Naj­ve­ći broj tek­sto­va u ko­ji­ma su ob­ra­đe­ne isto­rij­ske lič­no­sti u ča­so­pi­si­ma ko­ji su iz­la­zi­li na pro­sto­ru da­na­šnje Cr­ne Go­re, od po­ja­ve pr­vog ča­so­pi­sa „Gr­li­ca” 1835. do po­čet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta 1941. go­di­ne, po­sve­ćen je Sve­tom Sa­vi. U du­gom vre­men­skom pe­ri­o­du, od 106 go­di­na, ča­so­pi­si su iz­la­zi­li u vi­še raz­li­či­tih dr­žav­no-prav­nih for­ma­ci­ja i si­ste­ma, po­čev­ši od te­o­krat­ske za­jed­ni­ce Nje­go­še­vog vre­me­na, pre­ko Knja­že­vi­ne i Kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re, Austro­u­gar­ske oku­pa­ci­je, Kra­ljev­stva Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca i Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je, do ita­li­jan­ske oku­pa­ci­je Cr­ne Go­re 1941. go­di­ne. Naj­ve­ći broj tek­sto­va o Sve­tom Sa­vi na­pi­san je po­vo­dom ju­bi­le­ja ve­za­nih za nje­go­vo ime. Za­jed­nič­ko svim tek­sto­vi­ma je is­ti­ca­nje zna­ča­ja Sve­tog Sa­ve za srp­ski na­rod i srp­sku dr­ža­vu.
U tek­sto­vi­ma je de­talj­no opi­san ži­vot i dje­lat­nost Sve­tog Sa­ve, od nje­go­vog ro­đe­nja (1174), bjek­stva na Sve­tu Go­ru, za­mo­na­še­nja, pre­ko ob­na­vlja­nja ma­na­sti­ra Hi­lan­da­ra (za­jed­no sa nje­go­vim ocem – Ste­fa­nom Ne­ma­njom, mo­na­hom Si­me­o­nom), pi­sa­nja ma­na­stir­skih ti­pi­ka, knji­žev­nog ra­da, iz­dej­stvo­va­nja auto­ke­fal­no­sti Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve i nje­nog or­ga­ni­zo­va­nja u srp­skim ze­mlja­ma. U tek­sto­vi­ma se na­gla­ša­va da ako je srp­sku dr­žav­nič­ku mi­sao Ne­ma­njić­ke di­na­sti­je stvo­rio Ne­ma­nja, i svo­jom ener­gič­nom vo­ljom sje­di­nio ras­cjep­ka­na srp­ska ple­me­na, on­da je in­te­lek­tu­al­no stvo­rio Sa­va, ko­ji je, ve­zu­ju­ći cr­kvu za dr­ža­vu, osi­gu­rao srp­sku dr­žav­nu mi­sao i stvo­rio na­rod­nu tra­di­ci­ju. Sa­va Ne­ma­njić je, stva­ra­ju­ći jed­nu na­rod­nu cr­kve­nu hi­je­rar­hi­ju i na­rod­nu cr­kve­nu or­ga­ni­za­ci­ju, dao srp­skom na­ro­du je­dan red lju­di, ko­ji je po­sve­tio svu svo­ju ak­tiv­nost po­di­za­nju na­ro­da u na­ci­o­nal­nom i pro­svjet­nom po­gle­du, te su kroz cio sred­nji vi­jek, pa i ka­sni­je, sve­šten­stvo i ma­na­sti­ri bi­li no­si­o­ci du­hov­ne kul­tu­re i na­rod­ne pro­svje­te.
U tek­stu pi­sa­nom po­vo­dom ju­bi­le­ja se­dam­sto go­di­na od pre­no­sa nje­go­vih mo­šti­ju 1236. go­di­ne u ma­na­stir Mi­le­še­va na­vo­de se sle­de­će ri­je­či srp­skog pa­tri­jar­ha Var­na­ve: „Sve­ti Sa­va nas je pro­veo kroz sve mrač­ne i te­ške ne­vo­lje od do­ba Ne­ma­njić­ke dr­ža­ve, od do­ba nji­ho­ve mo­ći i sla­ve, pa kroz vje­ko­ve do da­na­šnjeg da­na. To­li­ko vje­ko­va na­pa­jao je duh Sve­tog Sa­ve sve kra­je­ve i sav naš na­rod. Nje­gov duh nad­ma­šio je sve vla­da­re iz do­ba Ne­ma­nji­ća i doc­ni­je”.
Pro­to­je­rej Jo­van Li­po­vac, ka­sni­ji mi­tro­po­lit Cr­no­gor­sko-pri­mor­ski (1940–1945) i po­to­nji sve­šte­no­mu­če­nik, is­ti­če da se Sa­va po­sta­rao da Si­me­on u sko­rom vre­me­nu bu­de pro­gla­šen za sve­ti­te­lja, što je „bio akt to­ple si­nov­ske lju­ba­vi i po­li­tič­ke mu­dro­sti. Ti­me je Ne­ma­nji­nim na­sled­ni­ci­ma bi­lo osi­gu­ra­no na­sle­đe pre­sto­la”. Ka­da je umro Ste­fan Pr­vo­vjen­ča­ni i nje­ga je Sa­va ka­no­ni­zo­vao, a kru­ni­sao je i nje­go­ve si­no­ve Ra­do­sla­va i Vla­di­sla­va. Li­po­vac na­vo­di Sa­vi­ne za­slu­ge za srp­ski na­rod i ka­že: „on je osni­vač srp­ske na­rod­ne cr­kve, tvo­rac srp­skog na­ci­o­na­li­zma, on je svim sr­cem i svom du­šom svo­jom lju­bio svoj na­rod”. Li­po­vac is­ti­če Sa­vi­ne za­slu­ge za po­di­za­nje bu­gar­ske cr­kve u rang pa­tri­jar­ši­je i pi­še da je još sre­di­nom XI­II vi­je­ka Sa­vin uče­nik Do­men­ti­jan na­pi­sao nje­go­vo ži­ti­je, a po­čet­kom XIV vi­je­ka Sa­vi­no ži­ti­je na­pi­sao je Te­o­do­si­je.(Na­sta­vi­će se)
Pi­še: mr Va­silj Jo­vo­vić