U jav­no­sti je ovih da­na iz­no­va vas­kr­sla pri­ča ka­ko je Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić Tem­po, je­dan od naj­po­zna­ti­jih ju­go­slo­ven­skih re­vo­lu­ci­o­na­ra i naj­bli­žih sa­rad­ni­ka Jo­si­pa Bro­za Ti­ta, kriv za smrt svog pet go­di­na sta­ri­jeg bra­ta, sve­šte­ni­ka, pro­fe­so­ra dr Lu­ke Vuk­ma­no­vi­ća, ko­ji je po­lo­vi­nom ma­ja 1945. go­di­ne, ko­ji dan po­što je Nje­mač­ka po­lo­ži­la oruž­je i ozna­čen kraj Dru­gog svjet­skog ra­ta stri­je­ljan u Slo­ve­ni­ji.
Iako je ova di­le­ma dav­no, još za ži­vo­ta sa­mog Tem­pa, do kra­ja raz­ja­šnje­na, u „Da­nu” je, re­ci­mo, ne­dav­no osva­nuo na­slov: „Tem­po: sa sve­šte­ni­ci­ma po krat­kom po­stup­ku”. Ri­ječ je o felj­to­nu iz ne­dav­no ob­ja­vlje­ne knji­ge Dra­ga­na Ra­de­vi­ća „Bra­to­u­bi­lač­ki rat (Cr­na Go­ra 1941–1945)”, po­sve­će­ne stra­da­nju cr­no­gor­skih čet­ni­ka i na­ro­da ko­ji je od­stu­pao sa nji­ma, od­no­sno o ma­sov­nim li­kvi­da­ci­ja­ma po­či­nje­nim u Slo­ve­ni­ji u po­sled­njim da­ni­ma ra­ta i pr­vim da­ni­ma slo­bo­de i mi­ra.
Ra­de­vić pi­še ka­ko su se Sa­vo Bu­rić i Ra­do­van Vu­ka­no­vić, ko­man­dan­ti par­ti­zan­skih je­di­ni­ca, ko­je su u Slo­ve­ni­ji za­ro­bi­le i po­bi­le ve­li­ki broj cr­no­gor­skih čet­ni­ka, du­go ko­le­ba­li šta da či­ne i ka­ko da po­stu­pe sa za­ro­blje­nim sve­šte­ni­ci­ma, me­đu ko­ji­ma je bio i Lu­ka Vuk­ma­no­vić:
„To je pre­kra­tio ge­ne­ral Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić Tem­po – pi­še Ra­de­vić – ko­ji je tih da­na sti­gao u Slo­ve­ni­ju i in­si­sti­rao da se sa sve­šte­ni­ci­ma za­vr­ši po kat­kom po­stup­ku (na­gla­sio B.S). Uza­lud ga je ge­ne­ral Vu­ka­no­vić ubje­đi­vao da se to ne či­ni. Tem­po mu je, po za­bi­lje­šci ofi­ci­ra Ozne Kra­go­vi­ća, re­kao:
– Pa šta, i moj brat Lu­ka je me­đu nji­ma, pa ja, Ra­do­va­ne, ne mo­gu da ga za­šti­tim (na­gla­sio B.S). Od­lu­ku o nji­ho­voj sud­bi­ni do­no­si lič­no Đi­do (ri­ječ je o Mi­lo­va­nu Đi­la­su, na­po­me­na B.S.) i tu ne­ma po­go­vo­ra, a nje­mu je to odo­brio drug Sta­ri (Ti­to, nap. B.S.), i tu je sve ja­sno i ne­ma šta vi­še da se od­lu­ču­je. Đi­da in­te­re­su­je šta je sa mi­tro­po­li­tom Jo­a­ni­ki­jem Li­pov­cem i on se mo­ra stra­žar­no spro­ve­sti pra­vo za Be­o­grad. Uosta­lom, dru­go­vi Sta­ri i Đi­do će do­ći u Slo­ve­ni­ju pa će­te nji­ma pod­ni­je­ti iz­vje­šta­je o to­me, a ja ne­mam pra­vo da se u to mi­je­šam...”
Pri­je 23 go­di­ne, u pro­lje­će 1992, pi­sac Dan­ko Po­po­vić je u „Ilu­stro­va­noj Po­li­ti­ci” lan­si­rao slič­nu pri­ču i sen­za­ci­o­nal­no „ot­kri­će” da je i Lu­ka Vuk­ma­no­vić ta­da, to­bož, do­ve­den iz Slo­ve­ni­je, i ubi­jen i sa­hra­njen na Bu­ku­lji, za­jed­no sa mi­tro­po­li­tom cr­no­gor­skim Jo­a­ni­ki­jem Li­pov­cem, sve sa zna­njem i bla­go­slo­vom nje­go­vog bra­ta, vi­so­kog po­li­tič­kog i voj­nog ru­ko­vo­di­o­ca. Kao ta­da­šnji do­pi­snik „Ilu­stro­va­ne Po­li­ti­ke” iz Cr­ne Go­re do­bio sam re­dak­cij­ski za­da­tak da za­mo­lim lič­no Sve­to­za­ra Vuk­ma­no­vi­ća Tem­pa da pro­ko­men­ta­ri­še ovu pri­ču i ko­nač­no raz­ja­sni sve di­le­me i špe­ku­la­ci­je ko­je su de­ce­ni­ja­ma, s ma­njim ili ve­ćim in­ten­zi­te­tom ple­te­ne oko to­ga, po­seb­no ot­kad je Tem­po si­šao sa po­li­tič­ke i dr­žav­nič­ke po­zor­ni­ce i oti­šao u pen­zi­ju. Po­što ga odav­no već ne­ma me­đu ži­vi­ma i vi­še ni­šta ne mo­že uči­ni­ti za od­bra­nu isti­ne i svog do­sto­jan­stva, osje­ćam i po­tre­bu i oba­ve­zu da pod­sje­tim na ono što je on ta­da ka­zao, a po­tom sve po­drob­no i mno­go op­šir­ni­je ob­ja­snio u svo­joj knji­zi „Mo­ja po­ro­di­ca”. Oba­ve­za mi je, uvje­ren sam, tim ve­ća što je sa ži­vot­ne po­zor­ni­ce oti­šao mi ključ­ni svje­dok u ovoj pri­či, pro­fe­sor dr Če­do Vuk­ma­no­vić, sin po­pa Lu­ke, od­no­sno Tem­pov si­no­vac, ko­ji je bio uz oca tog zlog slo­ve­nač­kog pro­lje­ća 1945. go­di­ne.
Sju­tra: „MAJ­CI KU­KU
I OVA­KO I ONA­KO...”

Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ