ko­ji od­go­va­ra onoj svi­je­sti ko­ju on sma­tra ide­al­nom.
... Sje­ćam se kra­ja 1945. i po­čet­ka 1946. go­di­ne. Još su mno­ge ku­će u Be­o­gra­du bi­le u ru­še­vi­na­ma. Lju­di­ma su na no­ga­ma bi­li opan­ci od li­ka, a na gla­va­ma šaj­ka­če (voj­nič­ke ka­pe). Još su uli­ca­ma ju­ri­li voj­nič­ki „dži­po­vi”. Još se ni­je­su raz­i­šli i ot­pu­to­va­li vo­svoj­si, i ve­se­lo su igra­li svo­je ko­lo de­se­ti­ne hi­lja­da bo­ra­ca.
Sva­ki dan u šest sa­ti iz­ju­tra, pri­je ne­go se uto­pi u ogrom­ne dru­štve­ne ak­tiv­no­sti, bez vi­ken­da, Ra­do­van Zo­go­vić si­je­da u fo­te­lju po­red ne­ve­li­kog sto­la, otva­ra ru­ko­pi­se, uzi­ma u ru­ke knji­gu, i ri­ječ po ri­ječ upo­re­đu­je sa ori­gi­na­lom svoj pred­rat­ni pre­vod „Fo­me Gor­dje­je­va”, „Ži­vo­ta Ma­tve­ja Ko­že­mja­ki­na”. I pra­znog mje­sta na ru­ko­pi­su ne osta­vlja. Nje­mu je po­treb­no da pro­vje­ri sva­ki smi­sao, sve si­no­ni­me, sve aso­ci­ja­ci­je, ko­je bi mo­gle da se pri­ta­je za sva­kom ri­ječ­ju Gor­kog. Ka­sni­je i za jed­nom ili dru­gom ri­ječ­ju Ma­ja­kov­skog. On pre­gle­da de­se­ti­ne va­ri­jan­ti pre­vo­da. Tra­ži. Po­ne­kad se ša­li. Pri­ča o dru­go­vi­ma iz ne­dav­nih bi­ta­ka, po­seb­no to­plo i li­je­po o oima ko­jih vi­še ne­ma. Oni ga, ne­sum­nji­vo, okru­žu­ju sve vri­je­me. Osje­ća nji­ho­ve osmi­je­he, nji­ho­ve ka­rak­te­ri­stič­ne gla­so­ve. Ali se nje­gov rad ne pre­ki­da. Ne­za­do­vo­ljan je so­bom. Nje­mu je po­treb­no da što pri­je pro­na­đe pre­ci­zni­ju, pot­pu­ni­ju ri­ječ. Ne­str­pljiv je. Što ide da­lje sve je ne­str­plji­vi­ji i za­htjev­ni­ji pre­ma se­bi. Vje­ro­vat­no ne­do­sta­ci nje­go­vih sti­ho­va, nje­go­vih čla­na­ka pro­is­ti­ču iz tog istog, po­seb­no nje­mu svoj­stve­nog su­vi­še na­preg­nu­tog osje­ća­nja od­go­vor­no­sti. Čak ti­je­sno do­di­ri­va­nje li­ko­va u nje­go­vim sti­ho­vi­ma je upo­re­di­vo, zbog če­ga ri­je­či­ma ni­je uvi­jek la­ko da di­šu. Čak nje­go­va te­žnja da vi­še op­te­re­ti stro­fu neo­če­ki­va­nim me­ta­fo­ra­ma, ri­jet­ko upo­tre­blja­va­nim ri­je­či­ma, zgu­snu­tim raz­mi­šlja­nji­ma, i či­ta­vom ener­gi­jom svo­je lju­ba­vi i ne­lju­ba­vi, čak to, ka­ko se me­ni či­ni, ide od osje­ća­nja bez­gra­nič­ne od­go­vor­no­sti i bez­gra­nič­nog uva­ža­va­nja čo­vje­ka.
Ta­kav je to vi­tez po­e­zi­je i po­šte­nja svo­ga na­ro­da. On ni­je mo­gao i ne mo­že da tr­pi iz­ru­gi­va­nje ja­čeg nad sla­bi­jim. On ne že­li da za­bo­ra­vi ni­je­dan pro­pla­nak, ni­jed­nu šu­mi­cu gdje je sa­hra­njen pri­ja­telj par­ti­zan. Pun je ne­mi­ra ka­da kroz pro­zor vo­lje­ne ne vi­di svje­tlo. On već de­ce­ni­ja­ma, kao svo­ju dje­cu, pra­ti po­di­za­nje gra­đe­vi­na na Vol­gi, na An­ga­ri, on na­vi­ja za one ko­ji bo­ra­ve u „za­gu­šlji­voj Sa­ra­go­si”, ko­ji su iza „bo­dlji­ka­ve ži­ce”. On je ne­ka­da pr­vi pro­klju­čao sti­ho­vi­ma po­no­sa po­vo­dom po­bje­de na­ro­da. On bi, či­ni se, opet bio spre­man da se pri­hva­ti pu­ške, ka­da vi­di sa­mo­za­do­volj­nog, na iz­gled mir­nog, oki­će­nog ter­mo­si­ma i fo­to­a­pa­ra­ti­ma nje­mač­kog tu­ri­stu, ko­ji je do­šao da se di­vi mje­sti­ma gdje su ne­ka­da, mo­žda ne bez nje­go­ve po­mo­ći, po­gi­nu­li pje­sni­ko­vi sa­bor­ci... Ta­kav je on, taj vi­tez po­e­zi­je, i vi­tez ko­mu­ni­zma, i vi­tez hu­ma­ni­zma. Li­ri­čar ko­ji i dan-da­nas pi­še sa­mo o to­me što je ušlo u nje­go­vu du­šu kao svo­je. A ušao je u nje­ga či­tav svi­jet.(KRAJ)