Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


19. jul
U Ja­snu Po­lja­nu u go­ste je do­šla se­stri­či­na La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, kćer­ka nje­go­ve se­stre Ma­ri­je Ni­ko­la­jev­ne, knje­gi­nja J.V. Obo­len­ska.
Zbog vru­ći­ne u svom ka­bi­ne­tu, či­ji su pro­zo­ri bi­li okre­nu­ti pre­ma ju­gu, Lav Ni­ko­la­je­vič je pre­šao u dru­gu so­bu. Sva odje­ća na nje­mu je bi­la od gru­bog bi­je­log plat­na.
Da­nas je do­bio po­ziv da uče­stvu­je na svjet­skom kon­gre­su u Stok­hol­mu, a ako ne mo­že lič­no da do­đe, da bar po­ša­lje re­fe­rat.
Po­slao je re­fe­rat, ko­ji je na­pi­sao još pro­šle go­di­ne sa pro­prat­nim pi­smom. Na svo­ju pri­ču „Iz dnev­ni­ka”, čim je ob­ja­vlje­na u ni­vi­na­ma, Lav Ni­ko­la­je­vič je na­pi­sao svoj ko­men­tar. Čert­kov je na­mje­ra­vao da po­ša­lje taj ko­men­tar u no­vi­ne i do­pu­ni sa svo­jim mi­šlje­njem o pri­či, sma­tra­ju­ći da to že­li i Lav Ni­ko­la­je­vič. Tol­stoj je bio pro­tiv to­ga do­pi­si­va­nja, ali, ipak, je to pre­pu­stio Čert­ko­vu.
– Ja to pre­pu­štam nje­mu – re­kao je Lav Ni­ko­la­je­vič – on mi­sli da tre­ba ob­ja­vi­ti, a ja sma­tram da ne. Vi po­ka­ži­te Vla­di­mi­ru Gri­gor­je­vi­ču ovaj moj ko­men­tar, pa ako že­li ne­ka ga ob­ja­vi, a ako ne, ne­ka osta­ne po sta­rom.
U to­ku ovog raz­go­vo­ra ušla je u so­bu So­fi­ja An­dre­jev­na i, vi­djev­ši u ru­ka­ma La­va Ni­ko­la­je­vi­ča li­stić sa tek­stom, po­če­la da se ras­pi­tu­je ka­kav je to li­stić. Lav Ni­ko­la­je­vič je po­čeo da joj ob­ja­šnja­va, ali ona ni­je že­lje­la ni­šta da shva­ti. To je pi­smo za Čert­ko­va? Za­što pi­šeš nje­mu? Mo­gu li ja da pre­pi­šem taj li­stić? Za­što ša­lješ Čert­ko­vu taj li­stić, a ne ovaj, ko­ji ja pre­pi­šem? Po­sta­vlja­la je pi­ta­nja jed­no za dru­gim i na kra­ju re­kla: Ja, ipak, ni­je­sam ni­šta ra­zu­mje­la.
– Mno­go mi je žao – od­go­vo­rio je Lav Ni­ko­la­je­vič iz­ne­mo­glim gla­som i do­dao kad je ona iza­šla: Njoj je Čert­kov stal­no u gla­vi i ona ni­je spo­sob­na ni­šta da shva­ti. Sam Bog zna šta se sa njom de­ša­va!
Iz Mo­skve su do­šli dok­tor D.V. Ni­ki­tin i psi­hi­ja­tar G.I. Ro­sa­li­mo da pre­gle­da­ju bo­le­snu So­fi­ju An­dre­jev­nu. Ro­sa­li­mo i Lav Ni­ko­la­je­vič su vo­di­li raz­go­vor za ruč­kom o uzro­ci­ma po­ku­ša­ja sa­mo­u­bi­stva. Kao glav­ni raz­log Lav Ni­ko­la­je­vič je na­vo­dio da je u pi­ta­nju ne­do­sta­tak sa­mo­po­u­zda­nja.
Ro­sa­li­mo mi­sli da su u pi­ta­nju uzro­ci eko­nom­ske, kul­tur­ne, fi­zi­o­lo­ške i bi­o­lo­ške pri­ro­de, a, vje­ro­vat­no, i ne­do­sta­tak sa­mo­po­u­zda­nja, tj. (pre­veo je on to na svoj je­zik) ne­do­sta­tak „oslon­ca”, ne­kog na ko­ga bi se mo­gla oslo­ni­ti. On ni­je mo­gao ni­ka­ko da se slo­ži sa La­vom Ni­ko­la­je­vi­čem, a, mo­žda, ne bi bi­lo ni pa­met­no, jer su raz­go­va­ra­li na raz­li­či­tim je­zi­ci­ma, a Tol­stoj se skep­tič­ki od­no­sio pre­ma me­di­ci­ni kao na­u­ci.
Uve­če je Lav Ni­ko­la­je­vič pio čaj na te­ra­si, a So­fi­ja An­dre­jev­na je bi­la na pre­gle­du kod dok­to­ra.
– Oni su mi pro­pi­sa­li do­bar li­jek – re­kao je Lav Ni­ko­la­je­vič, ko­ji ću sa za­do­volj­stvom da po­pi­jem, a taj li­jek je da ot­pu­tu­jem u Ko­če­te.
Da­nas dok­to­ri ni­je­su do­šli do za­jed­nič­ke di­jag­no­ze i za­to će osta­ti i sju­tra.
Ima­ju­ći u vi­du to da su od­no­si iz­me­đu So­fi­je An­dre­jev­ne i Čert­ko­va ne­po­pra­vlji­vi, Lav Ni­ko­la­je­vič je, da bi umi­rio svo­ju su­pru­gu, od­lu­čio da se po­vu­če i za­mo­lio Vla­di­mi­ra Gri­gor­je­vi­ča da jed­no vri­je­me ne do­la­zi u Ja­snu Po­lja­nu. Ka­sno uve­če on me je po­zvao da do­đem kod nje­ga u spa­va­ću so­bu. Ušao sam. Du­šan mu je pre­vi­jao po­vri­je­đe­nu no­gu.
– Vi će te sju­tra oti­ći kod Čert­ko­va – re­kao je Lav Ni­ko­la­je­vič – i is­pri­čaj­te mu o svim ovim na­šim do­ži­vlja­ji­ma, i re­ci­te mu da mi je te­ško, kad je on u pi­ta­nju. Iskre­no mi­slim i pre­ne­si­te mu da se jed­no vri­je­me ne­će­mo gle­da­ti. Ne znam ka­ko će se od­ni­je­ti pre­ma sve­mu ovom.
Ja sam već bio si­gu­ran, da ako Vla­di­mir Gri­gor­je­vič bu­de shva­tio da je to po­treb­no La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču, on će to pri­hva­ti­ti bez raz­mi­šlja­nja i tu mo­guć­nost, da se ne­ko vri­je­me ne su­sre­će sa La­vom Ni­ko­la­je­vi­čem, pri­mi­ti bez ko­le­ba­nja.
– Ja ovo mo­ram da ura­dim! – na­sta­vio je Lav Ni­ko­la­je­vič. Nje­go­va pi­sma su bi­la uvi­jek pri­ja­telj­ski iskre­na i me­ni dra­ga. Ja sam lič­no mi­ran, ali mi je stra­šno te­ško zbog nje­ga. Znam da će i Ga­lji bi­ti te­ško. Ali tre­ba raz­mi­sli­ti, znam da te pri­jet­nje sa­mo­u­bi­stvom po­ne­kad mo­gu bi­ti i la­žne, a po­ne­kad, ko bi to znao, po­sto­ji mo­guć­nost da se i ostva­re. Ne­ću se­bi do­zvo­li­ti da je no­sim na sa­vje­sti.
I šta će bi­ti po­sli­je sve­ga ovo­ga? Za me­ne baš ni­šta. Ja ne­ću bi­ti slo­bod­ni­ji. Vi mu ovo pre­ne­si­te. Vje­ro­vat­no, mi se ne­će­mo vi­dje­ti uju­tro. (Na­sta­vi­će se)